Најновије

Владика Иринеј о случају УНЕСКО: И косовско, и арнаутско...!?

Владика бачки Иринеј се обратио јавности писмом у којем образлаже нејасноће у вези својих изјава датих о покушају шиптарских власти да отму српске цркве и манастире, дајући своје мишљење о томе на који начин требамо као народ и држава да се боримо против такве отимачине. Преносимо писмо у целини:
Владика Иринеј (Фото: ЈуТЈуб)

Владика Иринеј (Фото: ЈуТЈуб)

Агенција Бета је 30. јула текуће године пренела изјаве г. Ивице Дачића, министра спољних послова у Влади Србије, о штетности и неприхватљивости евентуалног пријема лажне државе Косово у УНЕСКО. Са тим изјавама сам се упознао доста касно, тек 3. августа увече, па и свој коментар на њих дајем са закашњењем – тек 5. августа, на дан свесрпске жалости због убијања, страдања и изгона највећег дела српског народа Крајине током злогласне „Олује”. Али тема је и даље актуелна, а биће актуелна и у будућности. Министар Дачић с пуним правом сматра да би евентуални пријем „Косова” у УНЕСКО био штетан потез, у том предлогу представникâ самопроглашене државице, подржаном, бесумње, од стране њених твораца и покровитељâ, препознаје лукаву намеру присвајања српске православне сакралне и културне баштине и позива Српску Православну Цркву и Српску академију наукâ и уметности да се укључе у дипломатску борбу наше државе за нашу баштину у Старој Србији, како се јужна покрајина вековима звала, и то у међународној терминологији, све док је Броз и његови следбеници нису преименовали, па затим нагрдили накарадном скраћеницом „Космет”. Ви ме питате: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” Одговарам: хоће, свакако! И без позива, она би то чинила – и већ чини. Министар је у праву у следећем: уместо да Црква, Држава и Академија предузму оно што могу свака понаособ, много је корисније и ефективније да наступе заједно, удруженим снагама, а притом свака од њих у име сопствене незаменљиве надлежности и одговорности – Црква у име свог бића и идентитета, у име слободе вере и савести, у име историјске истине и правде, као и у име општеприхваћених моралних начела и правних норми, укључујући и њена власничка права над свим сакралним добрима и над највећим бројем културних добара; Држава у име властитог идентитета и интегритета, у име српског народа као творца и вековног чувара светињâ и бранитеља трајних белега своје традиције и културе, као и у име норми међународног права и конкретних, важећих одлука Уједињених нација; најзад – не и на последњем месту – Академија у име струке и науке, што ће рећи у име доказаних чињеница и егзактно утврђених датости, у коначној тачки у име цивилизације којој, у заједници европских и других народа, и ми припадамо. Са своје стране, мислим и тврдим да би Дачићевом триптиху обавезно требало придодати и друге носиоце национално-културне самосвести и јавне одговорности, у првом реду Матицу српску и, нарочито, организације и истакнуте појединце српског расејања са свих меридијана. Узгред буди речено, имам утисак да ни наша држава ни наша јавност нису ни издалека свесне свих могућности и снаге наше дијаспоре, а још мање њене љубави према Отаџбини, уз лојалност и приврженост домовини, односно земљама у којима живи. Зашто је тако, никад ми неће бити јасно. А да је добро, није; без претеривања, ако не трећина, а оно бар четвртина Срба живи у расејању. Ово је одговор на први део Вашег питања: хоће ли се Српска Православна Црква одазвати апелу г. Дачића? Ево и одговора на његов други део: на који начин ће она то чинити? На овако постављено питање не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати. Стога ћу рећи шта лично мислим да Црква може и треба да чини, позивајући и Ваше читаоце да моје мисли прошире, продубе, допуне. Под један, мислим да наша Влада, у разговорима и преговорима са УНЕСКО-м, у своју преговарачку екипу треба да укључи – у својству органских учесника, а не тек неких консултаната – и представнике Српске Православне Цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске и српске дијаспоре (можда и још понеког). Одличан преседан већ имамо: у бечким преговорима са косовско-метохијским Арбанасима, уствари са Ахтисаријевом екипом, у време владе Воје Коштунице, у нашој делегацији за преговоре – на челу са професорима Леоном Којеном и Слободаном Самарџићем, уз драгоцено учешће професора Батаковића и госпођâ Санде Рашковић-Ивић и Гордане Марковић, као и других дипломата и стручњака – у својству пуноправних чланова учествовали смо и садашњи Епископ рашко-призренски Теодосије и моја маленкост. Органско јединство, благословени дух узајамног поверења и плодна сарадња свих чланова делегације никада неће ишчилети из мог захвалног сећања. Дубоко сам уверен да би такав дух и такво расположење владали и у предстојећим преговорима са УНЕСКО-м, уз напомену да би наша преговарачка екипа за УНЕСКО била још благонадежнија и поузданија јер би у њој, по природи ствари, веома важну улогу играо и професор др Дарко Танасковић, амбасадор Србије при УНЕСКО-у, о чијим интелектуалним и преговарачким капацитетима не треба посебно говорити. Под два, Српска Православна Црква може – и мора – да, независно од других чинилаца, достави УНЕСКО-у информације и материјале којима располаже, између осталих и недавно објављено издање драгоцене књиге Задужбине Косова на енглеском језику, на неких хиљаду страна, са мноштвом фотографијâ, да, уз много других ствари, врли европски и светски душебрижници у сфери културе виде Богородицу Љевишку у Призрену и онаквом каква је била вековима, чак и за време петвековне турске владавине, а не само онаквом каквом су је у наше дане учинили они који је својатају као своје, „косовско” – ваљда и арнаутско – наслеђе. Под три, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати свим сестринским Православним Црквама у свету и затражи и њихову подршку како код УНЕСКО-а тако и свугде где се дâ очекивати разумевање за културу и отклон од варварства. Паралелно са обраћањем Православним Црквама, може – и треба – да се обрати и Римокатоличкој Цркви, утицајној у свету и духовно, и политички, и дипломатски, са свешћу да исти онај Ватикан који је у своје време похитао да, пре Немачке, пре САД, пре свих, призна Хрватску и Словенију као независне државе иако се знало да сецесија значи рат, а такозвану и самозвану државу Косово, нимало случајно, не признаје ни толико година после признања од стране Немачке, Велике Британије, САД и осталих који су је, милом или силом, признали. За очекивање је да то обраћање изазове хистерију и дреку извесних, такође самопроглашених, „челик-Срба” и „суперправославаца”, нарочито оних који никада нису ни крочили на свету и мученичку земљу Косова и Метохије, а поготову је нису бранили, ни оружјем ни пером; неки су је, штавише, издали или продали... Притом ће се позивати на исконструисани, идеологизовани лик Светога Саве, игноришући његову реалну, историјску личност, и тврдо укорењену у Православљу и отворену према свима и свакоме. Али то је већ виђено – нажалост, не једампут. Напослетку, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати и Црквама Реформације, као и другим хришћанским заједницама, а уједно и Светском Савету Цркава и Конференцији европских Цркава, у које је учлањена, и другим екуменским организацијама и међународним хришћанским форумима. Не би било на одмет, бар по моме скромном мишљењу, ни тражење солидарности и подршке од духовних вођа нехришћанских светских религија јер су сви – и Јевреји, и муслимани, и будисти, и многи други – искусили угроженост и крађу верско-културног блага које им припада. Уз све наведено, уверен сам да би многи часни научници и интелектуалци, на Западу и на Истоку, религиозни, верски равнодушни или неопредељени и нерелигиозни, имали слуха за апел Српске Православне Цркве по овом мучном и болном питању. Ипак, пре и после свега, наша Црква се са молитвеним поуздањем обраћа, и увек ће се обраћати, Оснивачу и Глави Цркве, Господу и Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу, небеском Оцу, Његовом и нашем, и Светоме Духу Његовом. Господ увек помаже ако има коме, имао је обичај да каже блаженопочиши патријарх Павле.
Прочитајте још:Ево шта је Изетбеговић одговорио Вучићу на иницијативу!ХРВАТИ ЋЕ ПОЛУДЕТИ: „Мајка Хрвата“ је власништво Србије
Напомена: Новинар Политике, г. Димитрије Буквић, доставио ми је 31. јула текуће године изјаву министра спољних послова г. Ивице Дачића којом он, између осталог, позива и Српску Православну Цркву „да се прикључи дипломатској борби за очување српског културног наслеђа на Косову и Метохији, поводом најаве да би Косово могло да постане члан Унеска”, и затражио од мене коментар те изјаве, односно одговор на питање: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” То сам и учинио, и то у своје лично име, а не службено, у својству портпарола Српске Православне Цркве. На први део питања одговорио сам потврдно, а о могућим начинима учешћа Цркве у часној, али изузетно тешкој борби за правду и истину изнео сам искључиво „шта лично мислим да Црква може и треба да чини” (подвлачење моје), нагласивши да „не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати”. Нажалост, моја добра воља је злоупотребљена, а моја основна порука директно фалсификована, очигледно у служби јефтиног сензационализма, било „заслугом” самог новинара било, што је вероватније, „заслугом” његових уредника. Одбацивши мој наслов („Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО”), недвосмислено јасан, надам се, Политика ставља наслов који уопште не одговара тексту на који се односи: „СПЦ тражи од Ватикана да заштити српску баштину на Косову”, а таквога тврђења код мене уопште нема; ја само кажем да, по мени, наша Црква треба да затражи подршку најпре од сестринских Православних Цркава, затим и од инославних, почевши од Римокатоличке као највеће и најутицајније, а после њих и од одговорних представника нехришћанских светских религија и од људи добре воље, било да су верници било да су агностици или чак атеисти. Ја истичем и потребу активирања српске дијаспоре у процесу одбране светињâ и културних добара, а приређивачи мог текста у Политици тај део хладнокрвно изостављају. Све у свему, мој текст је тако испретуран и неспретно скраћен, да не кажем искасапљен, и сведен на обраћање Ватикану као главно, ако не и једино важно, као да се и хтела што пре постићи хистерична реакција самозваних „челик-Срба” и „суперправославаца” коју сам као очекивану и сâм најавио и која је одмах уследила. Веома жалим због оваквог третмана мог текста у Политици. То нисам очекивао, а очекивао бих од неких других листова. Ако је био предугачак за један број Политике, могао је бити објављен у два наставка; и иначе ће се на ову тему још писати и писати. Да би јавност имала потпуни и прави увид у мој став по овом питању, овде је мој текст дат у целости и у његовом изворном облику. Епископ бачки Иринеј Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА