Најновије

Украјински сценарио за Сирију?

Сирија би замрзавањем сукоба до даљњег била подељена на три дела: курдски, сунитске области и алавитске области. Пише: Владимир Трапара
Алеп, Сирија (Фото: РИА Новости)

Алеп, Сирија (Фото: РИА Новости)

Четири и по, скоро пет година од отпочињања крвавог грађанског рата у Сирији, кренуло се са мртве тачке на плану напора за постизање мира. Дугачки састанак државног секретара Керија са председником Путином у Москви очигледно је дао резултата. Русија и Сједињене Државе први пут су се у Савету безбедности УН сложиле о тексту једне резолуције о решавању сиријског сукоба. Резолуција предвиђа прекид ватре у Сирији и отварање политичког процеса (од јануара) у коме би учествовали власт и опозиција, а чији би краткорочни резултат било формирање прелазне владе, а дугорочни спровођење слободних избора. САД и друге западне земље први пут су одустале од пристрасних елемената текста који би кривицу за сукоб свалили искључиво на председника Башара ел Асада и предвиђали његово неминовно уклањање са власти. Америчко напуштање антиасадовске пристрасности и приближавање руским погледима на решење кризе управо су били пресудни да се постигне сагласност великих сила о отварању мировног процеса. Но од отварања процеса до жељеног политичког решења дуг је пут. У даљем тексту изнећу разлоге за песимизам у погледу могућности да се за Сирију договори и реализује свеобухватно решење које би успоставило трајни мир и политичку стабилност у овој земљи, али и аргументе за опрезни оптимизам у правцу остварења украјинског сценарија у Сирији – а то би био замрзнути сукоб, тј. успостављање релативно стабилног примирја, али без постизања коначног политичког решења у догледно време. Најпре, аргументи за песимизам поводом могућности да се у Сирији постигне трајно политичко решење сукоба. Сагласност Русије и САД око тога да би у Сирији, без предрасуда и пристрасности било према власти било према опозицији, требало формирати прелазну владу и оставити могућност сиријском народу да на слободним изборима сам одлучи о својој судбини пропагандно лепо звучи. У пракси ће се, међутим, готово сигурно показати да је у питању сагласност око фраза, не и око суштине. Крајње би наивно било поверовати да Москва и Вашингтон заиста желе да одлуку о будућем уређењу Сирије препусте сиријском народу. Сукоб напослетку и јесте овако дуг, упоран и оштар услед мешања великих сила у њега.

Руски и амерички интерес

С једне стране, САД и њихови савезници свих ових година на разне начине помажу сиријску опозицију да обори Асада насилним путем и успостави режим који би био лојалан Западу, делом и неким регионалним актерима – што значи сигурно не Русији. Русија, пак, која је у континуитету присутна у Сирији још од времена Совјетског Савеза и са пуним правом је посматра као део двоје сфере утицаја (и то једини део који се налази ван постсовјетског простора, па још на топлом Медитерану и у стратешки важном региону Блиског истока), решена је да брани своје позиције свим средствима – па и непосредном употребом силе, што је доказала отпочињањем интервенције пре пар месеци. И Вашингтон и Москва неминовно ће остати верни својим стварним интересима у Сирији и у складу са тим интересима тумачити фразе које су заједнички прокламовали. У суштини ништа није било лакше од постизања руско-америчког договора да би Асад у неком тренутку у будућности морао да буде замењен – па је и тај договор постигнут тек пошто је Вашингтон, уплашен руском интервенцијом и опасношћу да Москва њоме једнострано издејствује повољно решење за себе, направио тактички компромис око тога да се Асад сад-засад не дира – али би за коначно политичко решење требало да се сагласе и које ће га политичке снаге на дужи рок заменити. Руси немају намеру да прихвате да то буду америчке марионете које ће им отказати гостопримство у Сирији; Американци управо циљају на такав исход. И једна и друга страна стога ће настојати да контролишу процес којим „сиријски народ“ долази до модела управљања сопственом земљом. Шта уосталом значи „сиријски народ“? Да ли се ту мисли на све грађане Сирије као појединце, без обзира на њихову етничку, верску и идеолошку припадност, који би већином гласова на изборима одлучили ко ће њима владати и какву ће спољну и унутрашњу политику њихова земља водити? Када кажу „сиријски народ“, будите сигурни да Американци мисле управо на ову дефиницију, јер би под њом најлогичнији исход слободних избора био да више деценија подвлашћени и освете жељни већински сунити прегласају мањинске Алавите и целој Сирији наметну спољнополитичку оријентацију ка Вашингтону и његовим европским и регионалним савезницима, а против Русије и Ирана. Или можда неко мисли да би момци који су у онаквој еуфорији пуцали на руског падобранца – а у питању су управо аутентични представници Слободне сиријске армије, те сунитске већине о којој је реч – имали другачије опредељење?

Без политичког решења сукоба

Ако, насупрот томе, „сиријски народ“ дефинишемо као сложено тело, састављено од кључних етничких и верских групација у Сирији, које би о најважнијим питањима државне политике требало да одлучују консензусом уместо већински, онда смо највероватније ближи схватању које ће у наредном периоду бранити Русија. Јер могућност да Алавити, иако мањина, и у будућој Сирији буду заштићени од прегласавања и добију право вета на спољнополитичке одлуке – без обзира да ли Асад буде остао или отишао – гарантовала би status quo, а он јасно одговара Русији, јер је, као што је речено, Сирија део њене сфере утицаја. Несклад руске и америчке визије суштинског уређења будуће Сирије и њене спољне политике, дакле, по свој прилици, у догледно време ће онемогућити постизање политичког решења сукоба у овој земљи. Он се, поновићу, своди на размимоилажење између жеље Русије да сачува своју сферу утицаја у Сирији (са или без Асада, свеједно), и настојања САД да избаце Русе из Сирије и ову земљу учине делом своје сфере утицаја – што су до сада покушавали ригидним инсистирањем на одласку Асада без одлагања, који би следило успостављање марионетског режима, да би се у скорије време одлучили за тактички прагматичан приступ који подразумева прихватање да Асад буде део нешто дужег процеса транзиције, али уз свеједно очекивање да тај процес буде завршен сличним исходом. Све ово не би требало да читаоце наведе на помисао да за немогућност долажења до решења кривим искључиво велике силе. Напротив, сматрам да би потпуно препуштање решавања сукоба самим Сиријцима такође било лоше решење и довело до наставка у недоглед, можда и распламсавања грађанског рата. Улога великих сила је неопходна у очувању међународног мира и безбедности, како у Сирији, тако и било где. Али за делотворност њиховог деловања битно је да велике силе постигну суштински компромис о реалистичном политичком решењу, а тренутни компромис о Сирији је (барем са америчке стране) из наведених разлога само тактичке природе. Но то што сам песимиста у погледу постизања политичког решења сиријског сукоба не значи да сматрам да се грађански рат мора наставити до бесвести. Постоје солидни изгледи да се на основу московске сагласности и поменуте резолуције Савета безбедности УН у догледно време дође до украјинског сценарија за Сирију, чији би кључни елемент био прекид ватре. Ако се има у виду трајање грађанског рата, број жртава које је однео (по неким проценама, преко 300 хиљада), те број избеглица (на милионе), прекид ватре био би изузетно значајан резултат – све и да се трајно политичко решење никада не постигне. Међутим, ни до украјинског сценарија у Сирији није једноставно доћи. Сличност у глобалном контексту која би га омогућила није спорна – и у Украјини и у Сирији његова суштина је у сукобу САД и Русије око сфера утицаја, штавише тактички компромис о замрзавању сукоба би у сиријском случају требало да буде лакши услед ипак нешто мањег стратешког значаја Блиског истока у односу на Источну Европу – али препреке леже у регионалном и локалном контексту, који су у сиријском случају неупоредиво сложенији него у украјинском.

Снага регионалних актера

Најпре, за разлику од украјинског сукоба, где је улога регионалних актера – а то су пре свега европски савезници САД – релативно мала и још мање самостална у односу на Вашингтон, те се са сигурношћу може рећи да САД и Русија држе конце сукоба у својим рукама, у Сирији много већу улогу остварује неколико озбиљних регионалних играча, и то у солидном степену независно од воље Москве и Вашингтона. Први такав играч је Турска, која је своје настојање да се у Сирији потврди као регионална сила која може да утиче на развој сукоба, ако треба и независно од својих америчких савезника, дефинитивно доказала скорашњим обарањем руског бомбардера. Иако јој жестока реакција Русије и недовољна подршка САД смањују маневарски простор, Турска и даље има капацитета да у периоду пред нама утиче на стање на терену – кроз однос са себи блиским етничким Туркменима, сложене комбинације са Курдима и толерисање финансирања Исламске државе – независно од тога око чега ће се Руси и Американци договорити. Ту је затим Саудијска Арабија, један од главних спонзора сунитске већине, за коју је упитно да ли се слаже с тим да би та већина требало да кроз модел већинске демократије постане пуки инструмент остваривања америчког сиријског дизајна, који се не поклапа у свему са саудијским дизајном. Иран – једина регионална сила која подржава Асада – тренутно то чини у савезништву са Русијом, али је тај савез све само не сигуран. Русима је свакако прече очување сопственог утицаја у Сирији, па тек онда иранског, који би могли и да жртвују (пре свега кроз одрицање од Асада и умањивање улоге Хезболаха) зарад за њих повољног тактичког компромиса са Вашингтоном, а то не значи да ће се Техеран с тим аутоматски помирити. Напокон, Израелу не одговара било какво јачање утицаја Ирана, поготово Хезболаха (с којим тренутно размењује ракетну паљбу) у Сирији, те је спреман да предузме и асиметричне мере уколико би само посумњао да руска интервенција и мировни процес иоле доприносе том јачању. Са друге стране итекако ће деловати независно од Вашингтона на мировни процес, јер има сопствене процене каква би му власт у Дамаску сутра највише одговарала.

Три услова уа украјински сценарио

Локални контекст такође је далеко сложенији него у Украјини. Тамо су се релативно брзо искристалисале две стране, које су екстремисте у својим редовима успеле да мање-више држе под контролом. У Сирији постоји више страна. Прво, спровођење прекида ватре захтева да и екстремисти попут Исламске државе и Ал Нусре положе оружје, а како то обезбедити ако су они унапред искључени из мировног процеса? Једино њиховим војним поразом. Том поразу могли би да допринесу Вашингтон и Москва својим ваздушним нападима – наравно, уколико би они напокон постали усмерени претежно против екстремиста, што досад није био случај – али само да допринесу. Главни посао би морале да ураде копнене трупе сиријске војске и опозиције, али то подразумева да се оне претходно договоре око поделе области у којима ће се свака од њих борити против екстремиста. С обзиром на то да би се на тој подели вероватно заснивала и будућа фактичка политичка подела земље, није известан успех таквог договора без већег притиска великих сила. Коначно, ту су Курди – актер независан и од опозиције и од власти, а подједнако близак и Русима и Американцима. Они ће се тешко одрећи самосталности, коју су извојевали у досадашњем току рата, те је главно питање како да Москва и Вашингтон ту самосталност подрже (а очигледно је подржавају, само не смеју отворено да кажу), а да свако од њих не отуђи од себе своје пулене из сиријске власти и опозиције. Разликама у локалном контексту између Украјине и Сирије треба додати и рудиментарност политичких, поготово демократских институција у сиријском случају, те ратоборнији менталитет блискоисточног од европског становништва. Сходно реченом, за остварење украјинског сценарија у Сирији, који би с обзиром на досадашње жртве и разарања представљао велики корак напред, неопходно је да се стекну три услова – и сва три зависе од моћи и воље Русије и САД. Први је да две велике силе остану верне тактичком компромису који су постигле, тј. да он не буде доведен у питање након предстојећих председничких избора у Америци. Други је да обе силе одлучно обуздају регионалне актере у њиховим покушајима да независно од Москве и Вашингтона наметну сопствена решења на терену. Трећи је да Русија и САД још одлучније утичу на локалне актере да се договоре о заједничкој борби против Исламске државе (уз ваздушну подршку Руса и Американаца), као и да прихвате да мировни процес мора да препозна неки вид самосталности Курда. Резултат стицања ова три услова био би следећи. Сирија би замрзавањем сукоба до даљњег била фактички подељена на три дела: курдски; већину сунитских области под контролом политичких снага наклоњених Вашингтону и његовим европским и регионалним савезницима; алавитске области појачане Дамаском и мањим делом сунитских области, на челу са политичким снагама (не мора то бити Асад) наклоњеним Русији и Ирану. Након тога би се у недоглед наставило да се разговара о коначном политичком решењу (као у Украјини или у случају других постсовјетских замрзнутих сукоба), без реалних изгледа на успех, Сирија би само номинално постојала као држава – фактички би као државе функционисала њена три дела – али се људи барем не би међусобно убијали и протеривали, а земља не би била расадник екстремиста и терориста.
Прочитајте још:Колико је свет близу употребе тактичког нуклеарног оружјаЗашто је Путин подржао Трампа?
Извор: Odmotavanje suštine (Unwrapping the Essence)

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube