Piše: Đorđe P. Mamula
Šta se to dešava širom sveta? Zašto su demonstranti preplavili ulice gradova?
Nemiri su prvo počeli u Ekvadoru, koji je uništen za dve godine, zbog socijalnog nezadovoljstva izazvanog odlukama predsednka Lenjina Morena, merama štednje po nalogu MMF, kao uslov za kredite. Ironijom sudbine, baš Lenjin i MMF ruku pod ruku, radi ostanka na vlasti. Izbori u Meksiku su 2018., namešteni.
Predsednik Čilea Sebastian Pinjera je naivno odlučio da se poveća cena karte za metro za samo 4%. Ubrzo je požalio. Dana 18. oktobra 2019.g. su počele vrlo jake demonstracije. Hitno je povukao odluku, ali je povećanje cene karata bio događaj okidač, pucanj u bure baruta. Vojska je izvedena na ulice glavnog grada. Kap je prelila čašu besa. Buknula je ulica. Milion ljudi se okupilo, samo na ulicama glavnog grada Santjaga de Čilea (od 5,6 miliona stanovnika Santjaga). Narastao je socijalni elektricitet zbog ekonomske situacije. U decembru je vlast već morala da pripremi promene Pinočeovog ustava od pre 26 godina, koji zabranjuje nacionalizaciju ( dok se u Crnoj Gori uvodi konfiskacija crkvene imovine ). Verovatno je, ne samo zbog nacionalizacije, predsednik Čilea Aljende ubijen, a Kisindžer dobio Nobelovu nagradu za mir, kao savetnik američkog predsednika Niksona za bezbednost. Posle oktobarske pobune predložene promene Ustava Čilea su sa naglaskom za jačanje ljudskih prava. Vlast se uflekala kao da je bomba bačena u septičku jamu. A počelo je zbog veće cene karte za metro. „Demokratija bez naroda“ ne prolazi uvek.
Nezadovoljstvo je izbilo i u Argentini, jer je predsednik Maurisijo Makri najavio mere štednje, uslovljene diktatom MMF radi dobijanja kredita što je politika Fonda od osnivanja.
Pitanje zaštite čovekove sredine ponovo je krenulo iz Francuske. Inače, u Francuskoj su demonstracije „žutih prsluka“, izbezumljenih ljudi poprimile žestoko nasilje, zbog Makronove reforme penzijonog sistema. Na policiju za rasturanje demonstracija se bacala kiselina.
Sa druge strane izraz krize u toj državi, osnivaču Evropske ekonomske zajednice, EU, je neizmeran rastvrlo brutalnog nasilja na ženama. Muškarcima nasilnicima se neoduzima dozvola za oružje, dok ga ne potegnu na ženu-žrtvu. Kad ga potegnu, umiruće žene saopštavju prisutnim svedocima zašto su ubijene, pa ponekad i policiji koja je došla kako bi potvrdila svoju nemoć. U Francuskoj prema podacima vlade, jednu ženu ubije trenutni ili bivši partner na svaka tri dana.( Oktobar 2019.) Ni pet uzastopnih prijava policiji nije dovoljno. Tamo kao ni u Srbiji ne postoji krivično delo, ubistvo žene, femicid, (Makronov izraz). Ali Francuzi će održati 91 konferenciju o tome. Jednu ženu je tamo partner polugolu izbacio iz stana, a policija joj je objasnila da ne može da se vrati i uzme svoje stvari, jer stambeni kredit nije preuzet na njeno ime. Dakle, ona je građanka drugog reda. Putevi novca određuju prava u Francuskoj, od juče posle Bregzita, jedinoj nuklearnoj sili u EU.
Greške vlasnika zapadnih privatnih banaka su prevaljivane na poreske obveznike, da ne bi propast tih banaka povukla države u haos. Problem je i u tom što je u EU korupcija na godišnjem nivou oko 120 milijardi evra, neračunajući korupciju u briselskoj i strazburškoj administraciji koja je enormna. O količinama opranog novca koji je ušao u legalne EU tokove da negovorimo. Oteto više nije prokleto, pa se eto u Crnoj Gori poseže za crkvenom imovinom, koja inače crkvama još nije vraćena, u eri ekonmskog liberalizma. Berlinski zid i dalje stoji u glavama mnogih članovavlada.
Francuski ekonomista Toma Piketi predlaže da svaki građanin njegove zemlje dobije po 120.000 evra kako bi se smanjile socijalne razlike. Teško je živeti pristojno i dostojanstveno (troškovi hrane, prevoza, struje, komunikacije) pa je Francuska vlada odlučila da ne menja ništa ni u izdvojenom penzijskom fondu za policajce, zbog njihove funkcije javne zaštite, jer ih pristojne penzije u budućnosti zadržavaju u policiji i državnoj bezbednosti. Verovatno nas zato Makron upozorava, „NATO je na samrti, Evropa je na ivici ponora“. Ta smrt i taj ponor izvode građane na ulice širom sveta zbog lomova tih projekata sa svim posledicama širom sveta. Sve prolazi, elite ostaju.
Beogradska „Politika“ izveštava da je „Koza nostra“ dobijala subvencije EU, i da više ne mora da se bavi rizičnim poslom razbojničkog pljačkanjem banka. Oko 5 milijardi evra je dobijeno od EU kroz subvencije dobijene na tenederima za zakupljivanje hiljade hektara zemlje u javnom vlasništvu, za period od 10 godina.
U Alžiru demonstracije traju preko godinu dana, jer predsednik Buteflika hoće po peti put da se kandiduje, sa sve moždanim udarom. Tek mu je 83. godina i još nije stigao sve da kaže. Demostranti traže da vojska prestane da monopoliše vlast, pa iz toga nasilje i naročito naftu, što je ovde praktikovala JNA uzimajući reket od Industrije Nafte.
Godine 2010., „arapsko proleće“ se pokrenulo žestokim demonstracijama iz Tunisa.
U Iranu traju demonstracije, a broj ubijenih demonstranata se drži u tajnosti.
U Hongkongu demonstracije nisu zaustavile ni mlazevi kineske vode pod pritiskom, ni kineski suzavac, ni biber-sprej demokratija.
Marksova definicija kaže: pravo je volja vladajuće klase podignuta na nivo zakona. I to i gledamo širom sveta, a vladajuće koalicije sve više liče na vladajuću klasu.
NJujork tajms ( oktobar 2019.) piše da je varanje na fakultetima poprimilo globalne razmere, ali mu je internet dao industrijsku dimenziju. Sajtovi nude eseje čiji su autori iz Kenije ( godišnji prihod po glavi stanovnika iznosi 1.700 dolara) i Indije, gde se teško živi. Sarađuju i američki autori i šalju radove do Kenije i Indije, ili gde je već posao sklopljen. Američki autori traže samo 30 dolara po jednoj strani, uz garanciju VKV usluge.
Australijski i britanski univerziteti pokušavaju da tu praksu iskorene. Amerikanci su razvili softvere koji prepoznaju plagijate i već imaju podatke o studentima koji nisu napisali ni jedan jedini rad. Sve su kupili. U EU su i neki ministri plagijatori podneli ostavke. Mi ovde u tom poslu nismo amateri, ali, izgleda da u poređenju sa ovima iz Kenije i Indije zaostajemo, obzirom da se oni u industriji aurorskih, pisanih naučnih radova prešli linije spoljno–trgovinskog poslovanja.
Boris DŽonson vraća britanski duh Margaret Tačer i Čerčila na granicu kanala Lamanš prema EU, ali ne i prema evropskom delu Rusije. I Bregzit je izraz nepoverenja u ekonomski liberalizam današnjeg sveta. Naravno DŽonsonova vlada ima svoj ekonomski liberalizam i drugi joj ne treba, mada Britanija ostaje najveći američki nosač aviona.
Kao što smo ranije isticali Španiju i dalje „razbija“ evro, a ne Katalonija. U Španiji se 40% novih ugovora o radu sklapa na period kraći od mesec dana, kao posledica ekonomske liberalne stvarnosti. Tamo je frankizam i dalje jak.
Klimatske promene i nejednakost ljudi su u svetu ogromni i sadašnji tržišni kapitalizam je neodrživ na dugi rok o čemu je bilo reči i na januarskom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Poznati problem neopisivo zagađenje vode, zemlje i vazduha, isterali su više miliona migranata iz njihovih država, baš usled velikog pada medicinskog kvaliteta životai ratova. Srbija je po tom merilu ispod 70 mesta po kriterijumu kvaliteta života, što je razlog odlaska građana iz Srbije.
Naravno, uloženi novac iz „poreskih rajeva“ zavodi „pakao“ na tržištima koja za mnoge nisu rajska. Opšte je mesto da dogod postoje „poreski rajevi“ progresivno oporezivanje će voditi do bekstva kapitala i ekonomskih kriza sa agresivnim demonstracijama građana. Čak je u Britaniji formiranje vlada Laburista, uvek dovodilo do bežanja kapitala sa Ostrva.
Ponovo ističemo ranije argumente.
Nemački list „Špigl“ domeće da litije zbog Zakon o slobodi veroispovjesti u Crnoj Gori ne jenjavaju. Pritom se nije samo reč o crkvenoj imovini: predsednik Đukanović svesno podstiče sukobe, ocenjuje Špigel u tekstu pod naslovom „Milovi trikovi“.
Pravna služba Skupštine Crne Gore utvrdila ja da Predlog zakona o slobodi veroispovesti nije usklađen sa Ustavom i pravnim sistemom Crne Gore. U saopštenju Pravne službe je navedeno da pojedine odredbe Predloga zakona nisu karakteristične za pravni sistem.
Zakon je ipak izglasan, uz primedbe Mitropolije crnogorsko primorske i Demokratskog fronta. Vaseljenski patrijarh je ponovio da Vaseljenska patrijaršija priznaje u Crnoj Gori jedino Srpsku pravoslavnu crkvu kao kanonsku. Pre toga je upuitio pismenim putem istu poruku predsedniku Republike Milu Đukanoviću.
Novi Zakon o slobodi veroispovjesti propisuje da crkve u Crnoj Gori moraju pružiti dokaz o vlasništvu nad zgradama i zemljištem koje su posedovale pre 1918. godine. Bez dokaza, toj imovini preti konfiskacija. „Ta odredba je prevashodno usmerena protiv uticajne Srpske pravoslavne crkve u državi, a kojoj pripada većina vernika u Crnoj Gori“, piše Špigel.
„Srpskoj pravoslavnoj crkvi će biti teško da pruži dokaze o vlasništvu mnogih starih imanja, jer su katastri u regionu uglavnom uvedeni tek posle 1918. Iako su međunarodna tela poput Saveta Evrope izričito zatražila od crnogorske vlade da zakon struktuira u konstruktivnom dijalogu, sa svima koji su pogođeni, kontroverzna odredba je ipak zadržana u zakonu“, zaključuje „Špigl“.
Venecijanska komisija, ili kako glasi puni naziv, Evropska komisija za demokrtiju putem prava je savetodavno telo Saveta Evrope, koje se bavi ustavnim i izbornim pravom, je ocenila da je Zakon sporan. Ta komisija daje savete u okviru nadležnosti državama članicama Saveta Evrope, a samo članstvo je pretpostavka da je država demokratska.
Mitropolitu crnogorsko-primorskom je upućena je poslednja opomena od predsednika vlade Duška Markovića.
Ministarstvo spoljnih poslova u Rusiji ocenjuje da je crnogorski zakon „napad na jedinstvo pravoslavlja“, navodi se na kraju teksta koji objavljuje Špigel, obzirom da je pravoslavlje ugroženo u svetu, od Ukrajine do Sirije, prema rečima vladike Budimljansko-nikšićke eparhije gospodina Joanikija.
Doktorand sa fakulteta Političkih nauka u Beogradu, Boban Stojanović je u emisiji TV N1 rekao da će na kraju Crna Gora izgubiti spor SPC, pred Evropskim sudom u Stazburu.
Kritike na račun Zakona o slobodi vjeroispovjesti su sa pozicije građanskog pogleda na svet, posebno istakli dr Driton Abazović iz političke organizacije „URA“ i DŽemal Perović iz pokreta „Odupri se“. Abazović je spomenuo kao vrlo sporne članove Zakona 62., 63., i 64.
Crna Gora je pre 1918. godine drugačija država nego posle 1918.g. Pre 1918.g. Boka Kotorska je bila deo Austro-Ugarske carevine. Crna Gora je do 1918.g. bila od Cetinja do Virpazara, a na more je izlazila od Bara do Ulcinja, što sporni Zakon zanemaruje. Dakle, Stara Hercegovina sa Nikšićem nije bila do 1918.g. deo Crne Gore. Zato čudi da savetnici vlasti ili nisu pitani ili nisu znali za navedene istorijske činjenice.
Utisak je zapravo da se ovim zakonom konfiskuje imovina SPC, dakle oduzima se bez naknade imovina koja inače u celini nije ni vraćena crkvama. Očigledno je da država nema para da kupi crkveno imanje u Buljaricama, gde je tržišna cena solidna, pa joj je onda „bolje“ da ga besplatno konfiskuje, pa posle proda kao državno zemljište, a onda eto i para, kojih trenutno nema dovoljno. Vladika Budimljansko-nikšićke eparhije gospodin Joanikije kaže: „Borba je tek počela, nema odustajanja, pobeđujemo“.
„Vijesti“ su prve reagovale i navele da Zakon neće proći ispitivanje pred Ustavnim sudom Crne Gore.
Hegel : „Politika je mirno uživanje privatne svojine“, a „istina je u celini“.
Tekst Đorša Mamule “Vanredno stanje” možete pročitati OVDE.
