Најновије

ОНИ СУ АСАДОВИ ЛАВОВИ! Ко су несаломиви алавити? Мистериозна група која је сачувала Сирију од агресора! (ВИДЕО)

Блиски исток има много религија и секти. Међутим, већина становништва у регији не зна много о њима, а поготово ван ње. Алавитска деноминација ислама појавила се истакнутије од избијања сиријског рата 2011. године, јер су многи алавити део владајућег слоја, посебно председник Башар ал-Асад. Упркос томе, детаљи деноминације остају углавном непознати спољном свету из неколико разлога, од којих је један чињеница да шеици и свештеници ове линије желе да задрже тајне детаље, како спољним силама, тако и неким алавитским следбеницима. Због тога већина објављених публикација о алавитима од стране припадника других секти садрже нетачне или неистините податке, пише на порталу Advance.hr

Сиријски борци (Фото: Јутјуб)

Алавитска деноминација названа је по Али ибн Аби Талибу, рођаку Пророка Мухамеда и сматра се првим имамом шиитске исламске школе Дванаесторице. Неки алавитски свештеници описују Алију као "партнера Пророка Мухамеда у престижу и у свему осим пророчанства". Перцепција да алавити сматрају Алију отеловљеним Богом је измишљотина, према шеику Зулфикару Газалу, једном од великих алавитских шеика у Сирији. Секта се понекад назива и Нусаири, што је референца на њеног утемељитеља Мухамеда ибн Нусаира ал-Бакрија ал-Нумеирија, којег алавити сматрају ал-Бабом, религиозним чином познатим као назив за шиитског имама, док други шиити, посебно главна струја која прати Дванаест Имама, сматра Нумеирија лажним пророком.

Као огранак шиитског ислама, алавити деле многа верска учења с осталим шиитским сектама. Шеик Сулејман ал-Ахмад, један од водећих алавитских шеика, је објаснио: "Алавити немају независне доктрине о богослужењу и верске одредбе које се темеље на знању халала (што је дозвољено) и харама (што је недопустиво), а чак и трансакције попут оне повезане с наслеђивањем. Зависе о науци Имама Џа'фара, сматрајући да је она порекло, а алавити једна њена грана."

Алавити имају суфијску методу унутар свог шиитског смера, сличну суфијским методама које су прихватили сунити; те се ове методе могу укратко описати речима: алавити су идеолошки ирфанска скупина суфија, а они су џафарити са гледишта правне школе. Њихова главна референца је Кур'ан Часни, као и свим другим муслиманима. Ирфански приступ значи спознати Бога и имати пуну веру у њега, његове гласнике, књиге и авлије (свеце). Истраживач и академик Мухамед ал-Ахмад рекао је да је најбољи начин за разумевање алавитског начина размишљања схватити као покушај повезивања исламске религије с грчком филозофијом. Ирфан је иначе афективна мистична наука коју је у шиизму особито унапредио Рухолах Хомеини.

Надаље, алавити верују у реинкарнацију, идеју да је људска душа подвргнута поновљеним испитивањима док се не прочисти и након тога представи Богу како би одговарала на Судњи дан. Ово веровање су одбацили шејх Мари и многа алавитска писма одбијају питање реинкарнације. Можда би се интерпретације разликовале од особе до особе, али проблем би могао бити у контрадикцији текстова. Алавити су концентрирани у Сирији, где чине мали постотак становништва, с маленим бројкама у Либану и Турској. Њихов прецизан број није познат, али процењује се да у свету постоји између 7 и 14 милиона алавита.

Алавити се често оптужују да су езотерични, другим речима показују своју религију и учење другачије од онога што кажу њихова основна уверења. Писац Муса Мхавал је у својој књизи о алавитима одредио ову секту као оне који своју суштину испољавају у различитим облицима и чине тавил (херменеутичке интерпретације) Кур'ана. Шејх Мари је алавите назвао природном алтернативом бруталности, умећем израде врло рафинираних праваца, правила која се односе на морал и праксе, а која укључују скуп писаних и неписаних правила и принципима који уређују љубазност. Рекао је да је такија, предострожна дисимулација или порицање верског веровања и праксе у сврху прогона, алтернатива због непостојања интелектуалне и идеолошке слободе с обзиром на злочине којима је регија сведочила кроз историју, чији су ефекти учинили припаднике ове вере обавезним покорити се моћницима, јер би у противном били убијени. Додао је да, будући да ови народи још не прихватају и не поштују друга верска мишљења, такија је решење за спречавање убијања и клања. Овакву идеју подржава већина шиитских веровања.

