Најновије

АНАЛИЗА: Шта нас чека у 'хладном рату' САД-а и Кине?

Вашингтон и Пекинг су пре десетак дана недеље склопили споразум да направе својеврсну паузу у међусобном трговинском рату. И многи су одахнули јер су, како је наведено, договорени услови „прве фазе“ будућег трговинског споразума, којима ће бити смањење америчке царине на кинеску робу, док ће Кина повећати куповину америчких пољопривредних, енергетских и индустријских призвода, али и побољшати заштиту интелектуалне својине.

Илустрација (Фото: Јутјуб/Правда)

Пише: Ненад Радичевић

Међутим, нека то никога не завара. Ово је само предах у великом надгорњавању две највеће економске силе на свету у којима ће многи бити колатерална штета. То се већ увелико види у Немачкој, а постепено ће се видети и на Балкану.

Још је Барак Обама окренуо курс америчке спољне политике ка Пацифику, конкретно као Кини, али је његов непредвидљиви наследник у Белој Кући целу геополитичку игру учинио жустријом, неизвеснијом и опаснијом. Чак и ако Трамп не буде реизабран – што се сада чини мало вероватно, упркос аферама и покретању процедуре опозива – мало је вероватно да ће се амерички курс променити. А други Трампов мандат обележиће, без сумње, трговински „хладни рат“ САД и Кине.

Шта смета Западу

Европљанима и Американцима не прија када им се каже да имају егоцентрични и расистички поглед на остатак света, верујући да, на пример, Африка и Азија никад не могу да буду довољно „паметне, инвентивне и снажне“ да досегну ниво Европе или САД. Па тако су до пре коју деценију западни аналитичари веровали да Кина никада неће успети да економски досегне развијене земље, а камоли да буде лидер у креирању најновијих технологија.

Колико пре десетак година, у западним медијима су могли да се прочитају ставови да су статистике о расту кинеског бруто друштвеног производа или индустријској производњи „пренадувани“. Заправо целокупни Запад није сагледавао Кину као претњу на дуги рок. Дапаче, чинило им се да ће њену јефтину радну снагу искористити за своје увећане профите али да Кина од тога неће имати значајније користи.

Али, тај западни став је почео постепено да се мења када је Кина 2013. покренула иницијативу „Појас и пут“ са идејом да створи неки савремени „пут свиле“, то јест мрежу друмских, железничких и поморских транспортних рута.

А звоно за узбуну се на Западу упалило две године касније када су кинеске власти објавиле стратешки план „Made in China“ (Направљено у Кини) са циљем да до 2020. у производњи користи 40 компоненти домаћих компоненти а до 2025. године 70 одсто. Осим тога, у оквиру овог плана Кина намерава да преузме лидерство у роботици, вештачкој интелигенцији, информационим технологијама, медицини, свемирској али и зеленој технологији.

Када је било јасно да Кина заиста може да буде лидер у овим областима, предрасуде о неинвентивности Кинеза су се распршиле. Можда још важније, на делу Запада су се распршиле неке идеје о глобализацији, слободном току робе, људи и капитала.

Суштински, САД су схватиле да им досадашња глобализација не иде у корист. И то није тек осећај, већ постоје и конкретни економски подаци да су земље Азије, а највише Кина, највећи добитници глобализације какву сада знамо, а да Запад у тој трци губи, односно не добија више колико на њеном почетку.

Истог тренутка кренуло је интензивирање западних критика на рачун Кине, од тога да помаже своје фирме и тиме онемогућава равноправне услове на тржишту, преко тога да су нејасне везе државе са приватним кинеским фирмама, до тога да споро отвара свој финансијски систем, онемогућава слободна западна улагања и манипулише вредношћу своје националне валуте. Уз то су стигле и замерке на кршење људских права, потом кршења права интелектуалне својине, али и то што уопште купује западне технолошке компаније. На спољнополитичком плану, Кини се ставља на душу да задужује неразвијене земље и тиме их гура у дужничко ропство, као и да кроз своју мрежу института Конфуције пројектује своју меку моћ.

И док независни аналитичари кажу да су све ово што се пребацује Кини заправо радиле и све данас развијене земље Запада у време свог економског уздизања, САД су прве врло јасно означиле Кину као непријатеља.

Америчке пацке Немцима

Баш као што су својевремено водиле „хладни рат“ с Совјетским Савезом, САД ће учинити све да спрече економско-војну доминацију Кине. Безмало по сваку цену. Дакле, не би требало да изненади да као педесетих, шездесетих година прошлог века на различитим деловима планете избијају локални ратови у којем мале државе ратују у име велесила. Штавише, већ се може наслутити потенцијални сукоб у Јужном кинеском мору тако да не чуди што поједини аналитичари истичу да би амерички трговински рат са Кином могао да буде по планету тежи од идеолошког рата са СССР-ом.

Осим тога, оно по чему ће се драматично разликовати америчка хладноратовска политика према Кини у односу на некадашњу према СССР-у јесте однос према Европи. И то се засад најбоље види у Немачкој. Некадашње америчко чедо обезбеђено америчким нуклеарним кишобраном постало је мета огромних америчких притисака, а добар део тих притисака је у вези са Кином.

Конкретно, највећи притисак се тиче да ли ће Немачка користити опрему кинеског концерна „Хuаwеi“ у оквиру успостављања 5Г мреже, која ће омогућити следећи корак у дигитализацији. Армија новинара, аналитичара, дипломата и лобиста из све снаге критикује немачку владу што и даље не жели да слепо следи амерички политику и каже „не“ технологији кинеског концерна.

Штавише, немачки министар економије Петер Алтмејер је недавно рекао да је афера са НСА и прислушкивањем показала да по питању безбедности технологија САД и Кина нису много различите те да ни једној велесили није за веровати. Ова изјава изазвала је шок у добром делу јавности, будући да је некада било незамисливо да неки немачки владајући политичар каже тако нешто о САД, које су деценијама биле гарант безбедности Немачке.

Истини за вољу, то је исти онај министар који је најавио мере за спречавање неевропских компанија, читај кинеских, да купују немачке стратешке технолошке компаније. Дакле, далеко од тога да један од најближих сарадника Ангеле Меркел није свестан опасности од Кине.

Ипак, коментатори му не опраштају однос према коришћењу технологије „Хuаwеi“, јер сматрају да је ова компанија увек била и биће само „економски инструмент једне аутократске државе“ те да Немачка и ЕУ морају да осигурају своју националну безбедност и економску компетитивност.

За нападе на министра као аргумент користе и анализу немачке безбедносне службе, која је саветовала грађанима Немачка да за посету Кини набаве мобилне телефоне и преносне рачунаре, које ће користити само у току путовања у Кину а после престали да их користе или реинсталирали оперативне системе. Према оцени немачких агената, Кина је „свесна своје снаге“ па се „увећавају шансе да ће учинити нешто агресивно“ како би остварила своје интересе, те је због тога је неопходно да се грађани и институције Немачке заштите од неовлашћеног прикупљања података.

Упркос свему томе, пре четири месеца Меркел је дванаести пут посетила Кину у 14 година своје власти и притом се трудила да не испровоцира домаћине. Од ње се нису чуле речи критике ни због поступања кинеских власти у сузбијању студентских протеста у Хонг Конгу, нити по питању тога да је, како се тврди, више од милион припадника ујгурске муслиманске мањине утамничено у западној провинцији Xињианг. Канцеларкини коментари су били ограничени на позиве на дијалог и деескалацију. Зашто?

Одговор је релативно једноставан. Немачка на кинеском тржишту и даље види шансу за своје компаније. Штавише, тренутно добрим делом успег извозно оријентисане немачке економије зависи од потражње на кинеском тржишту, што се показало ове године. Чим је потражња у Кини опала, Немачка је ушла у благу рецесију.

С друге стране, и Кини је стало да усред ратовања са Американцима на својој страни има најјачу европску економију. Због тога и не чуди да су највећи немачки концерни, као што су БАСФ, Аллианз и БМW одједном добили одобрења да преузму одређене кинеске фирме, иако Пекинг досад то није дозвољавао ниједној страној компанији.

Осим тога, много говори и састав Меркелине делегације у Пекингу. У њој је био велики број директора немачких корпорација, међу којима је и био и први човек Сименса Џо Каесер као и први човек Волксвагена Херберт Диес. Први је једном кинеску иницијативу „Појас и пут“ назвао „новом Светском трговинском организацијом“ а други је ове године изазвао гнев јавности када је порицао да зна било шта о масовним затварањима Ујгура у провинцији Xињианг у којој иначе Волксваген има фабрику. Дакле, став прве лиге немачког бизниса је јасан: не прекидати сарадњу са Кином.

Сврставање уз једну страну

И док Немачка још може себи да приушти да донекле балансира, мале земље ће ускоро морати да се опредељују. Оно што се сада дешава у Немачкој, ускоро се може очекивати и на Балкану. А будући да Балкан, ни по економској развијености, ни по политичкој снази, ни по трговинској моћи није ни близу Немачкој, ситуација ће заправо бити много тежа.

На први поглед, рекло би се да Запад превасходно брине утицај Русије на Балкану, будући да о томе често говоре и указују бројни политичари, локални аналитичари, вође невладиних организација и института ослоњених на финансирање западних земаља и фондација. Међутим, добар део њих ће врло брзо променити своју реторику када се додатно буде појачао фокус Вашингтона, али и Брисела, на питање кинеског присуства на Балкану.

Већ сада се чују замерка на инвестиције у оквиру иницијативе „Појас и пут“ од тога да ће Црне Гора бити у дужничком ропству према Кини, преко критика што толико кинеског капитала улази у Србију, али и што Србија са Кином развија сарадњу у области безбедности, конкретно намерава од Хуаwеиа да набави камере са софтвером за препознавања лица.

Можда америчко-турски конзорцијум Бецхтел-Енка није намерно истиснуо кинеску компанију из пројекта изградње аутопута „Моравски коридор“ у Србији, али је индикативно то да српским властима 2013. није било право што Кинези траже за овај посао око 500 милионе евра, а сада су пристали да Американцима дајући до 800 милион. Врло вероватно у свему томе има и спољне политике и притисака, а тек ће их бити.

Како се буде распламсавао „хладни рат“ између САД и Кине, од балканских земаља биће тражено да се сврстају уз коју су страну и у складу са тим ће добијати инвестиције. Али, притисака ће бити и у другим областима и то не само оним као што су безбедност, већ и по питању културне сарадње.

Балкан би требало само да помно прати шта се дешава у једној економски јакој Немачкој. Не само што се налази под притиском због планиране сарадње са Хуаwеием, већ и због тога што на 19 немачких универзитета раде Конфучијеви институти, кинески државни институти које САД од прошле године оптужује да су део кинеске пропагандне машинерије.

Немачки универзитети су се спрва одупирали притисцима, али проамерички стручњаци у јавности већ повећавају притисак, нарочито откад је недавно Бриселски универзитет прекинуо сарадњу са кинеским институтом, који би требало да је немачком Гете институту или Британском савету. Расправа се пренела и у немачки парламент, а немачка влада је званично потврдила да су Конфучијеви институти „под утицајем Комунистичке партије Кине“.

Колико три године раније, лично Меркел је отворила седамнаести Конфучијев институт у Немачкој, који се иначе, по правилу, налазе у просторијама локалних универзитета и представљају и финансијски својеврсни заједнички пројекат. Данас, пак, неколико немачких универзитета већ разматра раскид сарадње.

Притисак је очигледан. Колико ће на ову врсту притиска чекати универзитети у Загребу, Београду, Сарајеву, Новом Саду, Подгорици или Скопју?

Према свему судећи, не превише дуго.

Прочитајте ОВДЕ   шта кажу амерички медији о Северном току.

Извор: Ал Џазира Балканс

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА