Најновије

КАКО ЈЕ ВОЈНО СЛАБА АРГЕНТИНА ИЗАЗВАЛА ВЕЛИКУ БРИТАНИЈУ: Да ли је потапање крстарице "Генерал Белгијано" ратни злочин или оправдани чин

Нико није на свету очекивао да ће војно безначајна држава попут Аргентине изазвати почетком 1980- тих година прошлог века једну од нукеларних сила каква је била Велика Британија, а та, да ће прихватити изазов због делимично пустог острва пуног камења. Рат за Фокланде или како су их Аргентинци назвали "Islas Malvinas" по ставу многих објективних историчара одвијао се на: "у погрешном времену, на погрешном простору и због погрешног узрока".

Илустрација (Фото: pixabay. com)

Рат је трајао пуна 72 дана и у сећању многи остаће као последњи колонијални рат у 20. веку, а обележиле су га бројне контраверзне епизоде. Свакако да је једна од њих и потапање крстарице „Генерал Белграно“. У овој епизоди рата, главни актер драме је нуклеарне подморница „Освајач“ С -105 (Conqueror), а она је унапређена врезија подморница класе Валиант. Ако већ говоримо о некаквом ослобађању од колонијалног ропства, дозволимо да се према овим острвима односимо као Малвинским острвима.

Ова контраверзна епизода последњег колонијалног рата догодила се 2. маја 1982 године када је погинуло (по неким подацима) 323 аргентинска моранра. Детаљнија позадина целог случаја је и даље предмет полемика и никада до краја није осветљена, као ни мотиви због чега је заиста крстарица потопљена, када се није уопште налазила у зони борбеног деловања већ је држала курс према матичној обали. Аргентиници и дан данас потапање Белграна сматрају ратним злочином и непотребно убиство младих морнара, подофицира и официра. Такође, овај британски поступак уништења Белграна, већи део светске политичке јавности сматра непотребним губитком људских живота.

С друге стране Енглези се непоколебљиво држе става, да се ради о легитимном ратном чину. Тадашња премијерка Енглеске Маргарет Тачер, потапање Белграна (ван забрањене зоне) сматра легитимном војним циљем, иако брод није представљао никакву претњу по британске поморске снаге.
Прича о потапању Белграна ушла је у историју поморског ратовања, као последњи догађај у коме је нека подморница, за време ратног сукоба, торпедовала један ратни брод. Наиме после завршетка Другог светског рата до почетка сукоба око Малвинских (Фокландских) острва сличан случај потапања брода од стране подморнице забележен је 1971. Године. За време Пакистанско-индијског сукоба једна је пакистанска подморница ПНС Хангор торпеодовала индијску фрегату ИНС Кукри. Иначе Белграно је ушао у историју, и по још једно, куриозитету у историју поморског ратовања, био је то први брод којег је потопила једна нуклеарна подморница.

Опис сукобљених пловила

Да би детаљније разумели овај последњи поморски окршај две морнарице на јужном Атлантику потребно је дати приказ карактеристика оба пловила, а које се односе на њихове тактичко – техничке особине:

АРА Генерал Белграно С-4 (како је и пуно име брода) има занимљиву историју. Брод је по типу, лака крстарица класе Бруклин (CLASS – BROOKLYN). Кобилица је постављена у „Keel laid“ 15.априла 1935. у New York Shipbuilding Co. (Њујоршко бродоградилиште). Поринут је 19.марта 1938.године, а предата је морнарици 3.октобра 1938. Преживела је Други светски рат и стављена у резерву као вишак ратног материјала (Decommissioned) 3.јула 1946.године.

Да се сад подсетимо те њене каријере. Под именом УСС Феникс (ЦЛ-46) уврштена је 1939 у листу Пацифичке флоте морнарице САД (US Navy). Занимљиво је и то да је брод преживео напад јапанске авијације на поморску базу Перл Харбор 7. децембра 1941 године. Крстарица је била скоро неоштећена па је у Пацифичкој флоти добила назив Срећни брод (Lucky ship). Током сукоба на Пацифику успешно је службовала у редовима морнарице. Дезангажована је 1946 године, са предвиђањем скорог резања. Па уместо да буде изрезана на неком отпаду Американци, крстарицу продају 9.априла 1951. Аргентнини. Пре тога су им 11. јауара продали још једну исте класе USS Boise (CL 47). Оба брода су исплаћена за суму од 7,8 милиона долара. Крстарице су после ремонта и мањих оправки уврштена у флотлу листу РМ Аргентине (Armada de la República Argentina — ARA).

Дакле, Феникс је после увођења у флотну листу добио назив „17.de Octuebre“ по њиховом великом празнику „„Día de la lealtad“ да би 1956. коначно био преименован у Генерал Белграно – по генералу Мануелу Белграну, борцу за независност Аргентине из 1918 године.

Када су у питању техничке карактеристике брода Белграно, морамо рећи, да је у периоду увођења у морнарицу Аргентине, он већ био застарео. Његов пун депласман износио је 12.242 тоне и по овој цифри, никако није спадао у „лаку крстарицу“ . Био је дуг 185 м и широк 19 метара. Максимална брзина брода била је 32,5 чворова. Од наоружања брод је задржао главну батерију од 15 топова калибра 152 мм (калибар који га опредељује у класу лаких крстарица) у пет топовских кула по три цеви и 8 топова калибра 127 мм (у четири топовске куле), као и 20 топова калибра 40 мм. Брод је 1967 године добио ракетни ПВО систем Сеа Цат (2 лансирна уређаја са по 4 ракете). Прича да је почетком 1980-тих година прошлог века добио и ракетно наоружање у виду противбродских ракета АМ-39 Ексоцет домета 70 км, је неуверљива, а из разлога што се тачно знало, колико је ракета набављено из Француске. Броду су била придодата и два хеликоптера Sea King.

Нукеларна подморница Освајач HMS CONQUEROR (S 48) припада класи Черчил и ради о унапређеној верзији раније „Valiant class“ подморнице.

Развој ове класе нукеларних подморница везује се за одлуку Краљевске морнарице (Royal Navy) која крајем августа 1960. одобрава изградњу 5 нападних нукеалрних подморница класе Валиант. У периоду од 1965-1970 започета је градња пет подморница, које су требале имати ова имана: ХМС Валиант С -102, ХМС Варспит С-103, ХМС Черчил С-104, ХМС Освајач С-105 и ХМС Храброст С-106. Међутим, последње три подморнице су биле модификоване још током саме градње и добиле су нове ознаке. Означене су као нова класа по првој из номенклатуре Черчил. Све подморнице осим С48 „Освајач“ биле су изграђене у бродоградилишту Vickers Armstrong, а С48 једина у бродоградилишту Cammel Laid 1969. Димензије подморнице су биле: депласман од 4.000 тона површинског пловљења и 4.900 у подводној вожњи. Дужине 86.9 м, а ширине 10,1 м. За погон подморнице коришћен је нуклеарни реактор водом хлађен ПВР-1 јачине 15.000 КС. Брзина подморнице под површином је била 30 чворова. Посаду је сачињавало 103 члана од којих су 13 официри.

Интересантно, да је за време Фокландског (Малвинског) рата, подморница била наоружана и са старијим али поузданијим торпедима Мк 8 модел 4, са којим је потопљен Белграно. Нормално да је подморница имала у свом борбеном комплету и нова (али веома непоуздана) тешка торпеда Мк 24 Тајгерфиш, калибра 533 мм дужине 6,46 м и масе 1.150 кг, макисмалне брзине 35 чворова и домета 13-39 км. Занимљивост везана за коришћење овог торпеда на подморници С48, била је вежба на којој је испаљено 5 торпеда Мк 24 мод 1, од којих су два потпуно отказала, а три промашила мету.

У време рата за Малвине и у тренутку док је потапала крстарицу Генерал Белграно подморницом је командовао капетан фрегате Кристофер Вервфорд Браун. „Освајач“ је из оперативне употребе повучен 1990. године и исечен у старо гвожђе, али се у спомен на оно што је учинила ова подморница у Малвинском рату, њен перископ и данас чува у Музеју британског подморничарства у Госпорту.

Како је потопљен Белграно

Прича почиње 26.априла 1982. године у бази Усхауија на Огњеној земљи. Посада Белграна добила је наређење да заједно са још два разарача (фрегате) „Пидера Буена“ и „Хиполто Бухард“ формира пловни састав ТГ 79.3 за патролирање Јужним Атлантиком око подручја гребена Бурдувуд, око 220 миља јужно од Фокланда. У тој зони открила их је и енглеска нукеларна подморница Освајач С48, која је 3. априла напустила Енглеску са главним задатком да пронађе и уништи једини аргентински носач авиона „Veinticinco de Mayo“, кога су Британци сматрали најопасијом претњом за експедициони пловни састав, који је већ хитао према Малвинима.

Освајач је патролирајући хладним водама Јужног Атлантика сасвим случајно набасао на пловни састав ТГ 79.3 о чему је била експресно обавештена команда британске флоте. Подморница је наредних 36 часова, на одстојању пратила пловни састав чекајући одлуку Лондона шта да ради. За то време док је подморница преко сонара пратила разараче из пратње, у Лондону су трајале консултације шта урадити са Белграном и пратњом јер су били ван забрањене зоне и чак су се удаљавали пловећи брзином од 10 чворова западно према Аргентини. Лондон је проценио да стара крстарица и два разарача представљају претњу за пловни састав Британије који се приближавао Фокландима. Комадант подморнице капетан фрегате Крис Верфорд Браун добио је зелено светло да нападне и потопи Белграно.

Дана 2.мај 1982. године у 15:57 сати по Гриничу, Браун наређује свом официру за норужање Билу Бадингу да према крстарици Белграно испали три торпеда типа Марк 8 модел 4 са конвенционалним бојевим главама од по 363 кг експлозива у сваком. Торпеда су муњевито јурнула из цеви према крстарици. Трајале су секнуде док први торпедо није експлодирао 10-15 м иза прамачне статве и откинуо цели прамац. За Белграно то није било кобно јер у делу брода где је експлодирао торпедо није било никога, а ударни талас није активирао муницију калибра 40 мм у прамачном складишту већ је разасуо у море. Други торпедо ударио је тачно на око 2/3 дужине брода према крми и пробио у палубу на месту где се завршава бочни оклоп брода, улетео у машински део и експлодирао. Силовита експлозија уништила је половину машинског одељења брода, те две просторије немањене за ручавање и одмор посаде на горњим палубама. Каснија анализа показала је да је ударац другог торпеда био веома кобан јер је у једном маху убио чак 275 морнара, подофицира и официра Белграна.

Експлозијом машинског дела брод је моментуално остао без погона и без енергије јер су комплетни агрегати уништени, па је пловило остало и без комуникација и могућности да комадант крстарице, капетан бојног брода Хектор Бонзо позове помоћ, а изостала је и могућност интерне комуникације командног моста са преживелом посадом брода, тачније бродски интерком је био мртав. Убрзо, десетак минута после експлозије Белграно се почео нагињати на леви бок јер је вода муњевито продирала у брод, а пумпе које су требале воду да избацују због нестанка струје, нису радиле, па је кроз рупу од експлозије пречника 20 метара вода муњевито продирала. Брод је такође, док је тонуо био испуњен димом због серије мањих пожара на горњој палуби. Преживели морнари су покушали да спрече продор воде и спасу брод, рањеници су извучени на горњу палубу. Такође, унутар трупа велики број морнара остао је заробљен па су лакше рањени и преживели морнари на све начине покушали да спасу своје другове из утробе крстарице. Сви напори да се спаси брод били су узалудни, па је капетан бојног брода Бонзо у 16:24 часа по Гриничу наредио напуштање крстарице.

По команди морнари су одмах почели да спуштају у море пнеуматске сплавове за спасавање. У неке је укрцан био већи број људи него што је било превиђено, а разлог је био тај јер друга експлозија темељито је уништила и известан број средстава за спасавање. Мрак који је пао, сурова хладноћа која влада у овом делу атлантика и немирно море са таласима висине до 7 метара условили су нову ноћну мору преживелим члановима посаде.

Интересантно је да трећи торпедо који је лансиран, је промашио крстарицу Белграно, а да је, по причи посаде са разарача „ Бухард“ погодио управо њих. Торпедо није експлодирао приликом удара у прамачни део брода. Наводно је направио, чак четири рупе на бродском трупу. Међутим, постоји тврдња да су пукотине на трупу настале од детонације на Белграну.

Драма на мору

Узбуркано море и јак ветар немоћне пнеуматске сплавове ратурили су на све стране. Белграно је тачно у 16:45 часова потонуо на дно и са собом повукао тела 323 морнара. Сат времена од потонућа брода пао је мрак, а ветар се појачао дувајући брзином од 45 миља на час, док су преживели морали да се, осим хладноће, суоче и са константним љуљањем пнеуматских сплавова.

Несрећа прати несрећне. Интересантно је и то да два разарача који су пратили Белграно, уопште нису приметли да је Белграно погођен и да је у невољи, јер су били на великој удаљености од њега. Изјавили су након испитивања, да због нестанка струје нису примили СОС позив па су наставили пређашним курсем, а схватили су да нешто није у реду са Белграном кад је он већ био на дну. Интересантно је да су њихови стари сонари регистровали експлозије Белгранових котлова док је брод тонуо. Како је већ је пао мрак и било је наводно, касно да се крене у било какво пружање помоћи. С друге стране исти звук регистровали су Британци који су то протумачили као да Аргентинци бацају дубинске бомбе на подморницу.

Јака хладноћа језиво је утицала на мокре и промрзле морнаре, који нису смели да заспе јер да су то урадили смрт им је била загрантована, па су непрестано морали да померају руке и ноге и држе се у групе преносећи телесну температуру једни на друге. Први спасилачки бродови преживеле у сплавовима открили су тек 30 часова после потонућа, што је за многе морнаре, који преживели британска торпеда, било прекасно, јер нису преживели сурову климу јужног Атлантика.

Спасилачки бродови и патролни авиони, који су кренули ка месту несреће, веома су тешко могли да пронађу разасуте бродоломнике по узбурканом мору. Сигналне ракете, још из периода Другог светског рата, нису ни знали да користе, а и упутсва су била на енглеском, језик који већина није знала.

Епилог ове трагедије на мору износио је 323 погинула морнара, подофицира и официра. Осим страдалих на броду одређени број је пронађен мртав на сплавовима, а неки чак никада нису пронађени. Међутим око 770 је успело да преживи торпедовање
Губитак Белграна био је веома велики морални ударац за Аргентинску флоту, која до краја рата није испловљавала из матаичних лука, а терет борби преузела је авијација која је као неку врсту освете за потапање Белграна Британцима нанела озбиљне губитке.

Комадант Белграна капетан бојног брода Хектор Бонзо поводом 25 година од почетка рата за Малвине дао је интервју енглеском Дејли Телеграфу у коме је оптужио комаданта подморнице, капетана фрегате Брауна, да је могао да помогне његовим људима према поморском праву. Он наводи, да је британац могао да спаси велики број људи, али он то није хтео да учини. Такође, Бонзо је рекао и да је комадант „Освајача“ могао и да га сигнализира на 10 минута пре потапања, па би он могао да окупи људе на палубу и тиме спречи непотребне губитке морнара и официра. На крају свог интервјуа, додао је и то, да не би волео никада да га сретне у животу.

Бонзо је додао и да је потапање Генерал Белграна у датим околностима био потез који је излазио из правила прихватљивог вођења рата.

Закључак

Намера нам је била да се подсетимо ове трагедије. Нисмо улазили у оправданост мотива нити једне стране у сукобу. Тумачење испреплетаних интереса више страна овог сукоба, би нас одвело у ћорсокак. Остаје централно питање, да ли су ово непотребне жртве, и да ли су оне са становиша МРП легитимне.

Прво, Британија је око својих Фокландских острва, међунарордно признате територије, прогласила Забрањену зону (Total Exclusion Zone):

Друго: АРА Генерал Белграно је испловио из луке у пратњи два разарача, који јсу поседовали ракетни систем брод-брод ММ38 Ексоцет. Сада постоји питање, да ли је то представљало „основну“ опасност по британску армаду.

Међутим, Аргентинци наређују испловљавање својих најстаријих бродова. И поменути разарачи су пореклом из Другог светског рата (Цласе Аллен М. Сумнер). Питање је да ли су требали да крену у авнтуру против најсавременијег невидљвог противника? Друга је ствар, ако имаш те бродове, зашто да седе у луци. Дакле, ми ћемо да испловимо, али не ћемо да се мешамо. Да ли то тако може?

За обе стране у сукобу то је био рат, па према томе ратни бродови на домаку позорнице борбених дејстава су легитимни циљ.

Следеће, дуго размишљање адмиралитета, око одлуке о потапању, даје за право да су британци имали представу које се жртве очекују. Да су само желели опомену, и стављање до знања о својој моћи, могло је бити употребљено само једно торпедо, ради оштећења старе даме. И шта ако то непријатељ погрешно протумачи? Зато ићи на сигурно. Потопити брод.

Шта ради аргентинска страна. Да ли бродови из пратње стварно не виде експлозију торпеда? Да ли не постоји служба осматрања па се детонације два торпеда не уочавају, те се наставља са пловидбом. Или је ствар у уочавању експлозија, а онда додај гас и бежи главом без обзира.

Узмимо само изјаву морнара са разарача „АРА Боухард (Д-26)” – да су осетили удар торпеда. Зар то није разлог да се осврну око брода, те да на хоризонту уоче пламтећу силуету Белграна. Зар тај удар, није разлог да известе командни брод о догађају? Зар није разлог, да се одсуство комуникације брод преведе у “узбуну”?

Енглеска страна. Да ли треба, на основу изјаве команданта Бонза, осудити, морално, команданта подморнице “Осветник”? Ко ће да изрони и спашава бродоломнике, када су у близини два непријатељска ратна брода? Или, да ли је Кристофер Вервфорд Браун, требао на 10 минута пре потапања да јави свом колеги: „еј, знаш, сад ћу да те потопим, а ти изведи морнаре на палубу да буде мање жртава?“

Рат не бира жртве. Ако је по оној народној: „срећа прати срећнике“, овде је дошло до оне спознаје: „ове несрећнике је пратила несрећа“. Најстарији ратни брод. Налетели на најмодернијег противника. Несрећа у најнеповољнијим временским приликама. Ах да, и то Упутство на енглеском.

Занимљив снимак руских астронаута у акцији погледајте ОВДЕ.

 

Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com

Бонус видео

Крагујевац не да светиње

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Правда

Најновије вести - Ратни извештаји

Urbancube