Најновије

ПРЕВЕСЛАЛИ СУ НАС СИРОТЕ ПРЕКО ЗЛАТА: Док је Вучић мољакао да некоме утрапи РТБ Бор испливала је шокантна истина

Да ли стратешко партнерство садржи и елементе стратешког – промашаја? Да ли „велика пословна победа“ открива непријатну истину о неспособности и нестручности политичке елите у управљању стратешким ресурсима?

Вучић (Фото: Јутјуб)

Пише: Миша Бркић

Ово су тренуци славља и опијености због успешне продаје Рударско топионичарског басена Бор па се отвара дилема да ли поклону треба гледати „у зубе“ и питати да ли је посао успешно обављен како се прича. На први поглед продаја Бора може се посматрати као дар с неба јер су бивши и актуелни председник Србије (плус бивши министар рударства) толико дуго и снажно мољакали председника Кине да је овај најзад попустио и послао компанију Зиђин као стратешког партнера у Србију са 350 милиона долара да купи 63 одсто РТБ Бор. Сад се само с нестрпљењем очекује да Кинези, дај боже, и формално потпишу уговор о докапитализацији и бизнис плану за наредних шест година.

Стиче се утисак, на упорно инсистирање представника власти, да смо с овом трансакцијом добро прошли, односно да смо Кинезима повољно „утрапили“ једну привредну лешину којој није било спаса. Тако су се у последње две године према компанији РТБ Бор односили државни званичници, поједини економски аналитичари и медији. Истини за вољу, РТБ Бор је својим пословним резултатима и понашањем менаџмента (најпре генералног директора) и заслужио такав однос јавности. Истина је да је држава залегла за Бор, утерала га у УППР (овлашћени ревизор оградио се од достављене документације) и опростила му 900 милиона евра (историјских и фришких) дугова. Ништа се, међутим, после тога није променило у пословању те рударске компаније, наставила је лоше да послује и да прави нове дугове (200 милиона евра). Све је то стварало лош утисак јавности који је појачаван спиновањем о бесперспективности компаније и неопходности њене приватизације, било продајом имовине или докапитализацијом. Председник државе, још док је био премијер, добар део свог радног времена у протекле две-три године провео је у убеђивању кинеског председника да нађе неку компанију из те земље која ће да узме „под своје“ борску олупину од фирме.

Данас, међутим, кад су се појавиле неке нове информације чини се да се судбина РТБ Бор није решавала само „у четири ока“ два председника. И, што је још значајније, показало се да борски произвођач бакра није никаква привредна лешина него у глобалним размерама изузетно перспективна компанија.

Пресудна вест за нови поглед на РТБ Бор објављена је у – Канади и само дан пошто је српски министар рударства Александар Антић објавио да је кинеска компанија Зиђин заинтересована да докапитализује Бор и постане власник 63 одсто компаније. У тој вести се каже да је канадска компанија Невсун рисорсиз (водећа компанија средње величине за прераду тешких метала) објавила како је са кинеском компанијом Зиђин склопила финални споразум о кинеском преузимању свих емитованих и деоница у оптицају компаније Невсун по цени од шест канадских долара за деоницу. За ту трансакцију компанија Зиђин обавезала се да искешира (у готовини) 1,9 милијарду канадских долара (1,4 милијарда америчких долара).

Занимљиво је да је понуду за куповину Невсуна 26. јула дала фирма Лундин на 1,5 милијарду канадских долара (4,75 долара по акцији). Међутим, 9. августа Одбор директора Невсуна, „после пажљивог разматрања и пријема препоруке специјалне комисије независних директора и после обављених консултација са својим финансијским и правним саветницима“ одбио је као непријатељску понуду Лундина. Потом стиже понуда из Кине, од компаније Зиђин. Потез Кинеза сматра се неоубичајеним у оваквим берзанским трансакцијама. Уобичајен пут је да нови понуђач у почетку крене с ценом акције која је незнатно виша (на пример, за 10-15 центи) од понуде првог понуђача, па да онда у процесу надигравања постепено диже цену на три, четири или пет одсто. Кинези су, међутим, одмах у старту подигли цену за 57 одсто у односу на цену акција од 7. маја (када је Лундин објавио своју намеру да преузме Невсун), односно за 26 одсто (1,25 канадских долара по деоници) већу од Лундинове и тиме демонстрирали невероватну заинтересованост за куповину Невсуна. Иза таквог нестандардног реаговања Кинеза вероватно се крије поуздана рачуница која показују да Невсун има „златне“ бизнисе који у наредним годинама могу да одбаце врло високе, чак нестандардно високе, профите. Потом је Одбор директора Невсуна 5. септембра једногласно препоручио акционарима да прихвате понуду Зиђина и тој компанији продају своје деонице. Акционари имају 105 дана (од 18. септембра кад је Зиђин у обавези да им достави писану циркуларну понуду за преузимање) да размисле о продаји.

Тако је компанија Зиђин за само два дана обелоданила намеру да у Србији и Канади пазари „бакарне“ бизнисе за скоро две милијарде америчких долара.

Али, какве везе има канадска компанија Невсун с РТБ Бор и Србијом, осим што им је купац исти?

Озбиљне. Невсун послује у Србији преко своје компаније Ракита експлорејшн која реализује пројекат „Тимок“. Невсун је власник истражних права над налазиштем бакра и злата светске класе Чукару Пеки у Бору. Везе Невсуна и Србије трају већ осам година. Наиме, 2010. године Ракита је, према уговору конзорцијума компанија Резервоар Минералс и Фрипорт Мекморан Експлорејшн (највећи светски произвођач молибдена и други највећи произвођач бакра), започела геолошка истраживања у оквиру лиценце „Бор-Метовница“. Лиценцу и истражна права вероватно је дала Влада Србије, односно ресорно Министарство рударства, и о томе потписала Уговор. Али, Влада никада није објавила тај Уговор, из кога би требало да се види шта су права и обавезе корисника и даваоца истражног права. Много је интригантних питања везаних за тај Уговор, ако он постоји. Било би, на пример, занимљиво видети колико је Србија наплатила лиценцу за истражна права? Затим, да ли власници истражних права могу да их препродају трећој страни и под којим условима? Докле важе истражна права и какве су даље обавезе тих компанија? Да ли оне имају право прече куповине будућег рудника? Шта су права и обавезе Србије према компанијама које истражују налазиште?

Две године касније (јул 2012.) Дејан Кожељ, геолог Раките, открио је налазиште Чукару Пеки и за то 2016. године добио награду на конференцији Канадске асоцијације за рударство и развојна истраживања.

Јула 2012. године, пошто је стекла 55 одсто учешћа у капиталу фирме Ракита, америчка корпорација Фрипорт прави споразум са Резервоар Минералс да буде искључиви оператор пројекта „Тимок“ и да сама финансира трошкове пројекта до завршетка Студије изводљивости. У геолошка истраживања инвестирано је више стотина милиона долара. Резервоар Минералс у јануару 2014. године објављује Први технички извештај о процени минералних ресурса на лежишту Чукару Пеки.

Сви подаци о потенцијалу новог налазишта у Бору били су познати, у реалном времену, државном и политичком врху Србије. О томе посебно сведочи и излагање министра рударства Александра Антића на седмој седници другог редовног заседања Скупштине Србије 1. децембра 2015. године поводом предлога Закона о рударству и геолошким истраживањима. Антић је том приликом рекао: „Морам да истакнем да смо по питању закона имали консултације и одређене предлоге и сугестије и од највећих светских компанија, попут компанија Фрипорт Мекморан, затим компаније Ракита Експлорејшн … Протеклих недеља и месеци били сте у ситуацији да видите и чујете да Србија заиста има озбиљне потенцијале. Пре свега, у Борском басену имамо истраживања која раде приватне реномиране компаније, а међу којима је и Ракита Експлорејшн , чији је власник компанија Фрипорт Мекморан. Они на локацији Чукару Пеки раде значајно истраживање чији резултати дају велико охрабрење да ћемо имати ново експлоатационо поље које ће бити светске класе, са високим степеном бакра и злата, чија експлоатација може у наредним десетинама година у великој мери да промени живот и привредну структуру у Србији. Понављам, сви досадашњи показатељи говоре да је реч о налазишту светске класе, које ће нас довести у наредних неколико година до отварања новог рудника“.

У марту 2016. године Резервоар Минералс објављује и Прелиминарну економску анализу коју је направила независна рударска и геолошка компанија СРК Консалтинг из Велике Британије. Према тој студији Чукару Пеки је потенцијално једно од највећих светских налазишта бакра и злата, у чијој се Горњој зони може откопати 35 милиона тона руде с 2,9 одсто бакра и 1,9 одсто злата по тони (око 900.000 тона бакра и 70 тона злата), а Доња зона неупоредиво је богатија.

После таквих прелиминарних налаза распламсава се интересовање међу светским компанијама за Чукару Пеки. Фирма Резервоар Минералс објавила је 2. маја 2016. године да је искористила право прече куповине и за 135 милиона долара откупила од Фрипорта део власништва. Тако је стекла 55 одсто удела у Горњој зони пројекта Тимок на лежишту бакра и злата Чукару Пеки и повећала интерес у Доњој зони. И већ спомињана компанија Лундин била је заинтересована да за чак 262,5 милиона долара откупи део Фрипорта, али је право прече куповине (по уговору) имала Ресервоар Минералс.

А онда у јулу 2016. компанија Невсун купује Резервоар Минералс за пола милијарде америчких долара, аутоматски постаје власник фирме Ракита у Србији и пројекта „Тимок“ у оквиру којег је откривено једно од највећи светских налазишта (Чукару Пеки) за које се прелиминарно тврди да има резерве 14 милиона тона бакра и близу 300 тона злата. О коликим се количинама ради, ако се покаже да су тачне, најбоље се види стављањем у однос с податком да је у протеклих 110 година постојања РТБ Бор произведено око 3,5 милиона тона бакра и око 160 тона злата. То је тај Невсунов „златни“ бизнис који су Кинези „ископали“ преговарајући са руководством Србије о куповини РТБ Бор и за кога су „из цуга“ дигли цену акције за четвртину (отприлике иста сума новца коју нуде за куповину 63 одсто власништва РТБ Бор) и победили Лундин.

Да ли је Србија у тренутку кад је Невсун купио Резервоар Минералс могла на било који начин да реагује као давалац права истраживања на пројекту „Тимок“? Одговор на то питање крије се у Уговору који је (ако је) Србија склопила 2010. године с конзорцијумом Резервоар Минералс-Фрипорт Мекморан. Непознато је, на пример, да ли је Србија као давалац истражних права ограничила и под којим условима је омогућила препродају права истраживања. Да ли је Србија, као све ове светске компаније умешане у борски пројекат, ангажовала и консултовала финансијске и правне саветнике? Иначе, исто питање о саветницима важи и за улазак компаније Зиђин у РТБ Бор – било би веома корисно ако би ресорни министар Антић објавио ко су били финансијски консултанти за докапитализацију Бора, а ко су адвокати који раде на Уговору о докапитализацији.

На пушкомет од пословног седишта компаније РТБ Бор истраживачке компаније откриле су „златну жицу“ која би могла да промени привредни живот Србије. У тренутку док међу великим глобалним играчима умешаним у судбину борског богатства траје размештање карата високе вредности, у Србији се о РТБ Бору говори као привредној лешини без будућности коју што пре треба продати и скинути с врата српских пореских обвезника јер је правила и само ће правити губитке. Уместо да ангажује консултанте угледа Мекинзија или Бостон консалтинга који би исписали нову историју бакарног бизниса (а не спасавање предузећа РТБ Бор) па онда бира с којим ће светским рударским лидером реализовати нову стратегију, руководство Србије кренуло је у свет „грлом у јагоде“ да мољака пријатеље да спасу грађане Србије, купе тај и такав дроњав РТБ Бор и учине Србији највећу могућу услугу. Пријатељи су тражени на разним странама света – у Русији, Турској… и најзад пронађени у Кини.

А Кинези су, за разлику од руководства Србије које је било „слепо код очију“, очас посла израчунали да ће нови рудник Чукару Пеки (кад се отвори а тај дан није далеко) генерисати неколико пута већу вредност постојећих постројења и рудника РТБ Бор. Није било тешко сабрати да ће ново налазиште и стара компанија створити невероватну синергију и преокренути пословање РТБ Бор. Како изгледа та синергија пластично је пре неки дан објаснио српски министар Антић: компанија Зиђин се као стратешки партнер обавезује да до треће године обезбеди пуну искоришћеност капацитета Топионице од 80.000 тона годишње (тренутна је 43.000 тона), а да до шесте године производња Топионице буде између 120.000 и 150.000 тона.

Уосталом на ту тему је сасвим јасно и отворено говорио Чен Ђингхе, председник компаније Зиђин, приликом објаве вести о куповини Невсуна: „То је изузетна рударска компанија са чврстим фокусом на сигурне, ефикасне и одрживе рударске праксе. Као нови власник Невсуна задржаћемо тај фокус и радујемо се раду са заинтересованим странама у Србији и Еритреји и унапређењу ових рударских и развојних ресурса. У Србији на пројекту Чукару Пеки намеравамо да брзо развијамо Горњу зону и у њој отпочнемо производњу и да наставимо да унапређујемо и дефинишемо првокласне потенцијале Доње зоне“.

Још једна тема везана за кинеску аквизицију Невсуна може бити интригантна. Ако је Клиф Дејвис, председник компаније Невсун, 19. јула 2016, изјавио (за Вечерње новости) да је за 500 милиона америчких долара купио компанију Резервоар минералс (па тиме и српски пројекат „Тимок“) а сада продаје Невсун кинеској компанији Зиђин за 1,4 милијарду америчких долара (са све српским бизнисом) питање је да ли и где треба да плати порез на капиталну добит (900 милиона долара)? Вероватно у Канади, али можда је легитимно и питање „где сам ту ја“, односно Србија?

А можда Србија и не заслужује ништа више сем „мрвице“ од 350 милиона долара које је добила од Кинеза за 63 одсто РТБ Бора. Ако се руководство Србије правило да не види (или није видело!!!) синергетски потенцијал Бора и није успело да препозна шта се ваља „испод брда“ Чукару Пеки, онда су нас пријатељи Кинези с правом превеслали „жедне преко воде“ и понашали се у овом послу као да је Србија њихова колонија. Ако српски политичари нису знали или нису могли да претпоставе да у рукама држе „златну жицу“, онда су бар могли да ангажују светски признате консултанте да их саветују шта и како да раде. Зашто нису?

Није суштина само у томе, како власт жели да прикаже, да ће Србија имати користи јер ће јој нови РТБ Бор, с већинским кинеским власником, уплаћивати у буџет дивиденде и рудну ренту. Вероватно, ни то није мало. Међутим, много већи ефекат од овог посла и значајнији утицај у глобалним размерама Србија би имала да су њени званичници у преговорима око судбине РТБ Бор знали (или желели) да сагледају ширу слику и инсистирају, на пример, да држава сачува већи (од 37 одсто) део власништва у борском комбинату. Рецимо, 49 или чак 51 одсто. С обзиром да су Кинези тачно знали шта ми имамо у „нашој кући“, није искључено да би сагледавајући обједињени потенцијал Бора пристали, рецимо после упорних молби српског председника, и на мањи проценат власништва у РТБ Бор. Србија је у преговорима с Кинезима имала „кеца у рукаву“ и није га искористила а могла је да се понаша као Невсун у преговорима о продаји с Лундином коме је речено: „Мало нудите за нешто што много вреди“.

Кад се сагледа глобална игра око српског бакра и начин решавања судбине РТБ Бор тешко је поверовати да српска страна (ма ко у њој био) није знала о каквом стратешком потенцијалу преговара с Кинезима. Ако није знала онда су представници Србије у преговорима били некомпетентни, неспособни и нестручни. Једном речју, недорасли великом изазову. Али, ако су српска страна знала (а морала је знати), онда је логично питање зашто је наш тим овако траљаво губитнички одиграо.

Скандал у Лозници, мигранти направили камп на гробљу, скидају се голи и врше нужду поред споменика. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Данас

Бонус видео

Иван Ивановић: "Вучић је велеиздајник који ради на стварању Велике Албаније"!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Експлозија у топионици, снимак са безбедоносних камера у РТБ

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube