Najnovije

PUTINOV ŠAH-MAT SA AMERIKOM: Šta se krije iza najveće podmorničarske vežbe? Da li je ovo isto kao hladnoratovska tajna operacija "Aport"

Vest da su ruske nuklearne podmornice počele prvu veliku vojnu vežbu u zoni Severnog lednog mora i Atlanskog okeana u srpskim medijima prošla je skoro nezapaženo. Više se pričalo o vojnoj vežbi »Slavensko bratstvo 2019« i dolasku raketnih sistema S-400 i Pancir S1. Neko bi rekao ništa posebno, pa šta, što vežbaju! Da, samo što se radi o najvećoj vojnoj vežbi ruskih podmorničarskih snaga iz redova Severne flote posle 34 godine i skoro 30 godina od okončanja Hladnog rata.

Ruska podmornica (Foto: RIA)

Vojna vežba ruskih podmorničara počela je još prošle nedelje. Dok su ministar spoljnjih poslova Rusije Sergej Lavrov i komandant Severne flote viceadmiral Aleksandar Moiseiev bili u poseti Norveškoj gde se ruski šef diplomatije prošlog petka susreo sa svojom norveškom koleginicom Ine Eriksen Søreide. Tom prilikom oboje su na konferenciji za štampu izjavili da je bezbednosna situacija na severu Evrope uprkos tenzijama između NATO pakta i Rusije u ovom delu mirna, ruske podmornice su bile na otvorenom moru. Da li je Lavrov znao za vojne vežbe i da li je to namerno prećutano ostaće za sad bez odgovora.

Da se nešto čudno dešava primetili su stanovnici Medveđeg ostrva i tamošnji osmatrači norveške mornarice koji uočili dve napadne nuklearne podmornice klase Siera 2 ( ruska oznaka Projekt 945A) i to južno i istočno od Medveđeg ostrva, koje je čuvar ulaska u Barencovo more. Utvrđeno je da se radi o podmornicama „B-534 Nižnji Novogorod“  koja je u operativnoj upotrebi od 1990 i „B -336 Pskov“, koja je u sastavu Severne flote 1993., sa titanijumskim trupom. Prvi izveštaji su ukazivali da se obe podmornice kreću prema Norveškom moru gde će izvoditi dubinske testove i testiranje novog tipa naoružanja. Prvi izveštaji su navodili da su ruske podmornice stalne u ovim vodama oko Medveđeg ostrva, Svalbarda i Finnmarka jer se često mogu videti u površinskim patrolama, dok one strateške naoružane balističkim raketama velikog dometa patroliraju istočnim delom Barencovog mora ili pod ledenom kapom Arktika koji je postao novo mestu sukoba supersila za svetske resurse i moć.

Međutim, za uzbunu su se potrudli norveški obaveštajci koji su utvrdili da to nije obično patroliranje, nego da je iz glavne mornaričke baze Vidajevo, koja je mesto baziranja 7. podmorničarske divizije Severne flote i Litsaja Guba nedaleko od Murmanska isplovilo čak 10 podmornica od kojih je osam nuklearnih: jedna projekta 855 klasa Yasen klase, koja je opremljena krstarećim raketama “Kalibar” i protivbrodskim raketama P-800 oniks ( Jakhont), 3 Projekta 949 klase Oskar-2 opremljene krstarećim raketama  P-700 Granit, 1 Projekta 917A klase Akula-2  2 projekta 945A klase Siera-2, 1 Projekta 671RTM  klase Viktor-3., kao i dve Projekta 677 poznata i kao klasa Lada (unapređena verzija dizel električne podmornice klase Kilo).

Interesantno je da važnu ulogu u ovoj vežbi imaju napadne nuklearne podmornice klase Siera 2, koje imaju trup od titanijuma što im omogućava da rone na velikim dubinama. Inače ove podmornice su pre nekoliko godina prošle remont i sada su mnogo tiše, odnosno smanjena im je buka s čime je otežano njihovo otkrivanje u zaronjenom stanju.

Nedelju dana kasnije priča je iznenada osvanula i u norveškim medijima, gde je citiran neimenovani izvor norveške obaveštajne službe koji je naveo da je ruska mornarica krenula u velike manevre koji nisu viđeni još od kraja hladnog rata i da je Rusija pokrenula tajnu vežbu kako bi Sjedinjenim Američkim Državama pokazala sposobnostruskih podmorničarskih snaga i da one još nisu za otpis.

Kako je objavljeno masovna vežba ruskih podmorničarskih snaga uključuje i testiranje novog oružja, kao i koordinisano i samostalno delovanje pojedinih klasa nuklearnih podmornica. Kao i provera sposobnosti  da se ruske podmornice da mogu se približiti istočnoj obali SAD odakle bi izveli fiktivno lasniranje balističkih raketa na utvrđene ciljeve. Inače valja podsetiti da se ova vežba izvodi pet mesci od kada je Trampova administacija jednostrano istupila iz sporazuma o ograničenju raketa srednjeg dometa i intenzivnih provokacija na severnim i južnim granicama Rusije. Takođe navedeno je da će intenzivne podmorničarske vežbe trajati 60 dana i da se povratak podmornica očekuje pre proslave Nove godine ili najkasnije do pravoslavnog božića 7. januara 2020.

Takođe, dodaje se i da sada pred najvećim testom nedavno obonovljena GIUK (Greland-Island-Velika Britanija) odbranu sačinjenu od mreže pasivnih sonara koja je u prethodnih 27 godina bila veoma zanemarena, zbog čega je 2011 i 2012 zabeležno bilo nekoliko pojava ruskih podmornica u vodama Atalntika uz južnu i istočnu obalu SAD.

Inače ova vežba ruskih podmornica predstavlja će izazov i biti prilika za testiranje sposobnosti Sjedinjenih Država i NATO snaga da prate ruske nuklearne podmornice prilikom njihovog prolaska kroz GIUK odbranu. U slučaju da ruske nukelarne podmornice uspeju neopaženo da prođu kroz GIUK odbranu imaće veliku šansu da nestanu u dubinama Atalntika i započnu opasnu misiju igre mačke i miša sa američkim podmornicama, da što duže ostanu neotkrivene imaće veću šansu da izvedu fiktivni napad na NATO brodove. Pred najvećim izazovom će biti novoformirana 2. flota moranice SAD, koja ponovo ustanovljena maja 2018.

Ovde valja spomenuti da je zona operacije 2. američke flote severni deo Atlantskog okeana, od Severnog pola do Kariba na jugu, od obala SAD na zapadu do sredine Atlantika na istoku; ukupna površina zone operacije je oko 17 miliona kvadratnih kilometara. Druga flota ima zadatak planiranja i sprovođenja pomorskih, zajedničkih i kombinovanih operacija i obuke, kako bi pomorske snage prijateljskih mornarica mogle da odgovore na globalne nepredviđene situacije. Glavne vojnopomorske baze na Atlantiku su: Norfolk (glavna baza), NJuport NJu London koja je pomoćna baza, Boston, Čarlston, Mejport, Kivest, Gvantanamo, San Huan, Ruvelt Rouds i Holi Lok su isturene baze nuklearnih podmornica. Pre nego što je bila deaktivirana 2011, u sastavu američke 2. flote plovilo je oko 126 brodova, sa 4.500 aviona i 90.000 pripadnika.

Norveški obaveštajci tvrde da ruski predsednik Vladimir Putin sa ovom operacijom želi da pokaže Sjedinjenim Državama, a pre svega 2. floti da su njegove podmorničke snage u stanju da neopaženo priđu američkoj obali. Kako je rekao jedan od neimenovanih mornaričkih obaveštajaca:

 “ Rusija želi da pokaže da Atalnski okean više nije Američko more i da su ponovo u stanju da dođu pred obale SAD kao u vreme Sovjetskog Saveza«.

Takođe, prema tvrdnjama norveških obaveštajaca ruske podmornice će najverovatnije uvežbavati u ovoj zoni i zauzimanje odbrambenih položaja i delovanje iz zasede kako bi se sprečio iznenadni upad američkih podmornica u severno ledeno more u slučaju eskalacije nepredviđene krize, kao i preventivna zaštita mornaričkih baza u Barencovom moru i onemogućavanje da ruske strateške podmornice naoružane balističkim raketama koje se skrivaju pod ledom na Arktiku budu zaštićene od mogućeg napada Amerikanaca, ako bi Rusi hteli da lansiraju balističke rakete na ciljeve u SAD.

Ruske podmorničarske aktivnosti od eskalacije krize (2016-2019)

Ruske podmorničarske snage svoje aktivnosti na raznim zadacima na otvorenom moru su intenzivirale u poslednjih par godina. Prema podacima iz proleća 2017. godine koje je saopštio komandant ruske mornarice admiral Vladimir Korolev ruski podmorničari na otvorenom moru proveli su 2016. 3.000 dana što i nije velika cifra ako se uporedi sa onom na vrhuncu Hladnog rata kad je taj broj iznosi očak 17.000 dana, pre nego što su se vratili u matične vode.

Ruska mornarica danas raspolaže sa 58 operativnih podmornica. Kada se gledaju podaci po pojedinačnoj podmornici ruski podmorničari u 2016 proveli na otvorenom moru  52 dana, već u periodu 2017-2018 taj broj je skočio na 55, da bi u 2019. već se popeo na 60 dana. Međutim taj cifra je daleko manja u odnosu na 1980 godine prošlog veka kada je prosek bio 76 dana na otvorenom moru.

U odnosu na ostale tri podmornice Severne flote su imale najvći broj aktivnosti posebno u praćenju NATO brodova i podmornica u zoni oko ruskih granica i područja od interesa za Rusiju pre svega zona istočnog Mediterana i praćenje NATO plovila ka Crnom moru. Takođe zabeležene su i pojedinačne pojave ruskih podmornica uz obalu SAD posebno oko zona gde se baziraju nukelarne podmornice, a uočene su i uz istočnu obalu Velike Britanije pre svega oko baza nuklearnih podmornica britanske flote.

Da je istorija ciklična nauka, da se određene pojave javljaju ponovo u određenim vremnskim intervalima dokazuje i ova vežba ruske mornarice, koja veoma liči na operaciju „Aport“, odnosno poslednju vojnu vežbu koju je izveo čuveni admiral i otac savremene Sovjetkse mornarice admiral Sergej Gorškov. Zahvaljujući generalštabnom pukovniku u penziji LJubomiru Saviću koji je sačuvao naš tekst o toj operaciji, koji je objavljen pre par godina, ponovo ga publikujem jer je direktno u vezi odnosno čitaoci će imati priliku da pročitaju kako je izgledala operacija sovjetskih podmorničara i koje su sličnosti sa vežbom ruskih podmorničara.

Duga i uspešna karijera admirala Sergeja Gorškova, komandanta Sovjetske Ratne mornarice (Glavnokomanduющiй VMF) bližila se kraju, pošto je punio 75 godina života. Očekivao se njegov odlazak u penziju krajem decembra 1985 godine. Pre svog povlačenja, a posle govora američkog predsednika Ronalda Regana, o premoći američke moranice i vojske nad “Carstvom zla” kako je nazivao Sovjetski savez, Gorškov je odložio penziju. Očito izazvan i gnevan, odlučio je, da Amerikancima po poslednji put, očita lekciju iz pomorske taktike. Na poseban način će im dočarati, koje su sve mogućnosti RM Sovjetskog Saveza (Voénno-Morskóй Flot SSSR). Misli su ga pokrenule na kreiranju posebne pomorske operacije.

Zamisao je bila, da se izvede jedna podmornička operacija, pred prve pregovore između predsednika SAD Regana i Mihaila Gorbačova, lidera CK KPSS, koji je preuzeo upravo vlast i najavio seriju reformi poznatijih kao “Perestrojka” (Perestróйka) i “Glasnost” sa kojima je trebalo da se otkloni loša ekonomska situacija u koju je zapao Sovjetski Savez uvučen u trku naoružanjem.

Cilj ove operacije bio je i podizanje morala sovjetskih podmorničara koji su u prethodnim decenijama imali dosta nesreća na svojim dizel-električnim, a posebno na nukelarnim podmornicama. Na intezitet planiranja operacije uticali su i drugi faktori, a pre svega neprimerne izjave američkih oficira. Oni nisu prezali od izjava o sovjetskim podmornicama veoma lošeg kvaliteta, te da su pune loših tehnoloških rešenja. Čak i u vizuelno smislu, da su pune “nepotrebnih nadgradnji”, a u tehnološkom smislu da su izuetno bučne. Posebno je iritirala provokacija o “posadama niskog nivoa obučenosti”, koje su navodno “potpuno demoralisane”. Za razliku od tih sovjetskih, svoje podmornice i podmorničare su favorizovali, pa su im podmornice odličnih performansi, a kadar veoma obučen, što dokazuju i minornim brojem incidenta na svojim podmornicama.

Admiral Gorškov, svoju osnovnu ideju o budućoj pomorskoj operaciji, poverio je jednom od svojih najboljih oficira, komandantu 33. divizije podmornica Severne flote, kapetanu 1 ranga Anatoliju Savčenku (Anatóliй Ivanovič Ševčenko) čije je komandno mesto u pomorskoj bazi Zapadna Lisa (inače grb ove divizije bio je beli medved). Ova, 33. divizija je bila opremljena, sa tada najmodernijim sovjetskim napadnim nukelarnim podmornicama tipa 671 RT “Semga” i 671 RTM “Šuka” (NATO kalsifikacija = Viktor 2 i 3).

Razlog zašto je Gorškov izabrao upravo Savčenka za ovu operaciju, nalazilo se u tome što se radilo o najenergičnijem pomorskom oficiru, koji je do tada već komandovao svim tipovima napadnih nukelarnih podmornica, oficiru iskazanom u tzv. “igrama mačke i miša” sa američkim podmornicama širom Severnog ledenog okeana i Atlantika.

Gorškov mu je izdao naređenje da počne pripreme za specifičnu podmorničarsku operaciju pod kodnim imenom “Aport”. Kodno ime “APORT” je izabrano nasumičnim redom slova, i velika je pažnja posvećena tome da to bude reč koja nema nikakvog smisla. Sevčenko je ušao u drugu godinu svog komandovanja 33. dvizijom nukelarnih podmornica Severne flote, kada je započeo planiranje operacije.

Prema zamisli Gorškova, Savčenko je trebao da izvede operaciju pomoću koje će Sovjetska ratna mornarica otkriti kakva je zaista spremnost američkih podmornica u zaštititi od prodora sovjetskih nuklearnih podmornica i kakvu će taktiku primenti u toj situaciji. Koliko je to bila bitna operacija govori i podatak da je sve bilo planirano u najstrožoj tajnosti i da je jako mali broj ljudi bio uključen u planiranje. Zanimljivo je i to, da sa tim nije bila upoznata ni čuvena vojna obaveštajna služba GRU, a “bezbednjak” u 33. diviziji nije imao ni pojma o čemu se radi sve do dana pred realizaciju operacije. Takođe, iz planiranja su isključeni bili i neki delovi Komande sovjetske ratne mornarice, a posebno KGB, koji ni o čemu nije imao pojma.

Savčenko je pristupio planiranju operacije “Aport” s ciljem, da se američka podmorničarska flota nađe u kratkom roku, na određenom području, jednovremeno sa jakom grupacijom sovjetskih podmornica. Trebalo je dovesti grupaciju svojih snaga ispred Istočne obale SAD. Suština je bila da se poklopi pravo vreme i osigura podjednak broj podmornica obe strane. Svčenko je sve stavio na kocku, jer je morao predvideti reakcije Atlantske komande NATO, otkriti rute kojima se kreću strateške nukelarne podmornice naoružane balističkim raketama, pravilno prepoznati procedure američki napadnih nuklearnih podmornica, rute leta američkih protivpodmorničkih aviona i pokrivenost Atalntika sonarima SOSUS. Osim toga, dok se izvodila operacija osmatračka služba Sovjetske mornarice morale su biti aktivne počevši od aviona, satelita do pomoćnih špijunskih brodova, jer se pratila svaka reakcija američke mornarice kao i mornarica članica NATO.

Poseban značaj i veliku pomoću u planiranju i izvođenju ove operacije imale su informacije svojetskog špijuna u redovima USA Navy DŽona Bokera, koji je do 1985. Sovjetskoj mornarici dostavio ogormnu količinu informaciju pomoću kojih su mogli da probiju odbranu GIUK (Greland-Island-Velika Britanija), da prođu neopaženo i uđu u Atlanski okean.

Za izvođenje ove operacije angažovane su 4 podmornice 33. divizije tipa 671 RT i RTM, po NATO nomeklaturi klase Viktor 2 i 3. Da bi se prikrilo planiranje operacije izdata su pripremna naređenja da će podmornice isploviti na redovnu obuku i vežbe. Posada o celoj operaciji biće upoznata tek kada podmornice isplove.

Inače, valja spomenuti da je svemoćna vojna služba bezbednosti GRU ipak bila upoznata sa operacijom, ali samo dan pre isplovljenja podmornica.

Naime, kapetan Anatolij Sevčenko otišao je kod načelnika obaveštajne uprave sovjetske Severne flote, koga je ukratko upoznao sa operacijom i kome je na sto stavio šeme sa planom operacije. Obaveštajac je ostao bez teksta, on je tad prvi put video dokeumente plana izvođenja ove podmorničarske operacije. Kada je to saznao, obavštajac zove komandu Sovjetske mornarice, i na veliko iznenađenje, lično mu se javlja admiral Gorškov. Posle kraćeg razgovra, obaveštajac je ćutke potpisao sve što se od njega tražilo. Sevčenko iz njegove kancelarije iznosi sve dokumente sa planovima i kopijama – a GRU nije ostao niti jedan trag ove operacije, jer ljudi koji nisu bili ovlašćeni od strane admirala Gorškova nisu ni smeli imati pristup planovima.

Sevčenko je posle odobravanja operacije APORT, podelio naređenja svim komandantima podmornica koji su trebali učestvovati u operaciji , dok se on zajedno sa delom štaba 33. divizije ukrcao na podmornicu tipa “705 Lira”, koja će ga prevesti do istočne obale Kube. Tamo će se prekrcati na hidrografsko-obaveštajni brod “Kolgoyev” koji je opremljen svim elektronskim sredstvima za nadzor i sa satelitskom komunikacijskom opremom, pomoću koje će komandovati operacijom i komunicirati sa Moskvom.

U rano jutro 29.maja 1985 četiri podmornice klase Viktor 2 i 3 brojeva K-229, K-324, K-488 i K-502 napustile su svoju matičnu bazu u Zapadnoj Lisi. NJima se na putu pridružila i peta podmornica K-147, klase Viktor I, iz sastava 3. divizije koja je isplovila iz baze Gremihika. Ova podmornica, iz prve serije je bila pridružena operativnoj grupi, jer je bila opremljena novim eksperimentalnim akustičkim detekcijskim sistemom za otkrivanje nuklearnih podmornica, tipa SOKS. Prema američkim izvorima, sistem je bio u mogućnosti da detektuje protivničke podmornice u plovidbi, posbeno one sa balsističkim raketama, jer one navodno emituju dodatnu radijaciju zbog bojevih nuklearnih glava.

Sevčenko je znao da isplovljenje cele divizije sovjetskih napadnih nuklearnih podmornica u NATO komandi sigurno neće proći neopaženo. Osim toga znao je da će ulazak u Atlantik takođe teško proći neopaženo, a posebno je izazovno proći neopaženo pored mreže sonara i stići do tačke okupljanja koja se nalazila u basenu ispred obale NJufaulenda-Kanada. Zapravo, sam početak realizacije Plana operaciju Aport je vezan za okupljanje ovih podmornica u “NJufoundlandskom bazenu”. Kao iskusan oficir, znao je da operaciju i taktiku ne može zasnivati na “šta ako” i “neće valjda”, pa je još prilikom planiranja operaciju, svoju zamisao zasnovao na tehnološkim dostignućima novih podmornica i senzorima koje je dobila sovjetska mornarica. Takođe, uvek mu je prisutno u glavi, da je okean za podmornice veoma opasno mesto, a istovremeno ono podmorničarima daje idealne uslove za prikriveno delovanje.
Proučavajući pomorske karte Severnog Atlantika, Sevčenku je u oko upala ruta kojom se kretala topla Golfska struja, a koja se od Meksičkog zaliva preko Floride penje uz Istočnu obalu SAD, i posle plićine Grand Banksa ulazi u Severni Atalnski okean. Podsetimo, Golfska struja donosi toplu vodu u Severni Atlantik, a upravo ta topla voda u dubinama oko NJufaunlendskog basena meša se sa hladnom vodom, što predstavlja veliki problem za NATO hidroakustičke senzore. Naime, sloj tople vode Golfske struje, otežava prodor akustičkog signala ka pasivnom sonaru, što mogućava podmornicama i kitovima da u tim vodama prođu neopaženo. Upravo takvo mesto je postala tačka okupljanja ruskih nuklearnih podmornica angažovanih u operaciji APORT. Prednost ove zone je bila čak i mogućnost da podmornice prođu neopaženo NATO odbranu GIUK, siguran je bio da će upravo basen oko NJufaunlenda omogućiti prirodnu masku ruskim podmornicama da u miru počnu planirane manevre u Atalntiku.

Ševčenko je takođe znao, da će prolazak sovjetskih podmornica kroz NATO GIUK odbranu, biti otkriven i da će dignuti kompletnu Atlansku komandu NATO, ali je znao i da se u prostoru NJufaunlendskog basena neće moći dugo skrivati pod plaštom Golfske struje. Ipak, po njegovoj ideji, najbitnije je bilo da podmornice bar kratko vreme ostanu neotkrivene i da se Amerikanci zbog toga vidno uznemire.

Podmornice su 16/17.jun 1985 neopaženo prošle NATO- ovu GIUK odbranu i okupile se prema predviđenom planu u NJufaundleskom basenu. Po planu je 18. juna Šavčenko sa hidrografsko-obaveštajnog broda “Kolgoyev” šalje signal komandantima podmornica da otpočene operacija APORT.

Operacije se izvodi po sledećem: dve podmornice koje su se nalazile zapadno od Newfondland Grand Banksa, počinju da se kreću jedna iza druge u smeru kazaljke na satu, praveći veliki krug u svojoj patrolnoj zoni. Druge dve podmornice su takođe, to isto radile ali u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu.

Dok su tako podmornice kružile iz Sovjetske vazdušne baze San Antonio na Kubi su uzletela 4 mornarička patrolna aviona tipa „Tupovljev Tu-142M“ koji su počeli nadletati područje Newfoundlanskog basena i Grand Banksa. Tokom patroliranja su to područje počeli zasipati sono-plutačama i nadzirati ga elektronski sa zadatkom otkrivanja američkih podmornica.

Kada su Sovjeti počeli sa manevrom, Amerikanci su reagovali tačno onako kako je Savčenko i predvideo. Područje NJufaundlendskog basena je bilo krcato NATO mornaričkim patrolnim avionima Lockheed P-3 Orion, koji su poletali iz vazdupnih baza Brunsvik – Maine SAD, Bermuda, Lajens – Azorska Ostrva, Grinvud – NJufaunlend – Kanada, i koji su pokušavali pronaći sovjetske podmornice, dok su u isto vreme Sovjeti pokušavali locirati američke podmornice.

Amerikanci su bili svesni koju opasnost predstavljaju sovjetske podmornice sakrivene u toplim slojevima Golfske struje, nemogućnost pronalaska od strane NATO pasivnih sonara sovjetskih podmornica , bilo je dovoljno kapetanu Sevčenku da se oseća zadovoljno i ponosno na svoje podmorničare (svakako i podmornice).

Kapetan Piter Kresy komandant mornaričkog patrolnog vinga 5, u vazdušnoj bazi Brunsvik je proveo neprospavane noći tog leta 1985. , a zbog izveštaja svojih pilota koji su pronalazili i potom gubili signale od Sovjetskih podmornica. Kao specijalista za protivpodmorničku borbu, on je znao da se zvuk kroz vodu pojavljuje i smanjuje usled temperaturnih razlika, takođe, bio je svestan da njegovo patrolno područje pokriva zonu uticaja Golfske struje, čija se topla struja upravo u zoni NJufaundlendskog basena, susreće sa hladnim strujama Svernog Atlantika. On je odmah naredio članovima svog operativnog štaba da pronađu najboljeg stručnjaka za Golfsku struju u SAD i što pre ga dovedu u štab. Mornarica je pronašla najboljeg, a to je bio Alan Robinson sa Harvardskog univerziteta. Kada je čuo za problem izgubljenih ruksih podmornica, Robinson je odmah znao kao može da pomogne kapetanu Kresiju. Na univerzitetu Harvard Robinson je upravo napravio kompjuterski programski model HOPS „Harward Ocean Prediction System – Harvardski Sistem za Predviđanje Okeana“, koji je predviđao promene temperaturnih koeficijenata okeana upravo na osnovu Golfske struje. Kada su Kresijevi mornarički patrolni avioni P-3 počeli ponovo da traže Ševčenkove podmornice, sada pomoću modifikovanih senzora SONAR-nih plutača, slika se delimično razbistrila. Iako Robinsonov HOPS nije bio savršen i nije pružio potpunu sliku predviđanja protoka Golfske struje, to je ipak malo poboljšalo način detekcije sovjetskih podmornica koje su se skrivale u Golfskoj struji. Američki patrolni avioni i posade P-3 su bili pod velikim pritiskom i stresom , a svaki patrolni ving je radio 3-4 poletanja dnevno.

Tokom cele operacije APORT, od početka manevra 18.juna 1985., samo je podmornica K-488 otkrivena pomoću SOSUS-a, i to prilikom povratka u bazu u blizini Islanda. Sevčenko je 1.jula 1985.godine komandantima podmornica poslao signal, da je operacija APORT završena.

Epilog

Analizom operacije APORT, po povratu u matičnu bazu, komanda 33.divizije iznela je sledeće informacije:

Podmornica K-324 – ostvarila je tri kontakta sa američkim balističkim i napadnim nuklearnim podmornicama, a ukupno vreme praćenja je 28 časova.
Podmornica K-147 (komandant V.V.Nikitin) – pet dana je bez prestanka paratila američku nuklearnu podmornicu, nosača balističkih raketa, klase „James Madison“ (pomoću novog eksperimentalnog uredjaja „SOKS“) , zatim je po naređenju komande, K-147 prišla bliže balističkoj podmornici i ostvarila sa njom hidroakustički kontakt. Praćenje je bilo u pasivnom modu SONARA, ostvarivano na svaki parni datum. Namerno je zatraženo pasivno sonarno praćenje na svaki parni dan, kako bi opovrgli sumnju (sopstvenih podmorničarskih stručnjaka) da su sovjetske podmornice „slepe i gluve osobe“ dok su Američke veoma tihe i svevideće.
Za ostale podmornice podaci nisu objavljeni.
Značajan rezultat operacije APORT, je da su otkrivena dva patrolna područja američkih nukelarnih podmornica (nosača balističkih raketa) i dva operativna područja delovanja američkih napadnih podmornica.Takodje, su prikupljene i značajne informacije o taktici delovanja američkih patrolnih aviona P-3.
Takođe, je utvrđeno da bi sovjetske podmornice klase Viktor morale biti udaljene najviše milju od američke nukelarne podmornice, koja plovi u patrolnom režimu, sa malim brojem okretaja propelera, da bi bile u stanju otkriti je.
Gorškov i celokupna komanda Sovjetske RM bili su oduševljeni rezultatima operacije APORT. Ona je pokazala da se Sovjetske podmornice mogu kretati uzduž Istočne obale SAD-a , a da ne budu otkrivene, od tehnološki “superiornije“ mornarice.

Zaključak:

Istaknuto je da je operacija planirana i izvedena kao odraz (opravdano) povređene sujete vrha Sovjekstog VMF. Ima li ovakav način planiranja uporište u realnoj opasnosti od narušavanja “krhkog” mira u procesu predstojećeg detanta? Da li bi to Gorbačov odobrio da se pitao, a nije se pitao, možemo sada polemisati?

S vojne tačke gledišta, ona je planirana, organizovana i izvedena perfektno. Moguće da je film “Lov na Crveni oktobar” (The Hunt for Red October – 1990), koristio određene poteze sovjetskih mornaričkih oficira. Pre svega one koje se odnose na tajne poteze nedostupne KGB-u. Visoku tehnologiju nečujnosti podmornica, areal događanja operacije, anagažovanje stručnjaka za morska pitanja itd.
Smatramo da je ova operacija, kao i naredna „ATRINA“ iz 1987., potez visokog bezbednosnog rizika. Verovatno je polazište Gorškova i Ševčenka, bilo da i ako budu otkriveni, da Amerikanci neće dići veliku “dževu”, jer se angažuju “napadne-defanzivne” podmornice, koje ne ugrožavaju teritoriju SAD. Ali, šta da su Amerikanci procenili, da one ugrožavaju njihove podmornice, nosače balističkih raketa (SLBM), te da preti opasnost po balans nuklearnih snaga, a onda shodno tome da preduzmu protiv mere……

Ipak, bez rizika nema ni uspeha. Nadamo se, da se više ovako neće igrati.

Na kraju, šta reći? Gorškov je sada mogao u penziju “ovenčan” slavom, i spokojan jer ostavlja SSSR-u pokolenje prekaljenih podmorničara. Ostao je još na položaju do 9. decembra 1985.godine i kratko uživao u penziji do 13.maja 1988.godine, kada je preminuo.

Kako je NATO zarobio ruski S 400 i Pancir u Srbiji, saznajte OVDE.

Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com

Bonus video

ZAPAD VRŠI NOVI UDAR NA SRBE: Posle ekonomije i medija udarili su nam na ono najsvetije

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Pravda

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Urbancube