Пише: Владимир ТрапараПретходне две недеље обележила су два велика међународна догађаја на два супротна краја Европе. Први је одлука већине грађана Велике Британије да напусти Европску унију. То би значило једну изразито проамеричку државу мање у овој наднационалној европској творевини. Други је најпре дуго чекано извињење/жаљење турског премијера Ердогана Русији за новембарски инцидент са обарањем авиона и убиством пилота, затим његов телефонски разговор са руским председником Путином, након чега су уследили обострани потези отопљавања међусобних односа – закључно са понудом турског премијера да Руси користе базу Инџирлик за акције на тлу Сирије. Нема сумње да је у току помирење Русије и Турске. Важан регионални савезник САД поново се латио партнерства са Русијом. Уз Брегзит, то је други мали али значајан корак ка отупљивању оштрице америчког геополитичког продора на исток.У објашњењу зашто долази до руско-турског помирења ваља се прво вратити на питање зашто је претходно дошло до сукоба. Пропагандисти који навијају за једну или за другу страну ће поћи од онога што верују да су чињенице – једни ће сматрати да је руски авион злонамерно повредио турски ваздушни простор, те су Турци имали право да дејствују, други ће то негирати и посматраће обарање авиона као акт турске агресије. Права анализа поћи ће од тога да нисмо сигурни шта су чињенице, али да нам оне у овом случају нису ни потребне. Руси кажу да нису повредили турски ваздушни простор – али, све и да нису, летели су у непосредној близине границе, ко зна који пут и након неколико претходних инцидената, знајући да може да дође до обарања. Значи да су намерно провоцирали Турке. Турци кажу да су имали право да бране свој ваздушни простор, али све и да су у праву, повреда тог простора је била толико кратка и безначајна, да је јасно да су једва чекали да оборе руски авион, били спремни на то и чекали у заседи.И Русија и Турска морале су да ураде оно што су урадиле, јер су на тај начин демонстрирале моћ, а повремена демонстрација моћи је неопходна ако желите да будете значајна сила. Русија је демонстрирала моћ велике силе која поседује сферу утицаја и мало даље од својих граница и у стању је да пресудно утиче на стање на терену у тој сфери. Турска је демонстрирала моћ регионалне силе која не сме да дозволи да се макар непосредно уз своју границу баш ни о чему не пита. И једна и друга показале су шта су хтеле, али је неколико месеци касније дошло време да се врате ономе што је било неспорно и много пре инцидента, а то су компатибилни стратешки интереси, који обнављање сарадње чине неминовним.Многи кажу да је Ердоган био приморан да напокон попусти и изађе усусрет захтеву Русије за извињењем јер је био сатеран уза зид, будући да је Турска последњих година толико сузила себи спољнополитичке опције да је скоро остала без правог партнера на међународној сцени (већ је постало отрцано парафразирање доктрине доскорашњег турског премијера Давутоглуа „од нула проблема до нула пријатеља“). То донекле јесте тачно. У сукобу велике и регионалне силе природно су веће шансе да ова прва однесе превагу и да ова друга пре или касније учини већи уступак уколико нема иза себе јасну подршку неке друге велике силе – а Турска у свему није имала недвосмислену подршку САД.Ердоган се од почетка према сиријском сукобу погрешно поставио као већи Американац од Американаца, а заузврат од њих није добио ништа, те је било крајње време да преиспита приступ. Сада, кад је очигледно да Руси пресудно утичу на даље одвијање сукоба у Сирији, исправна је Ердоганова процена да Турска има много веће шансе да се потврди као регионална сила кроз сарадњу са Русијом, него кроз сукобљавање с њом. А то ће морати да значи и додатни степен осамостаљивања од САД, уз све ризике које то са собом носи, а до сада смо се много пута уверили да рискантна игра Ердогану није страна.Но тумачити последње догађаје искључиво као пораз Турске од Русије и одлазак Ердогана Путину „у Каносу“ не би било добро, јер ваља имати у виду да је и за Русе затезање односа са Турском због обарања авиона било рискантан потез, те да је Русија њиме и сама доста изгубила и тек би изгубила кад би се непријатељство наставило. Русија је велика сила која у условима несавршеног функционисања мултилатералних међународних тела (из добро познатих разлога) фаворизује билатералне односе. Нарочито од доласка Путина на власт, за кога упућени кажу да је и као човек много вештији у раду са људима „један на један“, него у излажењу на крај са групама, посебно масама. На светском нивоу као кључног партнера Русија перципира САД, и тако ће и остати. Но, пошто је за љубав потребно двоје, а Вашингтон је своју бескомпромисност у одбијању равноправног односа и настојању да Русију баци на колена већ небројено пута доказао, за Москву на значају добијају регионална партнерства, где она у сваком битном региону традиционално има свог фаворита. У Европи је то Немачка, у Источној Азији Кина, а између, на Блиском истоку – Турска. Партернство са Ираном је изузетно важно, са Израелом све значајније, али за Москву су Турци међу блискоисточним играчима незамењиви на првом месту. Због много разлога.Турска је, за разлику од Израела, територијално и по броју становника велика држава, утицајна у исламском свету. За разлику од Ирана, она је савезник САД и потенцијални „тројански коњ“ у западном блоку. Она је географски постављена тако да би сукоб са њом и ову малу руску сферу утицаја на Блиском истоку учинио изолованим острвом, дугорочно немогућим за одбрану. Турска је економски и даље растућа сила са извозно оријентисаном привредом, изузетно компатибилном са руском, где је посебно енергетско повезивање просто ствар нужности. Турска је идентитетски по много чему слична Русији – и као бивша империја која настоји да очува/обнови утицај у својим некадашњим границама, и као велика нација чије је становништво идеолошки подељено између „западњаштва“ и сопственог пута, и као држава изузетног геополитичког положаја на евроазијском размеђу, и као „суверена демократија“, која одступа од америчко-евроунијатског концепта мондијалистичке либералне демократије. Дакле, ни Русија без Турске не би могла на дужи рок, тако да то објашњава зашто је Ердоганова рука помирења моментално прихваћена у Москви.Наравно, у праву су и они који кажу да САД неће благонаклоно гледати на ново зближавање Анкаре и Москве, те ће изнова настојати да га подрију и врате својеглаву Турску у табор својих безусловних послушника. Но не би требало сметнути с ума да је вишемесечно заоштравање руско-турских односа за Вашингтон ионако била „колатерална добит“ – није то нешто на шта су они пресудно утицали и у то уложили значајније ресурсе (иако постоје теорије завере да су они охрабрили обарање авиона, знајући шта ће да уследи), па да сад ни по коју цену не смеју да дозволе обрнут процес. Тако да са њихове стране реално не треба очекивати неко веће упињање да доведу у ред Ердогана или га сруше од оног које смо видели пре новембра 2015. Нити треба ићи у нове теорије завере и повезивати напад на аеродрому Ататурк са америчким деловањем, као „казну“ за зближавање са Русијом – сама помисао да је један такав напад, за чију припрему су потребне недеље или чак месеци, могао да буде „импулсивно“ наређен и изведен само дан после Ердогановог извињења је сулуда. Важније је запитати се шта Американци заиста могу да ураде да би осујетили руско-турско зближавање – а изгледа да је досадашња пракса показала да могу све мање. Чак и суперсила има ограничене могућности за деловање ако велика и регионална сила одлуче да нешто ураде заједно против њене воље.Шта, напослетку, руско-турско помирење значи за Србију? Неки кажу да је оно добро за нас, јер ће ново партнерство омогућити Русима право вета на турску политику на Балкану. А, кад су се Русија и Турска посвађале, ти исти су и тада говорили да је то добро, јер ће Руси сада да протерају Турке са Балкана – дотле да су неки сањали да ће им узети Цариград и поново претворити Аја Софију у цркву. Ни једно ни друго није тачно. Као што Турска као регионална сила у Сирији није могла много да уради против велике силе Русије, тако ни на Балкану не може много мимо суперсиле САД. Може Русија пет пута да тражи од Турске да се понаша или не понаша овако или онако према нама, на крају ће бити онако како САД кажу, са или без учешћа Турске. И Турски ток, да би дошао до нас, мора после Турске да прође кроз још једну или две државе. Тако да за нас није претерано релевантно да ли се Руси и Турци љубе или туку, нажалост. Ми смо једноставно у америчкој сфери утицаја, то је наш основни проблем, и са тим проблемом морамо пре свега сами да се носимо. Многи греше када посматрају наше комшије – било да су то Хрвати, Албанци или Турци – као главне противнике Србије, па онда Америку мрзе зато што их подржава, а од Русије очекују да их обузда. Русија тешко да може некога да обузда на Балкану, јер ово није њена сфера утицаја. Сасвим довољно је да настави да нас помаже својим правом вета у Савету безбедности УН.Са друге стране, амерички грех према Србији није у томе што подржава наше локалне противнике, већ обрнуто – њихов је грех што дозвољавају да их Америка инструментализује за сопствене интересе на Балкану, који су изворно на штету Срба. Не Албанци, Хрвати или Турци, већ Америка је наш главни противник, она је та која једноставно не жели јаку Србију на Балкану. Као што је речено на почетку – руско-турско помирење јесте корак ка отупљивању оштрице америчког геополитичког продора на исток, али ми, нажалост, нисмо на истоку.Извор: Одмотавање суштине / Unwrapping the Essence
ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Геноциди за понети
Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде
