Злочиначка операција Бљесак започела је у 5.30 сати 1. маја 1995. године. За саму операцију било је спремно 13 борбених авиона МиГ-21 лоцираних на аеродрому Плесо код Загреба и одређени број хеликоптера Ми -8 МТВ и Ми -24В. који су активније учешће узели тек у поподневним часовима.
Удари авијације су извођени стриктно на циљеве у Западној Славонији, али су авиони вршили окретање у ваздушном простор Републике Српске.
Први удар хрватских МиГ -21 извршен је по команди 18. Корпуса СВК која је била смештена у згради бившег казнено-поправног дома у Старој Градишци.
“ У 17.15 часова напад је извршила пара наоружана са осам бомби ОФАБ -250. Бачене су четири бомбе на команду корпуса, а четири бомбе је други авион вратио… Други удар догодио се око 18 часова, а извела га је пара наоружана са 6 невођених ракета НРЗ С-24Б на положаје СВК код села Богићевци. После 40 минута изведен је и трећи удар по циљевима у Богићевцима, овај пут са осам бомби ОФАБ -250…. Прва пара је погодила кулу у КП дому испод које се налазио магацин са опремом и материјално техничким средствима 18. Корпуса СВК…., пишу у књизи Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015, аутори Данко Боројевић, Драги Ивића и Жељко Убовић.
Другог дана напада 2. маја 1995 извршена су дејства на мост који је спајао Стару и Босанску Градишку. Први пар авиона МиГ -21 који су били наоружани са осам бомби ОФАБ -250, напад је извео у раним јутарњим часовима у 5.50 сати у лошим метео условима.
„Прва пара, дошла је на малој висини. Вођа прве паре авиона због лоше видљивости није уочио мост, па је извршио напад на резервни циљ, а то је било командно место 18. Корпуса СВК. Чињеница је и да је први пар авиона дејстововао и по болници у Градишкој, на самој обали Саве, и то највероватније вођа у поновљеном заокрету. Пратилац је бацио четири ОФАБ -250 на град ( улица Јерусалимска). На само место страдавања, чије се размере и број настрадалих нису могле утврдити, убрзо је стигла новинарска екипа СРТ и направљен је историјски снимак.. Други пар авиона МиГ -21 је наоружан са шест ракета С -24Б. Напад је извршио у 6 часова. Вођа друге паре је био пилот Рудолф Перишин, а његов пратилац пилот Зденко Радуљ, пишу тројица аутора у својој књизи. Вођа прве паре авиона МиГ -21 успео је дејствовати по мосту и на њему је остао кратер тј пробијена рупа ближе славонској обали, пишу тројица аутора у књизи Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015.
Они наводе да су се нападачима могло супроставити цевним системима ПВО којима је располагао 18. Корпус СВК и то: 4 БОВ -3 калибра 20/3, који су успели да 1.маја дејствују са канала Струг, као и нешто противавионских топова 20/3 М 55…С друге стране Саве у РС налазио се један прој старијих противавионских топова совјетске производње калибра 37 мм који су припадали 18. Корпусу СВК и 1. Градишкој лакој пшеадијској бригади ВРС. Јужно од Градишке налазили су се ракетни дивизиони ПВО С-75М Вохов из састава 155.рбр ПВО ВРС кој се у тренутку напада ремонтовао и прелазио са зимског на летњи режим употребе. Сам дивизион бранило је више одељења Стреле 2М, а аердром су бранили топови Бофорс калибра 40 мм са радарима типа Жирафа. Око саме Бањалуке базирало се више јединица из састава 155 рбр ПВО ВРС. Иако су били у домету ракетног дивизиона из Клашеница, а праћени по узлетању радарима С -600 на Козари, на хрватске авионе није дејствовано провг дана операције Бљесак.
Аутори наглашавају да време између два налета било је довољно да ПВО 1. Градишке лаке пешадијске бригаде ВРС се узбуни и доведе у какво такво стање за дејство. Начелник ПВО 1. Градишке лаке пешадијске бригаде ВРС који је обишао положаје ПВО каже да је на авионе дејствовао само један противавионски топ калибра 37 мм док су остали били прикачени и спремни за пут ка Бањалуци. Посаде 18. Корпуса СВК су поступиле на своју руку, правдајући то да се и они повлаче, као и сви њихови. Праве организације није било.
Обарање Рудлофа Перишина
Један Хрватски миг -21 је прошао кроз бараж ватре поритвавионских топова 20/2 М-55 СВК који је дејствовао са положаја поред моста на славонској страни.
Авион пилота Рудолфа Перишина ( побегао авионом МиГ -21Р из ЈНА и слетео у Клагенфурт- Аустрија), који је прошао између две ватре баража топова и ракета С-2М је оборен. Шта је тачно погодило авион и даље је непознаница. Једини тврде да га је оборио противавионски топ, при чему је погодак био под крило и да је авион одмах плануо.
„Најближе истини јесте да је авион погођен ракетом Стрела 2М испаљеном са насипа на неких 500-1000 метара од моста низводно. Тај податак се уклапа у трајекотрију кретања авиона евиденцијског броја 119… Као место испаљења ракета Стрела 2М наводи се зграда у насељу Сењак и хотел у Градишци која се налази на самој обали Саве. Ракета је дошла са леве стране под оштрим углом, промашила издувну млазницу и активирал се код излазне ивице десног крила. Њена експлозија нарушила је аеродиманику десног крила. Због повећаног отпора десно крило је крнеуло доле, а лево горе изазивајући ротацију авиона. Перишин се катапултирао над градом под углом од 90 степени, поклопац кабине и кацига су пале на насип, док је он ударио у Саву са полунадуваном куполом падобрана. Није се мицао, а затим је потонуо.Сам авион је пао у шуму Прашник и летелица је пронађена тек 28.јуна 1995. Тело пилота је после више дана пронађено закачено у шипражију на обали Саве код Оџака…. Тело је размењено августа 1997..
У операцији Бљесак хрватски авиони и хеликоптери су од 1. до 4. маја 1995 извршили 71 полетање. Током борбеног дејства, један МиГ -21 бис је оборен, док су један МиГ -21 и два хеликоптера Ми -24В дејством ПВО оштећени.
Илузија о братској помоћи РС и РСК у одбрани Западне Славоније
Након што је 5. маја 1993. године Народна скупштина Републике Српске одбацила Венс-Овенов мировни план долази до захлађења односа између политичких руководстава Београда и Пала, што ће се нарочито одразити на одбрану српске енклаве Западна Славонија, а самим тим и целокупне РСК. Знатну војну помоћ западнославонски Срби очекивали су од Републике Српске. Чак се, због неповољног стратешког положаја, сматрало како не може ни бити успешне одбране Западне Славоније ако се не ангажује Војска Републике Српске.
“ Али илузија о помоћи Републике Српске нестала је 1.маја 1995 када генерал Момир Талић, команднат 1. КК ВРС, који неслање војне помоћи правда озбиљном угроженошћу српског коридора у Посавини, преко радија Бањалука изјављује да рат у Западној Славонији нема никаве везе са њима, па ће се 1. КК ВРС држати по страни. Срби у Западној Славонији остали су без ваздухопловне подршке, коју су им према ратном плану, требали пружати ваздухоплови Републике Српске са аеродрома Маховљани.. Само један пилот у авиону Орао је самоиницијативно полетео са аеродрома Маховљани да пружи подршку народу западне Славоније. Међутим он није дејствовао по снагама ХВ. Убрзо по повратку на аеродром Маховљани пилот је ухапшен. Изостала је и права подршка 105 ваздухопловне бригаде СВК, смештене на аеродрому Удбина. Узалудно се очекивала и помоћ ВЈ. лзостанак помоћи Београда тешко је погодио крајишке Србе који су се осећали изданима и остављенима на цедилу. Изостало је и дејство 11. корпуса СВК. Генерал Душан Лончар, након отпочињања сукоба у Западној Славонији није извршио наређење команданта СВК генерала Милана Челекетића, да гранатира Осијек и Винковце, те изврши напад на правцу Мирковци – Жупања, што је био део ратног плана РСК. По окончању хрватске операције „Бљеска“ у ноћи 2. маја 1995. године 1. ссрб ПВО ВРС је пребачена у рејон Градишке и заузела борбени положај у селу Церовљани, али хрватски авиони тада више нису надлетали територију Републике Српске, пишу тројица аутора у својој књизи Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015.
О последњој теми свој суд је дао је и генерал ВРС, учесник ових дешавања који је о овоме изнео своје мишљење:
– РВ и ПВО Српске војске Крајине је формирано крајем 1993. године као вид Српске војске Крајине. Није усвојен приједлог команде В и ПВО ВРС о заједничкој организацији, па су односи остали на нивоу сарадње у којима није предвиђено обавезно садејство. Није постојао ратни план по којем би се ангажовало В и ПВО ВРС. Када се ради о политичким споразумима и обавезама јединица КоВ немам информације, каже он и додаје у вези ангажовања авиона Ви ПВО ВРС у могућем супорстављању хрватској авијацији.
– Могућност ангажовања авиона са аеродрома Маховљани није постојала. В и ПВО је стратегијска групација ВРС за чије дејство је одговоран Врховни командант, тј највиши политички и командни орган Републике Српске. Ми нисмо имали могућност самосталног одлучивања нижег нивоа командовања. По отпочињању “Бљеска”, командант В и ПВО ми је наредио да могу одобрити употребу свих наших ефектива сем полетања авиона са аеродрома Маховљани на којем се налази УНПРОФОР. Он је отишао са КМ на позив Команданта ГШ ВРС. Командант ГШ СВК, генерал Челекетић ми је око подне 1. маја тражио ангажовање авијације. Одобрио сам употребу хеликоптера по позиву: санитетских Газела, Гама и транспортних са максималним напрезањем. Обавијестио сам га да је забрањена употреба аеродрома Маховљани, а да на аеродрому Удбина има пилоте 92. мабр ВиПВО ВРС и авионе и да одобравам њихово ангажовање. Зашто није употребљена авијација са аеродроме Удбина није ми познато, додаје генерал ВРС
Према његовим речима он нема информацију да је неки наш пилот самоиницијативно полетио са а Маховљани и да је послије слетања ухапшен.
– Занима ме ко је дао ту информацију, уосталом то није ни важно, него који пилот је ухапшен, јер ни командант ВиПВО, генерал Нинковић, ни ја, НШ уједено замјеник команданта ВиПВО, немамо појма о томе. Дивизиони Волхов нису били у готовости за борбена дејства у ПВО, јер су већ пуну годину извршавали задатке подршке КОВ. У међувремену су били у растреситом распореду у селима око Бања Луке. Није постојала могућност њиховог ангажовања., а и чему када су хрватски авиони и хеликоптери дејствовали са малих висина, додаје он.
На констатацију да се 1. КК ВРС држао по страни, генерал додаје:
– Први Крајишки корпус није имао ни једну јединицу коју је могао одмах да ангажује у одбрани Западне Славоније. Ако је постојао јединствени ратни план могао је да буде активиран послије неколико дана. Није нам јасно зашто по отпочињању “Бљеска” нису активиране све јединице СВК у офанзивним акцијама на другим дијеловима ратишта. Сваки просјечно способан старјешина као командант ГШ СВК би то урадио. Да ли је то неко забранио или је генерал Челекетић потпуно неспособан старјешина?, истиче на крају разговора генерал ВРС.
Сазнајте ОВДЕ како је Русија помогла Србији да се дигне на ноге, после систематског уништавања нашег наоружања од стране НАТО-а!
Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com
