Најновије

"ПОНОСАН САМ ШТО САМ СРБИН": Тесла каквог не знамо

БЕОГРАД - Савремени живот без проналазака Николе Тесле је незамислив, а многе његове визије, идеје и предвиђања доживели су пуно остварење управо у последње две деценије.

Никола Тесла (Фото: архива)

Идеја да се урна с пепелом светски познатог физичара изнесе из Музеја Николе Тесле и сахрани у Храму светог Саве поново је оживела ове недеље. Патријарх Иринеј је тај закључак Сабора СПЦ пренео председнику Србије Томиславу Николићу на састанку поводом радова на обнови храма. Како је истакао патријарх, урна Николе Тесле требало би да буде сахрањена у порти Храма светог Саве где ће му бити подигнут и споменик. Ту иницијативу одмах су подржала удружења Срба избеглих из Хрватске који сматрају да би на тај начин „Тесла коначно добио свој гроб”.

Урна Николе Тесле налази се у згради музеја у Београду који носи његово име од 1957. године, а идеја о премештању урне у Храм светог Саве први пут је поменута пре две године. У сенци полемика о урни, остало је само Теслино дело.

У години када се обележава 160 година од Теслиног рођења, филозоф Велимир Абрамовић, један од одличних познавалаца дела чувеног научника, помогао је да се још једном сагледају неки делови Теслиног живота који се не односе само на његове проналаске.

Такође, преузети су и неки делови из изузетне књиге Бранимира Јовановића, директора Музеја Николе Тесле, „Теслин чудесни свет”, у издању „Вулкан издаваштва”.

О идеји југословенства

Поносан сам да сам Србин и поносан сам да сам Југословен. Наш народ има толико снаге, да нема силе која га може разорити. Хитлер ће пропасти и то брзо, а Југославија ће ускрснути. Величанство... Чувајте Југославију. Ја се надам да ћу доживјети, и то ће ми бити најрадоснији час у мојем животу, кад се Ви вратите у велику и сретну Југославију...”

(са краљем Петром II, у јесен 1942)

О смрти

Нешто пре сусрета са краљем Петром II, писао је пријатељу Луки Кристифоровићу: „Још сам пун снаге и наде, свестан да све што сем родило мора и умрети. Но, на смрт гледам с филозофским равнодушјем.”

Последњи дани

Тек после два дана откривена је његова смрт, јер је на вратима хотелске собе оставио знак „не узнемиравати”. Обавештен је одмах Теслин нећак Сава Косановић: „На столу је стајала једна од многобројних металних кутија у којима је држао своје папире. Била је откључана и отклопљена. У њој су била писма јако блиских личности и неке слике које су га морале узбудити и потрести. И живот му се угасио као свећа.”

(Из књиге Бранимира Јовановића „Теслин чудесни свет” Вулкан издаваштва)

Како је урна стигла у Београд

Сава Косановић, Теслин нећак, иако је после ИИ светског рата био амбасадор ФНРЈ у Америци, није пренео Теслину урну, што је необично, јер је пренео сву осталу Теслину заоставштину до које је могао да дође. Одлука о преносу урне остаје нејасна, неки кажу да је о томе одлучила сестра Саве Косановића, Мица Трбојевић, после Косановићеве смрти 1956. године, други кажу да је о томе одлучио Вељко Кораћ, први директор Музеја. У сваком случају, Шарлота Мужар, поверљива секретарица Саве Косановића, узела ју је са гробља из Америке и бродом, у ташни, донела у Београд 1957. На основу којих докумената су њој ту урну предали, остаје нејасно.

Тесла није оставио писани тестамент, па никада није сасвим потврђена његова одлука да буде кремиран, што је сведочио Сава Косановић, краљев и Титов политичар, масон, коме се не може потпуно веровати, јер је често користио сродство са Теслом за сопствену политичку промоцију.

Збогом компанијо Едисонових машина

Тесла је 5. јуна 1884. закуцао на Едисонова врата у њујоршкој Соутх Фифтх Авенуе број 65, са препоруком инжењера Чарлса Бачелора: „Познајем два велика човека. Један сте ви, а други је овај млади човек који стоји пред вама.”

Едисона нису фасцинирале похвале и приче, већ само тежак рад и способност да се остваре резултати. У почетку, Тесла се надао да ће га заинтересовати за своје проналаске, али прилика за разговор са газдом никако није искрсавала. Када је у децембру исте године Тесла извршио битна побољшања на генераторима једносмерних струја, за шта му је била обећана награда од 50.000 долара и када је чуо да је обећање било само неслана шала, одлучио је да напусти посао. Последњи датум забележен у његовом дневнику из Едисонове радионице био је 7. децембар. На следећој страни Тесла је записао великим словима: „ЗБОГОМ КОМПАНИЈО ЕДИСОНОВИХ МАШИНА“.

Кад су се Едисон и Тесла сукобили око система који треба да се примени на Нијагари, и победила Теслина наизменична струја, Едисон је истог дана покуповао све акције Теслиних патената и зарадио на томе велики новац, док Тесла није имао капитала да уложи у сопствени рад. Ипак је много касније, после Едисонове смрти, Тесла примио Едисонову медаљу и захваљујући на указаној части, 18. маја 1917. одржао чудан говор: „Рођен сам тачно у поноћ‚ немам рођендан и никад га не славим. Али нешто друго мора да се десило тог датума. Рекли су ми да ми је од рођења срце куцало на десној страни и тако је било годинама касније. Како сам растао, оно је куцало на обема странама и коначно се смирило на левој. Сећам се да сам се изненадио кад сам се већ развио у врло снажног човека што сам срце нашао на левој страни. Ником није јасно како је дошло до тога.“

Србин из хрватске домовине или Личке крајине?

Никола Тесла је Србин православне вере, рођен у зони Војне крајине под јурисдикцијом аустријског двора, школован у хрватском и аустроугарском окружењу (гимназија у Карловцу, Политехника у Грацу и Прагу), који је све своје научне идеје остварио у Сједињеним Америчким Државама, где је и умро.

Лика, из које је потицао и у којој је одрастао, била је много другачија од Америке. Епска традиција српског народа сажета у постулату да је важније царство небеско од царства земаљског противречила је америчкој практичности. Читавог живота високе етичке норме које је примио од оца Милутина, православног свештеника, сударале су се с америчком стварношћу. Фотографије из тог периода приказују његово усправно држање, смео и јасан поглед, чистоћу и префињеност у одевању, које је задржао до краја живота. Али, упркос омиљености у друштву, високо је ценио усамљеност, уживајући у рано откривеном духовном свету.

У познијим годинама, Тесла се предао аскетизму, уздржавајући се од свега што га је одвајало од рада. Са собом је у Америку донео генетску издржљивост својих предака и упутства о посту и одрицању; најзанимљивији му је био онај део Библије који говори о постању света.

У одговору на рођенданску честитку подпредседника краљевске владе Влатка Мачека 1936, Тесла наводно у телеграму, који је машински потписан, не Теслином руком, каже: „Поносим се својим српским пореклом и хрватском домовином”. Али постоји и другачија верзуја Теслине изјаве: „Поносим се својим српским пореклом и Личком крајином као отаџбином“.

Верујем у бога којег нема у постојећим религијама


Препис крштенице, који се данас чува у Музеју Николе Тесле у Београду, исписан је црквенословенским језиком и као датум рођења наводи се 28. јуни по јулијанском календару или 10. јули по грегоријанском. У крштеници му је записано име Николај, а добио га је по обојици својих деда. Кум на крштењу био је пријатељ проте Милутина капетан Јован Дреновац, а чин крштења је у смиљанској цркви Петра и Павла обавио свештеник Тома Оклобџија, администратор госпићки.

У то време, Смиљан је био главна парохија, а Госпић капеланија. Крштење је обављено сутрадан по рођењу детета, што није било уобичајено. Овако брзо крштење обављано је само код деце која су била слаба, болешљива и кад су родитељи страховали да ће оно умрети.

„Веома сам религиозан човек, али ја верујем у једног бога који није описан у постојећим религијама“, рекао је једном Тесла. Зато би Теслин маузолеј морао да буде посебан, издвојен из јурисдикције свих верских организација укључујући и СПЦ, мишљење је Велимира Абрамовића.

Љубавна прича

Тесла је био веома срдачан, али није ступао у блиске везе јер се, како је рекао, „оженио науком”. Али Теслини пријатељи Џон О‘Нил и Вилијам Лоренс, новинар Њујорк тајмса, чули су од Тесле несвакидашњу исповест. О’Нил је забележио, а Лоренс је назвао „једином љубавном причом из Теслиног живота“.

„Храним голубове, на хиљаде њих, ко би их све запамтио. Међутим, био је један голуб, дивна птица, чисто бео са светлосивим пегама на крилима; он је био нешто друго. Била је то женка. Могао сам је препознати било где. И она је мене могла да пронађе на сваком месту. Требало је само да помислим на њу, да је позовем и она би долетела. Ја сам њу разумео и она је разумела мене. Волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену, и она је волела мене.

Када је била болесна, осећао сам то; дошла би у моју собу и ја бих бдео над њом данима. Неговао сам је док не оздрави. Тај голуб је био радост мог живота... Док сам њу имао, имао сам и свој животни циљ. А онда, једне ноћи док сам у мраку лежао на кревету, улетела је кроз отворен прозор и слетела на мој сто. Знао сам да хоће да ми саопшти нешто важно па сам јој пришао. Гледао сам је и знао да жели да ми каже - да ће умрети. А онда, када сам то схватио, видео сам светлост како избија из њених очију - снажан сноп светлости. Када је тај голуб умро, нешто је нестало из мог живота. До тада сам био сасвим сигуран да ћу завршити све своје замисли, али када је голубица нестала, знао сам да је моје животно дело окончано.“

Коцка, кафана и живот на железничкој станици


Теслин друг са студија у Грацу Антун Зорић сећао се како је проф Регнер, који је предавао диференцијални и интегрални рачун, често знао да постави питање на које су обично сви ћутали, осим Тесле, који је увек знао одговор. У студентском друштву „Србадија“, које је неговало и одржавало дух словенства, Тесла је рецитовао и глумио. Један други његов колега, Кулишић, помиње Теслино предавање „О носевима“, које је било јако духовито. На другој години студија Тесла се нашао на зеленашкој листи дужника. На трећој години, све више универзитет замењује кафаном. У писмима упућеним Николи, Антун Зорић се сећао њихових вечери проведених у игрању преферанса и ајнца, Теслиног мајсторства у игрању карамбола... „Моји родитељи су били јако забринути мојом страшћу према коцки. Посебно се љутио отац. Ја му, међутим, никада нисам обећавао да нећу играти, већ сам се на разне начине и доста вулгарно правдао...“, записао је Тесла. Епилог није тешко наслутити: од јануара 1878. године Тесла више није студент Политехнике у Грацу.

Изгубивши стипендију, Тесла се по други пут обраћа Матици српској. Из молбе упућене 1. септембра 1878. сазнајемо да је желео да настави студије у Бечу или Прагу, али не у Пешти, јер је у то време поред немачког научио француски, италијански и енглески, али мађарски још није знао. Ни тон понизности, који је био општа одлика стила при таквој врсти обраћања, није помогао: Тесла је био одбијен. Али, 1902. године је као славни научник опростио „грех” Матици српској и постао њен члан. Крајем 1878. године, никог не обавестивши, одлази из Граца. Теслин рођак Ђуро Бањанин, на молбу родитеља, дао се у потрагу за Николом, али без успеха. Теслу је случајно пронашао његов друг са студија, поменути Кулишић, који је по добијању дипломе дошао у Марибор, тражећи службу. Набасао је на њега у крчми поред железничке станице.

Према документима из Мариборске градске управе, Тесла је био протеран из овог града и под полицијском стражом спроведен у Госпић. Према тада важећим законима Аустро-Угарске, протеривани су бескућници, проститутке, превремено пуштени затвореници и лица без средстава за издржавање. Месец дана касније, 30. априла 1879, умро је Теслин отац.

Немам времена да умрем


„За разлику од већине људи мојих година, ја нисам обесхрабрен и огорчен губитком младости“, говорио је Тесла 1929. године. „Нисам уморан од живота и не жудим за одмором. Осећам се испуњен енергијом. Имам још толико задатака да испуним, да не могу сада да умрем. Немам времена. Желим да протегнем свој живот на још много, много година... Мислим да ћу урадити велике ствари за свет ако се мој живот продужи. Све што ми треба је непрестана енергија и Време - драгоцено време да урадим многе пројекте које сам замислио.“

Дехуманизовани финансијско-технички поредак који је захватао Америку тих деценија за Теслу је био неприхватљив: „Живимо у једном добу без преседана по техничким достигнућима која нас воде до све потпунијег господарења силама природе и поништавању простора времена. Али, овај развитак, иако доприноси нашој удобности и сигурности егзистенције, не иде у правцу праве културе и просветљења. Напротив, он уништава идеале... Прави разлог националних пропасти је неспособност човечанства да разрешава социјалне, моралне и духовне проблеме. Све док је борба за егзистенцију таква да само најјачи преживљавају, здрав развој биће под утицајем индивидуализма. Слабљење система исправног личног реаговања, потискивање оригиналног напора и иницијативе, као и смањивање стваралачких способности, увећаваће пропусте и нашу расу постепено довести до дивљаштва и нестајања. Такав крај прети нашој данашњој цивилизацији...”

Последњих десетак година Тесла је живео у хотелу Њујоркер, након што су му због храњења голубова отказали у неколико хотела. Тих година давао је новчану награду сваком ко му донесе болесног голуба, кога би затим лечио. Колико год да се слабо интересовао за људе, који су му у току живота нанели много „космичког бола“, како је Тесла називао своје осећање туђих неприличних радњи, толико се са необичном пажњом бавио голубовима, бринући се о њима. Извор: Блиц

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube