Најновије

ДОГОВОР ПОСТИГНУТ, АЛИ НЕМА МИРА У ЛИБИЈИ: Ево у чијим рукама је кључ у примени прекида ватре! Два човека одлучују о судбини севера Африке!

Упркос томе што су међународни медији помало еуфорично јавили да је постигнут договор на Берлинској конференцији о Либији, међу Либијцима нема превише еуфорије. Наиме, крај деветогодишњег грађанског рата и даље се на назире, а чак је неизвесно да ли ће уопште ишта бити примењено од свега договореног у Берлину.

Учесници Међународне конференције о Либији (Фото: Kremlin.ru)

Договор се тиче примирја, ембарга на оружје, политичког процеса, реформе сектора безбедности, економске и финансијске реформе, као и поштовања међународног хуманитарног права и људских права.

Чињеница да су га прихватиле 16 земаља и организација, међу којима и представници две зараћене стране, требало би да пружи шансу миру. Али, како сада ствари стоје, ни то што је усаглашено да буде успостављен специјални Међународни комитет за праћење примене договореног не значи да Либија иде ка миру.

Како је истакао немачки шеф дипломатије Хајко Мас, у Берлину је договор "кључ" за решавање либијског сукоба.

"Сада морамо кључ да ставимо у браву и окренемо га", рекао је Мас.

Међутим, кључ у примени прекида ватре није толико у рукама Европљана, иако се немачка канцеларка Ангела Меркел поприлично потрудила да Европа ипак не остане кратких рукава.

Да парадокс буде већи, кључ у примени прекида ватре није толико ни на две зараћене либијске стране, једну коју на истоку земље предводи генерал Калифа Хафтар са седиштем у Бенгазију и друга коју представља премијер Фајез ел Сараџ и од Уједињених нација призната либијска влада са седиштем у Триполију.

Кључ за примену примирја и уопште пута ка миру у највећој мери лежи у рукама Турске, Русије, Египта и Уједињених Арапаских Емирата (УАЕ), чија подршка зараћеним странама може да промени стање на терену.

Двојица либијских вођа су толико завађена да чак ни у Берлину нису директно преговарали, али је зато било важно да су директно преговарали Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган.

Сараџова влада, која сарађује са различитим исламистичким милицијама од којих су многе блиске Муслиманској браћи, ужива подршку Катара, Турске и углавном Италије. С друге стране, генерала Хафтара, који је на челу Либијске националне армије и контролише нафтом богат исток и југ Либије, подржавају Русија, УАЕ, Египат и донекле Саудијска Арабија.

И док су се САД поприлично повукле из либијске кризе иако су је оне започеле 2011. свргавањем Гадафија, Немачка која тада није хтела да учествује у бомбардовању сада жели да утиче на то како ће се све завршити.

Заправо Немачка је схватила да то што су се САД, Француска и Италија безмало повукле из активног решавања грађанског рата у Либији довело до тога да о њему одлучују Путин, Ердоган и арапске вође. А то значи да они имају пресудну улогу, не само у томе ко ће убудуће контролисати највеће резерве нафте и гаса у Африци, већ и на проток афричких миграната који највише преко Либије желе да дођу до Старог континента.

У очигледној намери да у Либији стекне геополитички и геоекономски адут у односу на ЕУ, Москва је подржала генерала Хафтара, не само речима, већ му је послала своју паравојну организацију познатију као Вагнерова група. Процењује се да је у Либији око неколико стотина припадника ове приватне плаћеничке војске, налик на америчку "Блеквотер". Кремљ ове информације демантује, али бројни извори на терену тврде супротно.

Додуше, у Москви је врло радо приман и либијски премијер, а руски интерес је не само енергетско-стратешки, већ руске власти желе да на међународном плану докажу како је Запад, то јест НАТО, разрушио Либију, а Русија је обнавља.

И Ердоганови интереси су слични руским – гас, нафта, регионална моћ и геостратешка предност. Али он подржава владу у Триполију. И то не само због његове наклоности Муслиманској браћи, већ и због јасне економске логике.

Слањем турских трупа да помогну влади у Триполију и потписивањем споразума са њом о поморским границама стварању ексклузивне економске зоне у Средоземљу, Ердоган настоји да осигура неколико ствари – утицај на одређивање будућности Либије и расподели нафтних и гасних концесија, потом да турским фирмама буду враћене милијарде долара изгубљене избијањем рата, али и да спречи да будући гасоводи који иду од Блиског истока ка ЕУ заобиђу Турску.

Конкретно, турско-либијска поморска граница и економска зона пресеца руту којом би требало да иде Источносредоземни гасовод о којем су споразум недавно потписали Грчка, Кипар и Израел, а који би требало да допрема гас у Европу из богатих израелских налазишта у источном Средоземљу. Ако се оствари овај план, Турска би остала без великих прихода, јер гас ка ЕУ не би ишао преко њене територије, што је иначе логичније и чак јефтиније решење.

Због свега тога, наредних недеља би требало гледати шта раде, пре свега Русија и Турска и да ли ће се држати берлинског договора који позива на немешање у оружани сукоб у Либији и тражи од Савета безбедности УН да уведе санкције земљама које крше ембарго на оружје.

Како се види на снимцима који круже по друштвеним мрежама, Анкара је наводно дан пред конференцију у Берлину авионом у Либију послала ратнике са сиријског ратишта.

"Немам илузија да ће ово, наравно, бити један тешак подухват", рекла је Ангела Меркел, која је овом конференцијом ипак успела да поврати иоле кредибилитета немачкој дипломатији када је реч о решавању криза на међународној сцени. Једино што је поприлично неизвесно колико ће тај успех немачке дипломатије трајати.

Прочитајте ОВДЕ чега генерал Калифа Хафтар не жели да се одрекне.

Извор: РТС

Бонус видео

Игор Маринковић - Вучић ће завршити у затвору због издаје Косова?!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Правда

Најновије вести - Ратни извештаји

Urbancube