Иако су се појавили наводи да је локална власт почела примену прекида ватре, претња од даљег оружаног конфликта не престаје да вреба.
Шта се заиста догодило у Нагорно-Карабаху и каква је улога спољних "играча"?
Одмах по избијању сукоба, Јерменија и Азербејџан су се међусобно оптуживали за ескалацију насиља и наношење штете. Примирје потписано 1994. године је прекинуто, а шансе да транскавкаски регион поново букне изгледају све реалније.
Конфликт у спорном региону није био неочекиван - водећи светски експерти већ годинама су упозоравали на ту могућност. У извештају америчког магазина Форин Полиси из децембра прошле године наводи се да је потенцијални сукоб у Нагорно-Карабаху један од највећих изазова региона, као и да обе стране у 2016. годину улазе без назнаке спремности на компромис око кључних питања, као што је статус спорне територије под јерменском контролом.
"Могућност ескалације у Нагорно-Карабаху плаши и Русију и Запад", сматрају аутори извештаја.
Осим тога, нови конфликт у који би се умешале стране мировне снаге такође забрињава Иран, који чврсто стоји при ставу да ситуација мора бити решена од стране локалних сила. Ту је и руско-турски конфликт који, с обзиром на стратешку сарадњу Турске и Азербејџана, односно Русије и Јерменије, прети да надалеко напусти границе кавкаског региона.
Иако тренутни војни конфликт може бити решен у блиској будућности, политички проблеми као што је статус територије и избеглице остаће вероватно нерешени још дуг низ година. Поврх свега, Јерменија и Азербејџан ће се као и до сада држати потпуно опречних приступа проблемима - Баку ће наставити да тражи поновно успостављање територијалног интегритета земље и ослобађање окупираних територија, док ће Јереван инсистирати на праву Јермена у Нагорно-Карабаху на самоопредељење.
Дипломате, које су се укључиле у покушају да отклоне несугласице, услед тога нису имале ни најмању могућност за успех.
Вероватно је да ни једна страна није заинтересована за рат, јер ко год да "победи", изгубио би у политичком смислу. САД и Русија такође не желе оружани сукоб који би довео до још једног "одмеравања снага" између ове две државе, а на територији треће земље. Уз то, Турска која активно настоји да умањи утицај Москве на Азербејџан, превише је заузета сиријском кризом и Курдима да би могла да се активно укључи.
Ипак, у случају Нагорно-Карабаха, рационални избори нису једини могући. Само један инцидент као на пример "залутали метак", могао би да отвори падорину кутију и изазове конфликт који би заиста било тешко зауставити.
Спољни играчи би у таквом сценарију вероватно покушали да искористе ситуацију. Москва би добила прилику да консолидује моћ у региону, као посредник који је добродошао како у Јеревану, тако и у Бакуу, а САД у том случају вероватно не би "изазивале" Русију и стварала препреке за постизање дипломатског решења. Иран, који подржава статус кво, стао би на страну Москве, а Турска би се држала опрезно и мање-више уздржано.
На тај начин, ситуација би ишла у корист војно слабије Јерменије, а управо ту и лежи проблем који мучи Азербејџан. Извор: Newsweek
