Najnovije

Evo zašto Rusija nije priznala republike Donbasa!

Donbas je u ratu više od pet godina. Donjecka i Luganska Narodna Republika od proleća 2014. trpe agresiju Kijeva, koja nikada nije prestala, iako je rat iz aktivne faze prešao u fazu pozicijskih borbi i bombardovanja delova DNR i LNR od strane ukrajinske vojske.

Donbas (Foto: Ministarstvo odbrane Ukrajine)

Armija Donbasa, nekad „narodne milicije“, ne mogu uzvratiti istom merom jer su se ukrajinske snage ukopale u naselja u kojima žive rođaci, prijatelji i poznanici boraca s teritorije koja je proglasila nezavisnost od Kijeva. Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku nije priznao niko, čak ni Moskva. Na području ove dve republike, veličine nešto više od 15 000 kvadratnih kilometara je u vreme izbijanja sukoba živelo 3,8 miliona ljudi.

Postoje mnoge verzije zašto Rusija nije priznala nezavisnost narodnih republika. Sudbina i budućnost Donbasa ostaju nerešene pet godina, a na njegovoj teritoriji se nastavlja rat čiji kraj još nije na vidiku. Za to vreme nije pronađeno nikakvo političko ili vojno rešenje za ovaj sukob. Do sada su jedini sporazumi o njegovom statusu, priznati na međunarodnom nivou, oni iz Minska.

Unatoč očitoj beskorisnosti sprovedbe sporazuma, svi koji su uključeni u sukob izjavljuju da za Sporazum iz Minska nema alternative. Naravno, postavljaju se pitanja zašto se sporazumi ne sprovode i zašto, uprkos tome, nisu raskinuti, ili zašto nije predložen neki drugi delotvorniji mehanizam za rešenje sukoba.

Poznato je da je za okončanje bilo kog rata potrebno otkloniti uzroke koji su do njega doveli, bez čega se u osnovi nijedan rat ne može rešiti.

Uzrok sukoba bio je državni udar u Kijevu kojeg su organizovale SAD, a pomogla Evropska unija. Usledio je oružani odgovor Donbasa neonacistima koji su došli na vlast, koji su silom hteli asimilirati celokupno stanovništvo u državu koja je prigrlila ideologiju ukrajinskog kolaboracionista iz Drugog svetskog rata Stepana Bandere.

Izbijanje rata na granicama Rusije je ujedno deo američkih planova za pretvaranje Ukrajine u antiruski mostobran i uvlačenje Rusije u oružani sukob s Ukrajinom.

Uspeh Sjedinjenih Država u Ukrajini je olakšan nemešanjem ruskog vođstva u ono što se događalo u susednoj zemlji, osim dobro poznatih događaja na Krimu. Masovni protesti na jugoistoku, referendum o nezavisnosti i narodni oružani ustanak na Donbasu odvijali su se bez učestvovanja Moskve, a mnogi tvrde i protiv njene volje i želje.

Proces rešavanja sukoba u Donbasu prošao je nekoliko faza, počevši u aprilu 2014. potpisivanjem Ženevskog memoranduma od strane EU, Sjedinjenih Država, Rusije i Ukrajine, kojim je Zapad pokušao zaustaviti masovne narodne prteste na jugoistoku zemlje i razoružati vojsku u Donbasu. Ništa od toga se nije dogodilo, a protesti su se širili. Ukrajinske vlasti ih nisu uspele suzbiti, a do ukrajinske granice je premešten impresivan kontingent ruskih trupa. Zapad je bio uplašen odlučnim postupcima Rusije na Krimu i bojao se širenja kampanje na ceo jugoistok. Štaviše, nije zaboravio kako se Rusija brzo „pozabavila“ Južnom Osetijom i Abhazijom.

Zapad je odlučio delovati odlučnije i 7. maja poslao je svog izaslanika u Moskvu, koga je zastupao čelnik Organizacije za evropsku sigurnost i suradnju (OESS), Didier Burkhalter, koji je Moskvi dao ponudu koja se nije mogla zanemariti, a kasnije ćemo objasniti i zašto. Navodno je Moskva upozorena da bi se Rusija, ukoliko se krimski scenario bude širio, mogla naći u potpunoj međunarodnoj, političkoj i ekonomskoj izolaciji. SAD su to zaista mogle organizovati, ali govorimo o 2014.

Tada je na konferenciji za novinare Vladimir Putin prvi put preporučio odgađanje referenduma u Donbasu, Rusija je povukla trupe s ukrajinske granice i ubrzo priznala rezultate predsedničkih izbora.

6. juna 2014. godine, na godišnjicu savezničkog iskrcavanja 1944. u Normandiji, čelnici Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine, bez učestvovanja američke strane, složili su se da u „Normandijskom formatu“ zajedno reše sukob u Donbasu. Bio je to uvod u Sporazume iz Minska. Već tada je utvrđeno da se Donbas pod određenim uslovima treba vratiti u Ukrajinu.

Milicije Donbasa i dobrovoljci su se nastavili boriti protiv opremljenije ukrajinske vojske, a sudbina republika već je bila unapred određena.

Nakon pregovora predstavnika Ukrajine i Donbasa je krajem juna sklopljeno primirje, ali je Petro Porošenko prekršio sporazum i pokrenuo napad na Donbas s ciljem likvidacije republika vojnim sredstvima. Bio je vrlo blizu ostvarenja tog cilja. Snage ukrajinske vojske i kriminalne neonacističke skupine bataljona Desnog sektora su verovale da će bez problema poraziti lokalne milicije.

To bi bio ozbiljan strateški poraz za Rusiju, koja nije direktno intervenisala, ali je pružila svu potrebnu pomoć Donbasu, uključujući slanje dobrovoljaca, od kojih mnogi s velikim ratnim iskustvom iz borbi u Pridnjestrovlju, Čečeniji, čak i veterane iz Avganistana. I Donbas je preživeo.

Zašto je Putin popustio i odlučio čekati?

Postoje mnoge verzije zašto Rusija 2014. godine nije poduzela ozbiljne mere za oslobađanje Donbasa, možda i celog jugoistoka, a prema nekima sve do Dnjepra, uključujući grad Odesu. Od svih verzija je najlogičnija da Rusija u to vreme naprosto nije bila spremna za globalno sučeljavanje sa Zapadom.

Sjedinjene Države su tada mogle srušiti ekonomiju Rusije i zemlja ne bi mogla opstati. Rusija je 2014. trebala dovršiti naoružavanje vojske, organizovati proizvodnju komponenti koje su ruskom vojno-industrijskom kompleksu isporučivane iz Ukrajine, pokrenuti vlastiti sastav naplate umesto međunarodnog sustava SVIFT koji kontrolišu SAD, omogućiti izvoz gasa da zaobiđe Ukrajinu, diversificirati privredu i sprovesti supstituciju uvoza, ojačati poljoprivredu i postići samoobnovljivost prehrane i tek onda prihvatiti izazov za moguće globalno sučeljavanje sa Zapadom. 2014. godine je Rusija jednostavno bila u situaciji da nije mogla da dozvoli luksuz punog embarga Zapada i njegovih saveznika poput Australije, Japana, Južne Koreje, Novog Zelanda, Kanade i drugih zemalja iz zapadne orbite. S politikom kakvu je vodila, Moskva je uspela ograničiti štetu na „ciljane sankcije“ koje nisu uništile rusku ekonomiju. Učinak sankcija se osetio 2015. godine, a već 2016. su stvari krenule nabolje. Za rešavanje svih tih zadataka je trebalo vremena i Rusija se tek sada približava rešenju tih problema.

Moskva je diplomatskim putem pokušavala intervenisati, dok je istovremeno pružala humanitarnu i vojnu pomoć Donbasu. Na bivšeg ukrajinskog predsednika Porošenka, iako uzalud, vršio se pritisak za provedbu Sporazuma iz Minska, prema kojima se Donbas trebao vratiti u Ukrajinu. Međutim Porošenko pre, a Volodimir Zelenski sada, kao da teraju najbogatiju i najproduktivniju regiju iz Ukrajine. Nisu sproveli nijednu od odredbi iz Sporazuma iz Minska i stalno prete da će, ako se Donbas ne preda, biti prisiljeni na vojnu opciju.

Ali Porošenko pre i Zelenski danas kao da se ne sećaju kako je ukrajinska vojska poražena u kotlovima u Ilovajsku i Izvarinu, te u blizini Saur-Mogile, kasnije u Debalcevu. Narodne milicije su tada desetkovale ukrajinske trupe, ali nisu planirale dalje borbe i zauzimanje Marijupolja. U svakom slučaju, vojne pobede su prisilile Kijev da sedne za pregovarački sto i potpiše Sporazume iz Minska.

U skladu sa sporazumima, strane u sukobu su Ukrajina i republike Donbasa, a Rusija, Nemačka i Francuska su međunarodni posrednici. Unatoč tome, Zapad čini sve kako bi Rusiju predstavio kao stranu u vojnom sukobu s Ukrajinom i nameće joj sankcije zbog neispunjavanja nepostojećih obveza.

Sporazumi iz Minska formalno teže mirnom rešavanju vojnog sukoba u Donbasu, ali predviđeni mehanizmi ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba. Sporazumi su mogli ispuniti samo jedan zadatak, važan u trenutku njihovog potpisivanja, a to je zaustaviti vruću fazu rata.

Sporazumi predviđaju vojne, humanitarne, privredne i političke aspekte rešenja sukoba. Izvodljiva su bila samo prva dva i delomično su sprovedena. Ugovori detaljno opisuju kako se treba sprovesti razdvajanje zaraćenih strana i na kojoj udaljenosti moraju biti određene vrste oružja. Ali ni to nije poštovano i ukrajinska je vojska na mnogim mestima zauzela “sivu zonu” i približila se položajima armije Donbasa. OESS nema nikakvu kontrolu nad situacijom, a granatiranja se nastavljaju na dnevnoj bazi.

Ukrajina vojnim sredstvima ne može zauzeti republike, kao što su u Ukrajini i Sjedinjenim Državama svesni da Rusija to neće dopustiti. Ruska vojska neće biti ni potrebna za ulazak na teritoriju republika, ukrajinske trupe su na dometu ruskih projektila i vazduhoplovstva. Vojska Donbasa moraće samo prihvatiti zarobljenike.

Sukobi i granatiranja Donbasa bi se mogli zaustaviti, ali je za to je potreban pristanak Vašingtona kojem je rat u Donbasu bio potreban kao faktor pritiska na Rusiju. Na početku sukoba SAD su pokušale uvući Rusiju u sukob, ali ona “nije ušla u rat” i očigledno je da sada to neće učiniti.

Situacija se tokom godina menjala. Rusija je nametnut čitav niz sankcija, uključujući i za Donbas, a vojna konfrontacija tamo u ovoj fazi nije ni relevantna za Sjedinjene Države. Stoga prekid neprijateljstava u Donbasu može biti predmet sporazuma Rusije i Sjedinjenih Država, koje odlučuju hoće li i kada zaustaviti ovaj rat.

Moguće je organizovati i delotvornu kontrolu primirja bez učestvoivanja mirovnih snaga. Može se sprovoditi „unakrsni nadzor“ svake strane u sukobu u “sivoj zoni”. Slična šema je primenjena tokom uklanjanja raketa srednjeg dometa kasnih ’80-ih, kada je sovjetska vojska kontrolisala uništavanje raketa u Sjedinjenim Državama, a Amerikanci u SSSR-u.

Na humanitarnom planu je bez ikakvih problema moguća razmena zatvorenika “svi za sve”, jer za to postoje svi preduslovi. Za sada je zamenjeno 35 Ukrajinaca za 35 Rusa, a slične razmene su provedene i u dogovoru Kijeva s Donjeckom i Luganskom. No, još uvek ima ljudi koji neotrebno čame u bivšim zatvorima pretvorenim zarobljeničke centre.

Pitanje amnestije za sukobljene strane još uvek nije rešeno, jer ne postoji mehanizam za procenu stupnja učestvovanja onih koji su bili uključeni u sukob. Za Kijev su do ovog trenutka sviu Donbasu „teroristi i separatisti“, čak i ako se radi o običnim ljudima koji su obavljali poslove snabdevanja jedinica i slično.

U privrednom pogledu, promena vlasti u Kijevu je obećavala da će ukinuti blokadu prometnica i veze s republikama, kao što je bilo pre 2016. i nastaviti trgovinu industrijskim proizvodima i sirovinama. Pre svega, to treba Kijevu, koji kritično zavisi o uglju iz Donbasa. To bi osiguralo nastavak rada velikih poduzeća ukrajinskih oligarha i snabdevanje njihovih proizvoda Ukrajini. Ali ni tu se ništa ne menja, usprkos svim obećanjima Volodimira Zelenskog u predizbornoj kampanji.

Unatoč službenim izveštajima o obnovi industrije i razvoju Donbasa, tamošnja situacija je vrlo teška, a većina preduzeća ne radi. Stanovništvo ima problema s pronalaženjem posla, a ako ga ima, onda su plate male. Zbog mogućih zapadnih sankcija, državne strukture Rusije ne obnavljaju industrije Donbasa, niti se proizvodnja integriše u ruske industrijske strukture. Ipak, stvorene su šeme za poslovanje preko banaka u Južnoj Osetiji i Abhaziji i prodaja onoga što se proizvede, posebno uglja preko „trećih entiteta“.

Glavna preduzeća Donbasa nalaze se pod nadzorom najmoćnije ruske korporacije Rostek. Spoljnje upravljanje preduzećima sprovodi firma Vneštorgservis, posebno stvorena i registrirana u Južnoj Osetiji, na čelu s Vladimirom Paškovom.

Zbog zapadnih sankcija, ruske industrijske strukture ne idu u Donbas, a Vneštorgservis je prisiljen poslovati zaobilaznicama, što zahteva pomoć biznismena sumnjive reputacije, koji u senki sprovode šeme za snabdevanje sirovinama i prodaju proizvoda, ali većina prihoda ne završava u proračunu republika.

Tako u Donbasu postoji industrijski potencijal i mogućnost njegovog razvoja, ali se on ne koristi, dok tokom godina infrastruktura i oprema stare i propadaju, a upravljačke strukture nestaju zbog nedostatka kvalifikovanih stručnjaka. Sve su to problemi koji se moraju rešiti.

Politički, sporazumi iz Minska predviđaju rešavanje sukoba povratkom Donbasa u Ukrajinu s posebnim autonomnim statusom i decentralizacijom države, ali sporazumi nisu predvideli mehanizme kako to realizovati. Mere propisane sporazumima ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba, koji bi se trebali ticati ne samo Donbasa, već i cele Ukrajine.

Tako smo došli u situaciju u kojoj je nemoguće vratiti Donbas u današnju Ukrajinu, jer bi, uprkos svim garancijama, decentralizaciji i posebnom statusu, Kijev odmah rasformirao lokalnu armiju, a jedinice lokalne policije ne bi mogle zaštititi stanovništvo od odmazde. Bez rušenja ovakvog sastava vlasti u Ukrajini, zabrane postojeće ideologije i denacifikacije Ukrajine, jedini put Donbasa je dalje odvajanje od Ukrajine. Stoga je politički aspekt Sporazuma iz Minska mrtvo slovo na papiru.

Pobunjeni Donbas jeste neugodan faktor za Rusiju, jer je izgovor za uvođenje sankcija. U početku je ustanak doslovno zbunio Moskvu, kojoj nije bio potreban poput Krima, ni politički, ni ekonomski, ni vojno. Svi razumeju da je u ovoj fazi još uvek nemoguće integrisati Donbas u Ukrajinu, ali je takođe nemoguće priznati nezavisnost i integrisati ga u Rusiju. Zapad samo čeka taj potez Moskve da izvrši još veći pritisak na Rusiju.

Osim toga, priznavanje i odvajanje republika ukida bilo kakvu mogućnost za povratak ostatka Ukrajine u sferu uticaja Rusije, a Moskva i ne krije da joj je cilj ponovno uspostaviti veze s bratskim ukrajinskim narodom, koji trenutno vodi manjina koja povijesno potječe iz austrougarske Galicije i zapadnih ukrajinskih provincija.

Zato je želja ruskog vodstva da “gurne” Donbas u Ukrajinu i ojača položaj proruskog stanovništva, kako bi se sprečio konačni gubitak Ukrajine, logična i razumljiva.

Sjedinjene Države se takođe ne žure da se Ukrajina vrati u sferu uticaja Rusije. Uložili su previše napora u raskol i moraju zadržati svoju odskočnu dasku na samim granicama Rusije. Kremlj danas nema poluga da reši ovaj problem i zato „nema alternative“ Sporazumima iz Minska. Ali isto tako ni Zapad nema alternative i mora se pomiriti s tim da ovakva Ukrajina nije kandidat ni za EU, posebno ne za NATO.

Rusija još u početku oklevala priznati izbor novog ukrajinskog predsednika Zelenskog i počela je preduzimati proaktivne korake u Ukrajini. Na primer, počela je izdavati ruske pasoše građanima DNR i LNR, iako takvi koraci ne govore o mogućem priznavanju Donbasa, a još manje o njegovom uključivanju u Rusiju.

Priznanje nezavisnosti Donbasa ne uklapa se u ruski koncept rešavanja ukrajinske krize, ali odluka o davanju državljanstva građanima DNR i LNR ima dalekosežne posledice i poruka je Sjedinjenim Državama i ukrajinskim elitama da će, ako pređu „crvenu liniju“ i napadnu ruske državljane u Donbasu, oni dobiti rusku zaštitu. Osim toga, to stanovnicima Donbasa uliva poverenje u njihovu budućnost i daje im mogućnost kretanja po teritoriji Rusije, dobijanja posla, obrazovanja, medicinske i socijalne pomoći. Stoga je ovaj korak puno više od običnog „dvojnog državljanstva“, kako ga tumačimo mi u regiji.

Rusiji je zanimljiva cela Ukrajina, možda bez Galicije, ili barem jugoistok s Odesom i pristupom Pridnjestrovlju, ali trenutno nema preduslova za realizaciju takvih ciljeva. Ukrajinske „elite“ su u potpunosti podređene Vašingtonu društvo je demoralisano i dezorijentisano i nema nikoga ko bi vodio narodni pokret protiv Kijeva.

Za sprovedbu ovog plana se verovatno gradi jasna strategija s nizom političkih, ekonomskih i socijalnih metoda i mehanizmima, moguće i vojnih, koji će vratiti teritoriju i ukrajinski i ruski narod na njegovo istorijsko mesto u njegovoj civilizaciji. Za te svrhe će biti potreban svetionik, a to može biti samo Donbas, gdje se zajedničkim naporima mogu formirati reformatorske snage bivše Ukrajine. Donbas bi trebao biti temeljno promenjen i radikalno očišćen od političke i ekonomske močvare u koju je bio uvučen. Trebao bi postati civilizovano i atraktivno središte za ujedinjenje zemalja jugozapadne Rusije. Naravno, to uopšte ne znači promenu granica, već povratak Ukrajine u zajednicu istočnoslavenskih narioda, gde i pripada, a žurba u tom procesu je loš saveznik.

Pročitajte OVDE   kako su se to Rusi osvetili i kome.

Izvor: logicno. com

Bonus video

Ivan Ivanović: "Vučić je veleizdajnik koji radi na stvaranju Velike Albanije"!

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Pravda

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Urbancube