Он је рекао да су, у контексту модернизације Војске, важни „и квалитет пушке и Мандушић Вук, али да је најважније ко Мандушића Вука усмерава“.
Према речима Поноша, то „поигравање одбраном“ се види на примеру ракетног система С-400 који у „војничком смислу Србији није потребан“, али та прича „носи политичу поруку“, која се манифестује „кроз демонстрацију силе и пријатељства са Русијом“.
Присуство С-400 на недавној вежби „Словенски штит 2019“ Понош је упоредио са „вожњом Ролс Ројса по нашем прашњавом дворишту, како бисмо се после хвалили комшијама ко нам је био“.
Он тумачи да Русија оваквим вежбама и довожењем макете С-400 у политичком смислу „поручује Западу да држи ногу у вратима Србије, док је Вучићу то потребно како би бирачком телу одвукао пажњу и прекрио оно што се спрема да уради у вези са КиМ“.
„Он се спрема да ‘алали’ КиМ и то покрива причом о јачању војне моћи Србије и никад већем пријатељству са Русијом“, уверен је Понош, који у том контексту види и „црквена одликовања, аплаузе и дремање на поду у Бриселу“.
У том је контексту, тврди генерал, „била и манифестација којој су присуствовали преживели и породице погинулих војника на Кошарама, које је Вучић окупио да му аплаудирају, у моменту када се он спрема да преда оно због чега су се они жртвовали, погинули, изгубили здравље, због чега су ратовали“.
Упитан да ли се Србија убрзано наоружава или жели да креира перцепцију да се убрзано наоружава, Понош је одговорио да је „све ствар перцепције“, али да факти ипак говоре „да су направљени неки искораци око опремања војске“.
Будући да је и потпредседник Народне странке Вука Јеремића, он за себе каже да је „оштар критичар режима“, али да мора да призна да су, после „дужег низа година, заостајања Србије у наоружавању, направљени неки помаци у авијацији“.
„То је можда могло боље и јефтиније, али се ипак померило и то треба поздравити“, истакао је Понош, који не мисли да је „опремање авијације претња по суседе, јер није реч о толико офанзивном наоружању, већ више о обезбеђивању патролирања небом“.
На другој страни, како је указао, ако је реч о копненој војсци, набављене су ствари „попут тенкова за које нити имамо довољно возача, нити су нам потребни, јер смо их претходно повлачили, с обзиром на чињеницу да је та опрема стара“.
Трка у наоружању у функцији унутрашње политике
Понош примећује да у региону „постоји трка у наоружању“, али је описује као „трку пужева“, која је у функцији унутрашње политике.
Како је рекао, то се дешава у целом региону, није то Вучић измислио, „само је довео до апсурда, у коме нема везе што нам је плата 500 евра, када имамо С-400“.
„У оваквим регионалним политичким системима где постоји озбиљан дефицит демократије, све је за унутрашњу употребу“, предочио је Понош.
Он је оценио да „војни експерти знају да ниво и квалитет наоружавања Војске Србије не може да произведе регионални дисбаланс“.
Понош не искључује могућност да су ментори на Западу примили објашњење да због јавног мњења у Србији, које има перцепцију да су Руси иза нас и да чувају Косово, мора да се игра на ту карту, како би истовремено завршио КиМ.
То је, према његовом тумачењу, разлог што, „после шетње руског оружја по Србији, нема велике драме у озбиљним западним круговима у Вашингтону и Бриселу“.
„Замена је теза када Вучић каже да није продао ни један метак, јер га нико за то није ни оптужио, проблем је што се овде ништа не дешава без његовог амина“
На питање о војној неутралности Србије и „против кога“ је Србија војно неутрална, Понош је одговорио да је „Србија војно неутрална против себе на начин на који спроводи ту војну неутралност“, јер она није заживела ни нормативно, ни у пракси.
„После резолуције из 2007. године, неутралност се сада помиње у Нацрту стратегије националне безбедности на неколико места, као и концепт тоталне одбране, али је велики корак од тога да се нешто помене, до тога да се примени“, објаснио је Понош.
Према његовом ставу, „није Вучић у праву када каже да се неутралност чува тако што се вежба и са једнима и са другима“, јер је то само „игра допадљивости у којој се свим странама даје оно што траже“.
Када је реч о Русима, „сем што раде са енергетиком шта желе“, Понош указује да су, истовремено, „ставили ногу у врата да Србије не оде ка НАТО, док Западу треба да се заврши пузећа државност Косова и њима не смета то што нам Вучић заврће руку у изборној и медијској сфери“.
Он сматра да у Србији и на Западном Балкану има одмеравања снага Истока и Запада, „али да смо ми мали и слаб полигон, са слабом војском“.
Како је оценио, питање да ли се вежба са Русима или НАТО за војнике није питање емотивне опредељености, „већ је битно каква је политичка одлука и да ли постоји јасан курс куда иде држава, нарочито зато што је у 21.веку неутралност деликатна ствар“.
Подсетио је на „еволуцију од евроатласнких интеграција, и извесног поправљања имиџа НАТО у земљи, до евроинтеграција, на чему смо завршили, после проглашења независности Косова, коју су признале водеће НАТО земље“.
Стало се код Партнерства за мир са озбиљном дистанцом према НАТО и на концепту неутралности, што је већинско расположење у земљи, рекао је Понош, који сматра да је у заблуди свако ко мисли да то може да промени социјалним инжењерингом.
Упитан да ли се војне стратегије и политике могу заснивати на мишљењу народа, он је одговорио да је и то питање демократије и да „ставови становништва не могу да се занемаре“.
Чак и да разговарамо у „рационалним категоријама, није доказано да би чланство у НАТО требало да буде наш рационалан избор“, јер „то кошта, као и неутралност, а ми немамо довољну економску потентност“, указао је Понош.
Страни плаћеници и домаћи издајници
Одговарајући на питање о безбедносним изазовима и чињеници да власт као највећи изазов види ситуацију око Косова, док грађани као претњу безбедности више виде корупцију, Понош је рекао да је „на страни грађана“.
„Безбедносне претње у региону заправо су последица политичке реторике, која долази пре свега из Београда, али не само из Београда“, тврди Понош.
Као пример, помиње односе са Хрватском који су политички погоршани, „захваљујући и реторици министра одбране, који је референт за Хрватску“, али истиче да „грађани нису глупи да поверују да ће нас Хрватска напасти“.
Коментаришући актуелна збивања у наменској индустрији и потенцијални коруптивни ланац, Понош је оценио да се сада креира ситуација „у складу са Шешељевим системом у коме имамо претњу, страног плаћеника и домаћег издајника“.
Тиме се, како је протумачио, покушава да покрије чињеница „да се черупа демографска и економска супстанца и пљачка војна индустрија“, која је одувек била експортно усмерена.
“Замена је теза када Вучић каже да није продао ни један метак, јер га нико за то није ни оптужио, проблем је што се овде ништа не дешава без његовог амина”, закључио је Понош.
Прочитајте ОВДЕ како се зове новоосновани политички покрет у Србији.
Извор: Фонет
