Najnovije

Istina o rušenju NJegoševe zavetne crkve na Lovćenu: Komunisti, Meštrović i Milo na istom zadatku zatiranja imena Srbi u Crnoj Gori

NJegoševu zavetnu crkvu na Lovćenu porušile su komunističke vlasti 1972. godine, da bi dve godine kasnije na istom mestu podigle mauzolej koji je osmislio Ivan Meštrović. Rušenje crkve posvećene Svetom Petru Cetinjskom nije prošlo bez protivljenja mnogobrojnih intelektualaca, jedan od njih je bio akademik Mihailo Đurić. NJegov tekst protiv rušenja crkve pod nazivom "Kament razdora" najbolje pokazuje kontinuitet sadašnjih crnogorskih vlasti sa komunistima u zatiranju SPC i imena Srba u Crnoj Gori.

Ilustracija (Foto: Pravda/Jutjub)

Kamen razdora

Kao što knjige imaju svoju sudbinu, varljivu i ćudljivu kakva je i sama priroda koja dosuđuje život, tako i umetnički spomenici imaju svoj zao udes, svoju hudu sreću, ne manje tešku i mučnu nego knjige. Pogotovo imaju žalosnu sudbinu spomenici podignuti velikim audima, budući da veličina koju bi jedno vreme htelo da ovekoveči pomoću njih nikad ne može ostati ista za sve vremena. Nije samo spoljašnji oblik tih spomenika ugrožen proticanjem vremena, nije samo njihovo spoljašnje trajanje podložno promeni i propadanju, već i njihov unutrašnji smisao nagriza nemir života, i njihov se unutrašnji sadržaj vremenom menja, troši, rastvara u svakidašnjici. Utoliko bi ona poznata latinska izreka isto tako dobro pristajala spomenicima, ako ne i bolje nego knjigama.

Piše: Mihailo Đurić

Koliko je neizvesna sudbina svakog kulturnog poduhvata, koliko je kultura krhka kao i sve ljudsko, vidi se, možda, najbolje po tome što spomenici mogu da pretrpe potpun slom još u fazi pripreme, davno pre svog podizanja, što spomenike može da snađe ono najgore još u njihovoj preegzistenciji, znatno pre nego što počnu da žive samostalnim svetovnim životom kao gotova umetnička dela. Jedan takav spomenik je Meštrovićev mauzolej na Lovćenu, koji se upravo podiže na mestu na kome tavori svoje poslednjje dane na smrt osuđena mala kapela NJegoševa. Po tome kako je dočekan na samom početku, na svom prvom javnom ispitu, kakva je sve nezadovoljstva i kolika je sve protivljenja izazvao svojim prvim koracima ka ostvarenju, Meštrovićev mauzolej je jedinstven spomenik na svetu.

Malo je spomenika povodom kojih se toliko zvonilo na uzbunu kao povodom ovog nesrećnog mauzoleja. I to ne samo kod nas, već i širom sveta. Već od onog trenutka kada je objavljena odluka o njegovom podizanju ili, tačnije,
kada je postala jasna namera da se oskrnavi NJegošev grob na Lovćenu, ustalasala se čitava naša kulturna javnost. Sa raznih strana, iz raznih uglova, sa raznih stanovišta, rečeno je sve što se može reći protiv ovog spomenika NJegošu. Rečeno je to jasno i glasno, otvoreno i odgovorno, i to od onih koji su najnadležniji za pitanja kulture, od mnogobrojnih najistaknutijih i najuglednijih među istaknutim i uglednim kulturnim stvaraocima ove zemlje. Ali sve je to bilo uzalud. Kod moćnih i uticajnih čuvara javnog interesa, ovi glasovi nisu naišli ni na kakvo
razumevanje. Što je još zanimljivije, od tolikih članova odbora za podizanje Meštrovićevog mauzoleja samo je jedan našao za potrebno da javno progovori u odbranu Meštrovićeve stvari; ostali kao da ni ne pomišljaju na to da bi bili dužni da javno odgovore bar na neke od mnogobrojnih pitanja koja su tom odboru javno upućena. Tako je zbog nemoći javne reči, koja je toliko karakteristična za vreme u kome živimo, sve prošlo bez posledica. Niti se odustalo od namere da se mauzolej podigne baš na ruševinama Njegoševe kapele, niti je ta odluka o rušenju i građenju podvrgnuta naknadnom ispitivanju. Samo što je u međuvremenu znatno ojačao birokratski pritisak, pa mnogo šta od onoga što je bilo namenjeno javnosti nije došlo do nje. Široki slojevi stanovništva ni danas ne znaju koliko dugo traje mrtva trka prvih imena kulture ovog naroda s bezimenim i bezličnim, ali poslušnim i prilježnim pomoćnicima i punomoćnicima najviše državne vlasti u ovoj zemlji.

Treba se dobro zamisliti nad stvarnim motivima današnjeg spora oko novog spomenika NJegošu. Nije to nikakav spor između pristalica i protivnika velikog pesnika, između njegovih pravih i lažnih protivnika, mada se može osnovano posumnjati u istinsku privrženost NJegošu onih koji bi hteli da ga zazidaju Meštrovićevim kamenim oklopom. U pitanju je spor oko toga šta više priliči pesniku, šta više odgovara njegovom značaju i značenju, šta je više u skladu sa njegovom poslednjom voljom. Ili tačnije: osporena je umetnička, moralna i istorijska opravdanost nastojanja da se preinači smisao NJegoševog dela, da se njegov grob obeleži novim, tuđim znacima.

Sasvim je ozbiljna stvar onda kad se načelno postavi pitanje umešnosti i opravdanosti podizanja nekog spomenika kao takvog, kad nastane spor oko toga zaslužuje li neko uopšte da mu se ukaže takvo poštovanje, treba li nekom uopšte podizati spomenik. Razume se da takvo pitanje niko ne postavlja u odnosu na nekadašnjeg duhovnog i svetovnog poglavara Crne Gore. Svi se slažu u tome da je NJegoš neprikosnovena nacionalna veličina, da je prvi među svim srpskim pesnicima. Pa ipak, ni veće jednodušnosti u priznavanju vrednosti NJegoševog dela, ni veće podeljenosti u procenjivanju karaktera Meštrovićevog projekta. I upravo zbog toga što je u pitanju podeljenost na istim polaznim pretpostavkama,

u okviru manje ili više podjednako naglašene jednodušnosti u onome što je najvažnije, teško je razumeti i opravdati besprimernu upornost pomenutih političkih činilaca u nametanju jednog u svakom pogledu sumnjivog rešenja, teško je razumeti i opravdati zadivljujuću revnost tih činilaca u prećutkivanju, suzbijanju i onemogućavanja svega onoga što se kosi sa njihovim shvatanjem. Čak kad bi se odnekud ispostavilo da rušenje NJegoševe kapele ne bi bilo nikakvo svetogrđe, čak kad bi i bilo tačno da nema nikakvih ozbiljnih ni umetničkih, ni  moralnih, ni istorijskih razloga protiv podizanja Meštrovićevog spomenika, čak bi i u tom slučaju bilo krajnje problematično nastojanje da se po svaku cenu sprovede ono što se naumilo. U stvari, već sama okolnost da je toliko istaknutih književnika, slikara, naučnika i uopšte ljudi od pera ustalo u odbranu NJegoševe kapele, a protiv Meštrovićevog projekta, morala bi biti dovoljan razlog za odustajanje od prvobitne namere. Jer niko nema prava da unosi zabunu i pometnju među potomke NJegoševog plemena, niti da razbija redove njegovih poštovalaca.

Možda još uvek nije kasno postaviti odlučno pitanje: U ime čega neki provincijski upravljači uopšte prisvajaju sebi pravo da podižu spomenik jednom podvižniku duha koji je još za života bio građanin sveta, kad nisu u stanju da obezbede ni sasvim običnu, a kamoli najširu podršku domaće kulturne javnosti za taj poduhvat? Kome je to toliko stalo do jednog spomenika koji tako očigledno protivreči svojoj svrsi, koji tako oštro razdvaja i suprotstavlja ljude, pod kojim se nikako neće moći okupiti svi istinski poštovaoci velikog pesnika, pred koji izvesno neće doći mnogi današnji značajni predstavnici srpske kulture, dakle upravo oni koji su najpre pozvani da odaju poštu jednom od njenih najviših vrhova? Čemu uopšte treba da služi jedan takav spomenik razdora?

Tekst protiv ustavnih promena na štetu Srba zbog kog je Mihailo Đurić robijao pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Igor Marinković - Vučić će završiti u zatvoru zbog izdaje Kosova?!

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube