Како Иран консолидује своје присуство и утицај у Сирији, Израел се плаши да се његова “сиријска политика“ руши. Да би смањила губитке, ова јеврејска држава је започела нову и хитну дипломатско-обавештајну иницијативу коју предводи шеф Мосада, Јоси Кохен.

У среду је премијер Бењамин Нетањаху прекинуо летњи одмор председника Владимира Путина и одлетео у Сочи. Био је у пратњи Кохена.

Прошле недеље је Кохен водио високу обавештајну делегацију, у којој је био и шеф израелске војне обавештајне службе генерал-мајор Херцл Халеви, у Вашингтон на састанке са њиховим колегама.

На оба састанка су Израелци позвали Американце и Русе да одмах зауставе распоређивање Иранаца, либанског Хезболаха и њихових шиитских милиција из Пакистана, Авганистана и Ирака у близини израелске границе на Голану, и затражили да касније напусте Сирију.

Али, како кажу добро информисани израелски извори, ове мисије нису успеле. Трампова администрација је одлучила да напусти своје ангажовање у Сирији када група Исламске државе буде поражена, што ће се највероватније догодити за неколико месеци.

Током предизборне кампање, Доналд Трамп је нагласио тему “Прво Америка.“ Он је обио било какву интервенционистичку политику за решавање питања људских права или за помоћ у изградњи демократије.

Елиминисање ИД у Ираку и Сирији је, по његовом мишљењу, само војна акција и брзо ће бити пропраћена повлачењем. Трамп не жели да се САД дубоко умешају у Сирију након што ИС изгуби своје територије, што је политика која има подршку америчке јавности.

Заиста, месец дана пре него што је објавио крај, Трамп је наводно у јуну одлучио да оконча тајни програм ЦИА-е за обучавање и наоружавање умерених прозападних побуњеника који се боре против Асадовог режима, потез који је Русија дуго захтевала.

Његова одлука је преусмерила политику Обамине администрације која је покренута 2013. године. Програм је имао за циљ за изврши притисак на сиријски режим и примора Асада да одступи, али је био недоследан, сувише спор и сувише мали, и није успео да произведе резултате. Сада ће ангажовање америчке војске у Сирији бити ограничено само на ваздушне нападе против ИД.

Окончавајући програм ЦИА-е, САД истовремено шаље три поруке. Прво, за разлику од утиска који су дали пре само три месеца када су покренути ваздушни напади против Асадове ваздушне базе и његових снага у знак одмазде због употребе хемијског оружја од стране режима, Америка више не тежи томе да сруши Асада.

Друга порука је да, након што је ИД изгубила ирачки град Мосул, САД су уверене да је рат против ИД у завршним фазама, чак иако ова група још увек контролише делове њиховог “главног града,“ сиријског града Раке.

Трећа порука Трампове администрације је да се сложила да Сирија јесте и да ће бити у сфери утицаја Русије. Трамп и Путин су разговарали и пристали на прекид ватре током састанка Г20 у Минхену почетком јула.

Одлазак САД-а значи даље консолидовање руског утицаја у Сирији – и још више сигурности за Асада. Њије ни чудо да се сиријски председник прошле недеље захвалио својим савезницима – Ирану, Хезболаху и Русији – што су му помогли да поврати контролу.

Што се Израела тиче, најочигледнији знак нове реалности који се појавио је био споразум о прекиду ватре 9. јула ком су посредовалии САД, Русија и Јордан. Овај договор је створио сигурне зоне или, прецизније, “области смањеног насиља,“ уз израелске, сиријске и јорданске границе.

Главни исход ових разговора је да је Русија именована да надгледа прекид ватре и да га спроводи међу свим укљученим странама: сиријској војсци, њеним иранским и Хезболах савезницима, и десетинама побуњеничких група које се боре и против сиријског режима и међусобно.

Израел није директно учествовао у разговорима, већ је своје проблеме, захтеве и црвене линије пренео путем различитих канала.

Израелски главни захтев је био да ни борци Хезболаха, ни иранска војска, нити њихови шиитски плаћеници, који су дубоко укључени у борбу у Сирији у подршци Асадовом режиму, не буду присутни у сигурним зонама близу границе ове земље.

Израелски војни извори су признали да су њихови захтеви игнорисани. Већ је најмање 300 војника Хезболаха присутно на сиријској страни Голанске висоравни, смештени у сиријске базе које се налазе на око 5 км од израелске границе.

Ово је безначајна сила, али симболична и наговештава како ће се ствари обликовати у будућности. Израел није чак толико забринут ни због 20.000 припадника шиитске милиције у Сирији. Они су слабо обучени и опремљени и служе као иранско топовско месо на бојним пољима.

Израелске бриге су другачије. Тајни извештај израелске обавештајне службе који је недавно процурио, процењује да је Русији потребно веће и јаче присуство Ирана у Сирији како би докрајчили контролу ИД на истоку, што води до Ирака.

Русија никада није јавно осудила иранску војну подршку Хазболаху и нема разлога да се мисли да ће то сада учинити. Штавише, чак и ако се Русија приватно пожалила на то, руски утицај и моћ на односе Ирана са Хезболахом и другим милицијама које су под покровитељством Ирана, су веома ограничени.

За сада, израелске молбе и захтеви – укључујући и оне који су изнети на недавним састанцима у Сочиј и Вашингтону – нису услишени. Супротно утиску Нетањахуа и министра одбране Авигдора Либермана да се њихово дуго удварање Путину исплаћује и да су Израел и Русија на истој страни, реалност на терену је сасвим другачија.

Не можемо очекивати од Русије да делује снажно против Ирана у Сирији – и зато можемо претпоставити да Русија неће подлећи захтеву Израела да обузда Иран, већ ће уместо тога охрабрити Иран да повећа своје присуство.

Израелска обавештајна процена каже да ће за остварење њихове мисије вероватно Ирану требати више професионалне војске, чак и поред оних који се боре у Хезболаху и шиитским милицијама. Као резултат тога, израелски извори предвиђају да ће Иран ускоро послати добро обучене и опремљене ИРГЦ војнике у Сирију, поред 1.000 саветника који су везани за сиријску војску и шиитске милиције.

Од почетка рата, израелска стратегија у Сирији је у суштини била тактичка. Све што су желели је да одуговлаче и искористе грађански рат, истовремено одржавајући мир и спокој на својој сиријској граници.

У почетку се Израел надао да ће Асадов режим пасти. Затим су само желели да се Сирија распадне и да Хезболах тамо пролије своју крв. И заиста, неколико година је ова политика успевала.

Хезболах је тамо изгубио скоро 2.000 својих најбољих војника, а израелске ваздухопловне снаге, искористивши хаос рата, спровеле су скоро 100 напада на испоруке софистицираних прецизних ракета дугог домета од Ирана преко Сирије. Израел је избегавао да преузме одговорност за ове нападе све до прошле недеље, када их је одлазећи шеф ваздухопловства, генераал Амир Ешел, признао.

Али сада постаје јасно да циљеви Израела у Сирији неће бити остварени. Асад ће остати на власти, Иран ће повећати своје присуство, Хезболах ће постати јачи и, упркос борбеним летовима израелског ваздухопловства, ракетни арсенал ове групе је вероватно увећан са прецизнијим оружјем.

Не значи да се на хоризонту назире рат. Међутим, продубљени утицај Ирана у Сирији је потенцијална нестабилност у будућности, повећавајући ризик да ако се 11-годишње примирје и тишина између граница Израела и Либана прекрши, израелска војска се може наћи у борби са Хезболахом на два фронта.

У току офанзива САА на последње упориште ИД у Укајирибату. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Webtribune.rs