Пише: Ђорђе П. Мамула
Осамдесетих година прошлог века српска привреда је пала на ниво неразвијених република Југославије. Ужа Србија је у привредном смислу пала испод југословенског просека. Било је јасно да је Југославија банкротирала, а широј јавности није познато да је ради стабилизације државе ангажован Међународни монетарни фонд, 16 западних влада и 600 западних банака. Године 1985. је извршена конфискација девизне штедње у банкама у земљи и иностранству. Многе штедише су остале без животне уштеђевине. Нису могли ни путем суда да поврате изгубљен новац. Стране банке нису могле овде да отворе своје експозитуре, али су зато домаће банке могле да отворе своје експозитуре у иностранству где год су држављани Југославије радили. То је била велика подршка запада Југославији, у којој се трошоло много више него што се зарађивало.
Милошевић је у Србији дошао на власт 1987. уз борбену готовост и режију војске. Нова демократија касарне је могла да почне. Инфлација (раст цена на мало, на годишњем нивоу) у Југославији је те године била 167 одсто. Године 1989. износоила је 2763%. Он је победио на изборима контролишући све полуге власти, а посебно штампарију новца, из које су исплаћене све заостале плате, доприноси и пензије. Тако је 1990. победио на изборима. Неколико година по Србији су тада крстариле хладњаче са месним полуткама, брашном уљем и шећером и гасиле социјалне „пожаре“ по фабрикама. Република Хрватска и БиХ су штампале новац у режији својих народних банака, али је због бројности становника Србија предњачила. Наравно да је дошло до хипер инфлације и да је то био још један ударац главом у зид. Године 1992. - 1993. се тешко живело. Један број људи је умро од глади.
Просечан бруто друштвени производ у свету је 17.099 долара, а 82% од тог броја је БДП Србије, или 36% просека ЕУ. У поређењу са Словенијом БДП Србије је 45% од словеначког, а од хрватског је 61% БДП. Словенија је 9 пута била економски јача од покрајине КиМ. Ниске стопе раста и смањење броја становника су битно утицале на смањење нашег удела у светском БДП у износу од 0,09%. Од мењача у мењачницама се може добронамерно чути да је ето евро „ослабио“ у односу на динар, као и да је долар „ослабио“ према динару. Са друге стране Фискални савет се не слаже са повећањем плата и пензија и чуди их куповина војног наоружања и полицијске опреме у обиму који је објављен.
Представљено је и да је данас просечна плата од 470 евра никад већа, а безмало је иста као просечна плата у децембру 2008. Међутим куповна моћ је од 2008. до данас пала за 160 евра, па је тадашња плата од 470 евра равна данашњој куповној моћи од 630 евра. Тај пад стандарда у последњих десет година ће тешко моћи да до краја 2020. поврати у пређашње стање ону куповну моћ из 2008. Пре свега због инвестиција које су у висини од 18% - 19% од БДП, а потребно је да су 24% - 25% од БДП у континуитету. Без тога нема веће стопе раста, осим симболичне која омогућава живот у колотечини свакодневног таворења. Дакле, потребно је да укупни друштвени производ у години дана буде преко 50 милијарди евра, а стопа раста у континуитету 5%. Нарочито би било важно да домаћи инвеститори буду изједачени са страним, а и фаворизовани на пољу бизниса, посебно, олакшица.
Распад Југославије довео је до великог губитка тржишта од 22 милиона становника, галопирајуће инфлације, пре санкција и пада инвестиција, а великог раста дугова, уз отпис многих зајмова. Тек потом је дошла приватизација као проблем, после које су приватизована производна предузећа без великог тржишта, падала као куће на песку.
Привреда је у Србији пропала пре санкција од маја 1992.
Према једном швајцарском министру финансија, Југословени су на бескаматним рачунима држали у швајцарски банкама, пред распад државе око 12 милијарди долара. Делом је тај новац припадао спољно трговинским предузећима или републичким службама безбедности, што му дође на исто. По свему судећи тај новац је коришћен за приватизације и финансирање ратова за југословенско наслеђе. Групно-својински односи из социјализма су се пренели на приватизацију у капитализам. Нису сви могли да учествују у приватизацији, нарочито за уносније приватизације.
Зато је неопходо имати ефикасну државу, чији се ауторитет заснива на слободи грађана. (Арон)
Према истраживањима Европске банке за обнову и развој ако би се привредни раст у Србији и даље развијао по стопама раста после кризе, биће нам потребно 100 година да достигнемо земље групе Г7. Ако би постигли боље управљање државом било би нам потребно 40 године. И наравно ако бисмо имали стопе привредног раста пре 2008. било би нам потребно 20 година. По процени наведене банке пројекција привредног раста је 3,2% за 2019. Све то показује да је тренутно стање превисока цена за било коју економску политику.
Бечки институт за међународну економију је објавио да је животни стандард у Србији 2 и по пута мањи од стандарда у европским земљама. У претходних пет година, највећи годишњи раст плата имале су Хрватска 2,3 % и Северна Македонија 2,4%, док је у Србији раст плата био 0,6%.
Прочитајте ОВДЕ шта је некада Јуриј Лужков говорио о Слободану Милошевићу.
Извор: Правда