Међутим, и он, као и већина алавитских свештеника, негира да алавитска доктрина садржи скривене ритуале, списе или мистично поштовање. Али, део вере се не објављује у јавности. Штовише, неке се молитве подучавају мушкарцима тек након пубертета, то јест у доби од 15 година надаље. И мушкарцима и женама допуштено је молити пет пута дневно. Међутим, молитва и други ступови ислама, укључујући плаћање милостиње и пост током месеца рамазана, нису обавезни у секти, нешто што алавитски свештеници такођер оповргавају.

Шејх Мари пише да је ова дезинформација прогањала Алавите од нестанка ал-Имама ал-Аскарија, 11. имама шиизма, 260. године по хиџри (873. год.), Иако су се свештеници трудили с временом да исправе записник. Према истраживачу и академику Мохамеду ал-Ахмаду, будући да је алавитска доктрина забрањена, неуспех Алавита да открије детаље своје вере и недостатак података о њима био је начин да сачувају своје постојање. Попут осталих шиитских секти и многих сунитских суфија, Алавити деле обреде посвећења светишта особа произашлих из куће посланика Мухамеда или имама. Они такође обележавају Ид ал-Гадир, између осталих вјерских празника које славе муслимани. Ид ал-Гадир се обележава на дан када алавити и шиити углавном верују да је био дан када је Посланик Мухамед одобрио Али ибн Абу Талиба за свог наследника. Тога дана шиити обнављају оданост Алију. Назива се великим даном, јер се верује да су све молитве одазване.

Алавити су се редовно суочавали са прогонима, посебно војним кампањама у 14. веку које су извели Мамлуци у Леванту, а темељеним на верским фатвама (одредбама), од којих је најпознатије издао сунитски шеик Таки ал-Дин ибн Тајмија, који је оптужио алавите као невернике. Са своје стране, ал-Азхар ал-Шариф и остали шиитски духовници сматрали су да је у већини њихових дела била алавитска секта исламском, па је недопустиво означавати је као неверу.

Многи су алавити убијени у војним походима, њихове џамије су срушене, њихове књиге спаљене и онемогућени су да уђу у џамије. Штавише, хиљаде алавита масакрирано је у Османском Царству, које је доминирало Левантом након 1516. Успостављање француског мандата за Сирију након Првог светског рата означило је прекретницу у историји алавита. Ова управа је дала Французима овлашћење за регрутовање сиријских цивила у своје оружане снаге и створила је ексклузивна подручја за мањине, укључујући Алавитску државу. Ова је држава касније разорена, али Алавити су и даље били значајан део сиријских оружаних снага. Откако је Хафез ал-Асад преузео власт 1971. године, владом је доминирала политичка елита коју је водила алавитска породица ал-Асад. Одређена такија је превладала и у тој породици, јер је Хафез рођен у фамилији Сулејмана ал-Вахиша. Вахиш значи дивља звер и породица је добила то име због Сулејманове снаге. Хафезов отац Али Сулејман је био познат током сарадње с француским властима као лав, што се на арапском каже ал-Асад и 1927. године је узео то име као породично.

Алавити традиционално живе у обалном планинском ланцу дуж медитеранске обале Сирије. Латакија и Тартус главни су градови регије. Такође су концентрисани у равницама око Хаме и Хомса. Алавити живе и у главним градовима Сирије, а процењују се на око 12 посто становништва земље. Постоје четири алавитске конфедерације - Калбија, Хаијатин, Хададин и Матавирах - свака подијељена на племена на основу свог географског порекла или свог главног верског вође. Ти алавити концентрисани су у Сирији, у регији Латакије, протежући се северно од Антиохије у Турској, те у Хомсу и Хами. Пре 1953. алавити су били посебно представљени у сиријском парламенту, заједнички са свим осталим верским заједницама. Након тога (укључујући попис становништва 1960.) постојале су само опште муслиманске и хришћанске категорије, без спомињања подскупина, да се смањи деноминацијска разлика.

Ево колико повратника ИД-а треба да се врати у своје матичне државе! Више о томе ОВДЕ.

Извор: advance.hr

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS