- Прибавио сам рачуне од галеристе за "спорна" дела - писмено образложење мишљења, које није обавезујуће, за десет радова је коштало 6.000 динара, па ако неко мисли да ме може купити за 50 евра, нека тако мисли - истиче на почетку разговора за Српски телеграф Никола Кусовац и додаје да због својих процена мирно спава.

Одвајао оригинале од фалсификата

Обишао је свет одвајајући оригинале од фалсификата, а у Србији вероватно нема власника вредне слике који није затражио његово мишљење.

- Нема ко није долазио код мене да му кажем мишљење. Покојни Аркан никада није ни примио ни купио слику док мене прво није питао, а волео је слике тематски везане за Први светски рат и посебно Васу Ешкићевића. И у овим годинама сваке недеље видим око стотинак слика. Људи долазе у ову цркву да се моле јер знају да их нећу преварити. Немам ја никаквих интереса, а захваљујући супрузи, која је као рестауратор и конзерватор бивала добро плаћена, никада нисам имао потребу да размишљам о новцу - наводи Кусовац.

Грешио је, признаје, само кад би био сентименталан.

- Слаб сам на старе и болесне и увек ћу стати на њихову страну, па рећи да слика вреди нешто више. Такве ми се "грешке" десе, а најчешће сам откривао фалсификована дела Лубарде и Коњовића. Лубарда је умео да ме намучи с оним што је урадио после 1957, када је почео да ради с индустријским лаковима. Такође, уметници који нису имали изграђен стил, нису се тек тако могли открити, а један од њих је био и Милић од Мачве. Сећам се и да су ми дошла два човека које је послала Мира Марковић са сликом Надежде Петровић. Одмах сам скренуо пажњу да је у питању фалсификат, а да је била права, вредела би 200.000 евра - каже саговорник.

Као студент генерације, Кусовац је дипломирао историју уметности и потом боравио у Риму и Јоханесбургу, али се вратио у Београд и прво запослио као кустос у тек основаној Продајној галерији.

Учио је од великана као што су Милан Кашанин и Вељко Петровић, док му је Лазар Трифуновић отворио врата Народног музеја, где је као стручњак за српско сликарство 18. и 19. века дочекао пензију - био је кустос, музејски саветник и шеф Одељења за историју уметности националног музеја.

Иако је одмах после средње школе отишао у војску, верујући да ће добити пасош, у посету оцу у Јужноафричку Републику одлази тек после студија и тамо остаје годину и по, радећи као месар.

- Отац је био краљев официр, а помиње га и Дража Михаиловић у одбрани: "Моји официри нису били колаборанти, него као капетан Кусовац су дизали устанке." Отац је повео Тринаестојулски устанак и та битка на Кошћелама је била прва велика победа савезничког оружја у Другом светском рату. Када је схватио да немају чиме да хране заробљене Италијане, он их је испратио до првог гарнизона. Италијани су то запамтили, па га нису стрељали кад су га ухапсили, већ осудили на 101 годину затвора. Италија капитулира, а отац одлучује да се придружи војсци Краљевине Југославије и тако стиже до Африке. Нисмо се добро слагали и кад сам одлазио, испратио ме је речима: "Ниси ти мој син, већ Титов. Теби су испрали мозак" - сећа се Кусовац.

Спалите музеј

- Приче да је из музеја слике износила Кардељова жена су чиста будалаштина. Био сам присутан кад су се два друга из Маршалата појавила да траже "Бој петлова" Паје Јовановића како би је поклонили неком страном државнику.

Лазар је био на лечењу у Словенији, али га је заменик позвао и овај је поручио да се слика може дати, али само ако онда запале музеј. Никад се више нису појавили нити од нас нешто тражили - тврди Кусовац.

Занимљива је још једна епизода из Кусовчеве богате каријере. Као кустос музеја имао је задатак да буде потрчко код Кристе Ђорђевић, некадашње дворске даме којој је поверено да чува благо Комунистичке партије.

- Криста је чувала не само партијско злато, већ је скривала и Тита, иако тада, наводно, није знала о коме се ради. Годинама је делила стан са породицом Добрице Ћосића, а како је била блиска рођака Саве Шумановића, имала је неколико његових слика. Добрица је од ње добио две Савине слике, које је касније продао, а ја сам у музеј донео пет - открива Кусовац, а потом наставља причу о Ћосићу као драгом пријатељу који је једини, како каже, озбиљно читао све што напише.

- Ћосић је први читао све моје, први ми саопштавао да ли то ваља или не. Његову супругу Божицу, која је радила као кустос Салона МСУ, упознао сам пре њега и то на изложби Лазара Возаревића, који је уз Александра Томашевића за мене наш можда и најдрагоценији уметник - додаје Кусовац.

Шумановић другу Леки за рођендан

Кусовац каже да му није било право кад је Титу дарована слика Ђуре Јакшића, насликана 1855. или 1856. у Кикинди. Слика је, објашњава, купљена од власника и поклоњена маршалу, а могла је постати фундус националног музеј.

- Десило ми се да налетим на изузетну слику Саве Шумановића која је била у власништву породице Ранковић, а претходно у поседу Дома Војске Југославије. Међутим, слика је поклоњена другу Леки за рођендан - каже Кусовац.

Добошар направио пометњу

- Пре неколико година ми је дошао трговац са видно оштећеном, али изванредном сликом. На њој добошар, познат ми и делује пљунути Лубарда, али нема потписа. Мислио сам направићу већу штету ако остане на томе да је аутор непознат, па кажем Лубарда. Међутим, налетим на приказ изложбе Миће Поповића из 1950. у Павиљону и угледам ту слику и брзо зовем човека да се исправим. Мада нисам много погрешио, слика се зове "Добошар из Улице Орловића Павла" и настала је у време кад се на Лубарду угледа цела Задарска група - истиче Кусовац. Ова слика биће изложена од 6. децембра у Дому Војске на изложби "Српско сликарство 20. века - антологијски избор из приватних збирки - период 1900-1950".

Моји деда Жика и Тесла

"Што сам Шваба побио, мој Никола", памти Кусовац речи деде по мајци, који је био неприкосновен за легендарним митраљезом "максимом". Деда Жика Здравковић је био изузетно богат - поседовао је 90 одсто земље на Карабурми. Кусовац с поносом говори и да је његова жена у крвном сродству с Теслом, чије речи радо цитира: "Ако се моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина."

Младост с Кишом

Године Другог светског рата и прве поратне Кусовац проводи на Цетињу.

- Данило Киш ми је школски друг и како смо рођени у два дана, рођендане смо славили заједно, моја мајка би нам увек нешто спремила, направила колач... Први и последњи пут сам се напио с њим и још двојицом другара на Цетињу, и то пред матуру. И у Београд смо дошли заједно. Данило је био редован у "Прешерновој клети", а ја сам трчао за лоптом. С Кишом сам последњи пут седео код нас за славу, сећам се да смо коментарисали убиство Кенедија - каже Кусовац.

Колинда

Иако је током рата у Хрватској девастирано више од 200 православних цркава, 75 уништено или спаљено, а за око 7.000 вредних српских икона до данас нема трага, око 1.000 је ипак спасено. У овој акцији је учествовао и Никола Кусовац, као члан комисије за заштиту културних добара на ратно захваћеном подручју.

- Замислите, Колинда неће наше чоколаде, али хоће иконе! Ишао сам на терен, сналазио се за кола и гориво, кретао се заобилазним путевима, правио уметничка братства по ободима српских земаља - у Крки, на Озрену, у Добруну, Тврдошу... Повезао сам једном и Даду Вујасиновић, која је хтела да извештава са фронта. Два иконостаса смо спасли у последњем часу, а иконе су стизале у Народни музеј и скривене у сену на трактору. То што сам пренео 1991, наредне године је било конзервирано и публиковано. Сад се све налази у Музеју СПЦ у Сремским Карловцима - наводи саговорник.

Прочитајте ОВДЕ како је и кад Хрватска спашавала ду*е преко леђа Србије.

Извор: Српски Телеграф