Ова побуна европских грађана најбоље се огледа широм континента у непрестаном расту популарности снага којима се са стране приписују различити називи, као што су ултрадесница, популисти, екстремисти, па чак и неонацисти. Једно им је свима заједничко, а то је обновљена борба за националне интересе, јер су схватили да у оваквој ЕУ не могу до краја да их заштите.

Изборни раст Шведских демократа, с којима ће у Стокхолму сада морати да рачунају у свакодневном политичком животу, осуда мађарског премијера Орбана у Европском парламенту и скарадни дискурс који је све то пропратио или протести због убистава за које се претпоставља да су их починили мигранти у Немачкој - само су неки од догађаја протеклих дана који показују да је Европа оболела и дубоко подељена.

Алтернатива за Немачку пуним једрима броди кроз политичку сцену ове земље. Све су јачи и озбиљно дрмају темеље Ангеле Меркел, која је, пре њиховог узлета, важила за најутицајнију личност у Европи. Данас јој се мери преостало време у канцеларској фотељи.

Узаврели протести у немачком граду Кемницу, у којима су неки демонстранти салутирали нацистички и призивали Хитлера, показују да је враг однео шалу. У таквој атмосфери не би, једном, чудила ни нека нова "кристална ноћ", додуше без разбијања излога које мигранти немају, али са линчом и депортацијама.

Експлозивни коктел

Ако се свему додају растућа небезбедност, све тежи положај радника и све јача снага мултинационалних компанија, експлозивни коктел је смућкан. Тим пре што је крајња десница последњих година вешто преузела бираче од инертне левице која није умела да капитализује оволико незадовољство оваквим капитализмом.

Мигранти су запржили чорбу Меркеловој која их је оберучке прихватала, али су добро уздрмали и читаву ЕУ. Најновија потврда је недавна аудијенција Виктора Орбана у Стразбуру у којој се видело до које мере је Унија - све се заклињући у заједништво - подељена. У речник се, чак, непозван умешао и сам Јозеф Гебелс, министар пропаганде у нацистичкој Немачкој.

Мађарска, али и све земље Вишеградске групе, у коју још спадају Чешка, Словачка и Пољска, упорно одбијају диктате из Брисела. Њима су се већ придружиле западне демократије као што су Аустрија и Италија, где су на власти антисистемске формације. Странке или политичари с етикетом тврде деснице су на власти, њен су део или подржавају владу и у Словачкој, Бугарској, Финској.

У Аустрији ове снаге имају изнад 25 одсто, у Данској, Француској и Италији прелазе 20, док су у Мађарској, Летонији, Финској и Словачкој преко 15 одсто. Озбиљни кандидати да преузму власт у својим земљама су Герт Вилдерс, лидер холандске Партије за слободу, или Марин ле Пен са њеним Националним окупљањем у Француској. Има још претендената који вребају из сенке, као, на пример, Златна зора у Грчкој.

Рађају се, тако, две Европе. Једна другу оптужују за ароганцију, неспособност да се сагледа актуелни тренутак, глувоћу за аргументе друге стране и неодговорност која доводи у питање мировне тековине на континенту и ствара опасност од избијања нових сукоба. Једни из страха од доминације игноришу јединство, други доминантно игноришу њихов значајни раст.

Показало је то и "суђење" Орбану, на којем су први говорили о концентрацији моћи Брисела, стаљинистичком процесу у организацији европске номенклатуре, осуди народа за изборну вољу, заштитницима пореских профитера и међународних компанија, мучитељима људи и народа, концепту који се свео само на одбрану граница без амбиција за будућност, све већем сиромаштву и смањењу социјалних права, бајкама и лажима, Европи банака а не отаџбина, која се изгубила на свом путу и у којој се размишља ко ће из ње следећи изаћи, а не у њу ући.

Аргумент друге стране је био да власт данас користи изборне резултате да консолидује аутократију и да профитира од незадовољства грађана. Оптужују за нехуманост и нехришћанске поступке, ретроградност, шовинизам и ксенофобију. Неосетљиви су на захтеве о враћању националног поноса. Напротив, инсистирају на европској војној, политичкој и економској суверености. У суми индивидуалних демократија испало је тако да је европски патриотизам добар, а национални није. Проблем је, међутим, у томе што житељи ЕУ у великој већини не осећају европски, него национални идентитет.

Грађани су, очигледно, имали идеалистичка и нереална очекивања од ЕУ, па у поклањању поверења крајњој десници и враћању у националне оквире сада траже спас од кризе вредности, идентитета и просперитета.

Ле Пенова раме уз раме са Макроном

Истраживање пред изборе за Европски парламент, објављено у петак у Француској, показало је да су владајућа центристичка странка председника Емануела Макрона и крајње десничарска формација Национално окупљање Марин ле Пен практично изједначени. Први имају 21,5 одсто подршке, а други 21. Далеко иза њих су десничарски Републиканци са 14 одсто и крајње левичарска странка Непотчињена Француска Жан-Лика Меланшона са 12,5. Цензус прелазе још суверенисти Николе Дипон-Ењана са шест одсто и зелени са пет. Социјалистичка партија је испод "црте".

Извор: novosti. online