Осуђени на пропаст чак и пре него што су 1996. године добили своју потпуну артикулацију од стране неоконзервативних идеолога Вилијама Кристола и Роберта Кагана, тај погрешни моменат се срећом завршава.
Главно питање данас јесте да ли ово заустављање, толико глупо и деструктивно, може мирно прећи у триполарни ентитет између САД-а, Русије и Кине – или ће утврђени естаблишмент Вашингтона, у стилу Сампсона, у очају све срушити, у узалудном покушају да задржи своју моћ и привилегије. Изгледа да се приближавамо врхунцу где ће се то питање решити на један или на други начин. Оно што ће Трампова администрација урадити следеће у односу на Иран ће бити кључни, можда и одлучујући, индикатор.
Међутим, касније је дошло до алтернативног концепта који се може сматрати средњим путем између Америке која се тврдоглаво окачила о нестајућу хегемонију, и развијања новог Концепта моћи са две земље које је Трампова администрација назвала ривалима у новом “такмичењу за велику моћ.“ Овај концепт указује на то да би САД требале да се удруже са једном од две велике силе против треће. Таква триангулација би могла овековечити и повећати америку глобалну доминацију (претпоставља се да би друга нација била млађи партнер), док би ограничила утицај одређеног противника.
Играње на карту Русије против Кине је чак представио и бивши индијски дипломата М.К. Бадракумар као део дугорочне стратегије (“Трамп има велику стратегију, он жели да учини супротно од онога што је Никсон – да буде партнер са Русијом за савез против Кине“), чија је наводно идеја Хенрија Кисинџера.
Не може се одбацити могућност да би Трамп или неки људи у његовој администрацији могли озбиљно размишљати о тој идеји. Треба истаћи да је Лаура Инграм са Фокс њуз рекла : Трамп “жели триангулацију са Кином и Русијом, зар не?“ као и да је Такер Карлсон споменула: “Кина је права претња, а не Русија.“
Међутим, без обзира да ли су САД отворене за то да се удруже са Русијом против Кине или не, то не даје одговор на питање да ли би такав потез био објективно одржив. Постоје три јака разлога за претпоставку да не би био:
Америчко непријатељство према Русији неће бити промењено у догледној будућности. У контексту рационалног креирања политике, требало би да буде очигледно да не постоји инхерентан разлог за анимозитет између САД и Русије. Основни интереси ове две земље се не сукобљавају и постоји много тога, осим Кине, што би требало да буде основа за сарадњу, као што је заједничка претња од исламског тероризма (за разлику од вишедеценијске америчке склоности ангажовања џихадиста против Русије и других земаља, попут Србије, Либије и Сирије).
Бескомпромисна нетрпељивост ка Русији, коју обични људи не треба да виде као ништа друго сем непријатеља, неодвојива је од завере да се Трамп збаци са функције. Заиста, Трампово обећање да ће побољшати односе са Москвом је један од главних разлога због чега је Трамп на мети за уклањање.
Непријатељство ка Русији (и према било којим Трамповим надама за умањење непријатељства) уједињује практично све демократе, скоро све истакнуте републиканце, све медије (наравно), скоро сваки престижни истраживачки центар, и наизглед сваког високог званичника у Трамповом личном тиму.
Сенатори обећавају нови закон о санкцијама, чак и док Трамп инсистира на томе да ће постојеће санкције остати ту, вероватно заувек. Нова мера Сената укључује чак и захтев да државни секретар донесе одлуку о томе да ли Руска Федерација испуњава критеријуме да буде проглашена државом која спонзорише тероризам – очигледно игноришући чињеницу да су САД више од седам година наоружавале и финансирале повезане са Ал Каидом у Сирији.
Друштвени медији имају мисију “нађи и уништи“ против свега што има чак и најмању сумњу да је “везано за Русију,“ шта год то значило. Кијеву је обезбеђена појачана војна помоћ. НАТО је спреман да прузме следећу државу (Бивше Југословенске Републике) Македоније, док је у процесу отуђивања Русије од дугогодишњег православног хришћанског пријатеља Грчке.
Није ни чудо што руски министар спољних послова Сергеј Лавров може гледати само са циничним осмехом.
Укратко, све и свашта што је руско је токсично и постаје све више такво. Чак иако је Трамп заиста желео да промени ово стање ствари како каже бивши директор ЦИА-е Леон Панета – он то није могао учинити. Не само његова опозиција, већ и његов тим, би имао увид у то. Амерички амбасадор у Уједињеним нацијама Ники Хејли каже да Русија “никада неће бити наш пријатељ.“ Руси имају све разлоге да је држе за реч.
То било какву идеју да се Русија уврсти у савезнике против Кине чини непрактичном, у најмању руку. Да би уопште размишљали о томе, САД би морали да прошире неку врсту маслинове гранчице до Русије, али то се не може десити ускоро, ако се икада и деси.
Русија је једном горела, два пута неће. Чак и у случају, тренутно незамисливом, да САД понуде да закопају секире са Русијом, Руси би морали бити сувише наивни да то прихвате.
Осим најмањих, лако верификованих околности, зашто би ико у Москви веровао у било какво уверавање од било кога у Вашингтону? Да ли су САД поштовале њихову посвећеност Борису Јељцину да не помера НАТО “ни центиметар“ даље на исток након поновног уједињењења Немачке? Да ли су САД поштовале Повељу УН-а, Хелшински завршни акт, и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН-а током војне агресије администрације Била Клинтона 1999. године против Србије око Косова, или предвођења косовске сецесије 2008. године од стране администрације Џорџа Буша? Да ли САД показују добре намере у погледу неоснованих оптужби о руској кривици за хемијске нападе под лажном заставом у Сирији и Великој Британији?
Иако руски званичници по природи остају отворени за “пословне“ и професионалне разговоре са онима са којима и даље инсистирају на томе да их називају “партнерима,“ они такође знају да препознају слепу идеологију када је виде.
Чак и ако би САД сутра понудиле Русима сунце, месец и звезде у замену за сарадњу против Кине, они не би загризли. Нити би требали.
Русија има више објективних подстицаја да сарађује са Кином него са САД. Главна ствар која Русији треба од САД је у суштини – па, ништа. То значи да постоји врло мало практичне, нарочито економске, природе која је Русији потребна у позтивном смислу из САД, и обрнуто. Оно што Русија углавном жели од САД је негативно: да престану да сматрају Русију непријатељем и одустану од Москве која је од виталног значаја за Русију.
Без залажења у дубиозу Орвелове аналогије 1984 (са Америком као примарном компонентом Океаније, Русије Евроазије, а Кине Источне Азије), географски Америка и Русија не само да немају разлог за сукоб, већ имају мало природне потребе за међузависношћу.
Руско-кинески однос може бити непријатељски (као што је то био случај крајем 1960-их година, када су се тадашњи комунистички гиганти борили у кратком граничном рату који је претио да ће ескалирати у нуклеарни сукоб и поставио позорницу за Никсонову иницијативу за Кину), или може бити кооперативан.
Подстакнуте делом појачаним америчким анимозитетом према Русији и растућим ка Кини, Москва и Пекинг су одабрали потпуно партнерство преко Шангајске организације за сарадњу (СЦО), Иницијативе Појас и пут (БРИ), Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), Нове (бивше БРИКС) развојне банке (НДБ), и других иницијатива. Коначно, Русија и Кина раде на концепту дедоларизације својих финансијских система у корист домаће валуте и злата, које обе земље купују у огромним количинама.
Такве везе између Русије и Кине су природне, добре и очигледне, као америчке са Канадом и Мексиком.
Ако Трамп преживи напоре да га уклоне (било политички било физички) – тежак задатак, с обзиром на снаге које су постављене против њега – и не гурне САД и Блиски исток у несрећу Ирана која би уништила његово председништво, и даље је отворено питање да ли он може испунити политику Америке на првом месту. Уз успостављање контроле на гранцима и обнављања америчке индустријске базе, која је оштећена лошим трговинским политикама, то мора значити испуњење његовог демолирања пропалог неолибералног поретка чији су САД гарант и извршилац.
Једини стабилан и узајамно повољан аранжман за Америку је споразум Велике тројке са Русијом и са Кином. Идеју окретања једне државе против друге треба одбацити као сметњу, што и јесте.
Америка се може урушити под тежином себичних интереса своје владајуће класе. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: strategic-culture.org/ webtribune.rs
