Ако Трамп и Ким успеју да успешно спроведу бер неке од декларација које су направили 12.06.2018. године – то би заиста била фантастична дипломатска акција вредна Нобелове награде за мир, без сумње, пише Денис Чурилов за руске медије.
Међутим, оно што је забрињавајуће је образац понашања САД-а који се види у новијој историји, са њима и њиховим посредницима/савезницима који праве нагле преокрете у неким од важних споразума, нпр. ирански споразум, уверавања дата Виктору Јануковичу неколико дана пре него што је ЕУ дозволила да га насилно сруше, или претходни договори са Кимовим оцем, Ким Џонг-илом, и десетине других примера који се нису завршили добро по оне који су веровали званичној реторици САД.
И не заборавите пријатељско руковање Барака Обаме и Муамера Гадафија мало пре него што је он брутално убијен од стране варварских екстремиста подржаних од стране САД-а.
Такође, имајте на уму да САД имају више политичких, индустријских и финансијских група, са сопственим интересима (који не морају нужно бити у складу са јавним изјавама Трампове администрације, уз много отвореног и директног супротстављања свему што председник ради), тако да, чак и ако је Трамп искрен у својим напорима за мир, требало би да будемо свесни његових ограничења када се ради о правом спровођењу декларисаних политика.
Па, надајмо се најбољем, али припремимо се за најгоре.
Постоје неке приче, чак и теорија завере, да је Ким Џонг-ун покушавао да успостави добре односе са САД зато што жели да… побегне из кинеске геополитичке орбите.
Неки материјали Викиликса показују да, откако је тренутни лидер Северне Кореје дошао на власт, он је прилично невољно пратио кинеску линију, за разлику од његовог оца и деде.
Барем су тако мислиле неке америчке дипломате. Кинески званичници и војни команданти постају све више фрустрирани његовим политичким маневрима, очигледно, тако да је Ким одлучио да поради на оним разрађеним дипломатски шемама које су га приближиле Сједињеним државама, пошто се плашио да би се Народна Република Кина могла војно умешати.
Стога, Ким Џонг-ун би заправо више волео да САД имају јаче војно присуство на Корејском полуострву (нпр, да имају више војника и војних база у Јужној Кореји), јер би то ограничило Кину и осигурало његову позицију лидера Северне Кореје (бар краткорочно).
То је само теорија. Не знамо да ли је то заправо тачно, и да ли се Ким Џонг-ун заправо озбиљно жалио на кинеске лидере – то је само нешто што су неки људи из америчке дипломатске и обавештајне заједнице говорили у својим интерним меморандумима и плаћеним предавањима недавно (и да, они често греше у својим пресудама; прочијате мишљење Хилари Клинтон о Украјини и Евроазијском трговинском савезу када је она била државни секретар, на пример – она се обично не представља као посебно софистицирана или уверљива политичарка о питањима која су од озбиљне геостратешке важности). Тако би све то могла бити обична глупост.
Међутим, ако је то тачно, онда је Ким наиван, губитник попут Горбачова који није научио лекцију из грешака његовог оца (Ким Џонг-ил је такође склапао дугорочне споразуме о суспензији нуклеарног програма са САД, само да би он био одбачен; а такође смо видели и сличну ствар са иранским споразумом откако је Трамп дошао у Белу кућу).
Прочитајте ОВДЕ каква је то тајна веза између Кима и Трампа?
Извор: Информер/Webtribune.rs
