Уз ову информацију дата су и објашњења да је реч о пушци М-1870, једнометки система "пибоди", коју је произвео Томас Седерла из Беча, а према патенту откупљеном од "Провиденс тул компани" из САД. Затим да је пушка поклоњена Милану Обреновићу, највероватније 1869, док је још био малолетан, када су намесници Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић, потписивали уговор за опремање српске војске баш овим типом пушке.
Ако зачепркамо архивску грађу и вратимо се 150 година уназад, у време када је малолетни краљ добио овај поклон, видећемо да су намесници, притиснути спољнополитичким компликацијама, које су се надвијале над Србијом, као и због застарелих пушака, и њиховог недовољног броја, били принуђени да убрзају модернизацију наоружања.
Министар војни Јован Бели-Марковић, да би се ситуација колико-толико поправила, 26. априла 1869. године (по новом календару), затражио је кредит од четири милиона гроша за куповину нових пушака и патент затварача, који би се у Фабрици оружја у Крагујевцу уграђивали у старе, и неопходних уређаја и машина за конверзију и израду одговарајуће муниције. Након низа тестова извршених у Доњем граду београдске тврђаве, одабрано је решење бостонског конструктора оружја Хенрија Пибодија. Затварачи су наручени у Бечу и Берлину код Томаса Седерлеа. Контролу и пријем затварача у Немачкој и Аустрији су обављали официри Павле Хорстиг, Коста Протић и Павле Шафарик и контролор крагујевачке пушкарнице Петар Матић. Намесници су цео посао око преправке пушака препустили познатом фабриканту Седерлеу који је своју производну линију инсталирао у старом "Арсеналу", у Доњем граду Београдске тврђаве, и пустио је у погон почетком 1871. године. До 1872. на "пибодијев" систем М1870 адаптиране су све постојеће пушке. Истовремено је извршено и прекалибрисање на 14,8 милиметара.
По званичним подацима, на почетку српско-турског рата 1877. године српска војска је располагала, у јединицама, са 38.526 пушака острагуша система "пибоди". Међу њима је било и 9.000 пушака калибра 13,9 мм и 1.000 карабина калибра 11 мм, набављених решењем министра војног од 10. октобра 1878. године код фабриканта Седерлеа у Бечу. Током рата 1877/1878. године, у "Пушкарници" у Крагујевцу је преправљено 2.308 "гриновача" у "пибодушу". Током рата је трупама издато још 3.058 "пибодуша", српска војска на почетку рата 1877/1878. располагала је са 39.276 ових пушака.
Сви ови подаци показују да се радило о врло уносном послу за фабриканта из Беча и сасвим је разумљиво што је будућем владару и српском краљу он поклонио посебно украшен примерак пушке М1870 "пибоди" у ловачкој варијанти.
Поузданих података где се ова пушка налазила, док је људи блиски председнику Русије нису купили на једној аукцији, нема. Једино је извесно да јој се губи сваки траг после Мајског преврата 1903. године, када је династија Обреновић нестала са историјске сцене.
Када је у праскозорје 29. маја 1903. године (по старом календару), у три сата и педесет минута, окончан живот краља Александра и краљице Драге Обреновић, један странац сазнаје за убиство. Био је то аустроугарски посланик у Београду Константин Думба. У пратњи војног аташеа, мајора Помијанковског, одмах креће ка двору и успева да прође кроз кордон војске и уђе у зграду конака.
У смирај тог дана, војни аташе шаље извештај за Беч, у коме се каже да ред и мир владају у Београду, али да престоницом зато круже најфантастичније приче... Да су се завереници домогли касе диспозиционог фонда председника владе генерала Цинцар-Марковића и новац поделили између себе. Осим тога присвојили су и приватну благајну краља Александра, којом је руковао генерал Лаза Петровић, и у којој се, наводно, налазио и један чек на пола милиона франака... У овом дипломатско-обавештајном извештају о Мајском преврату, истовремено је и први траг да се политички и патриотски чин завереника, у једном тренутку претворио у необуздану пљачку јуришника.
- Конак је добио изглед разбојништва и према речима једног завереника-јуришника личио је "на поље засађено кромпирима". А да он добије такав изглед умногоме су допринели официри који су хтели да се домогну какве вредне ствари. Плен пљачкаша била је чак и интимна гардероба краљице Драге - пише Васа Казамировић у књизи "Црна рука".
Већ око подне, после крвавог пира, Београдом се, од ува до ува, причало шта је све изнето из конака. Поједини официри-завереници сами су се разметали по кафанама показујући оно што су опљачкали. Један поручник је већ сутрадан, на сваком кораку, показивао прстен на својој руци и говорио како га је узео за успомену на краљицу Драгу. У брошури "Милан Ј. Новаковић на суду", остало је записано сведочење поручника Трифунца после преврата: "Јест, вала, неко сат, неко прстен, неко муштиклу, неко табакеру..."
Београдском чаршијом ширила се прича да је из џепа првог краљевог ађутанта, генерала Лазе Петровића, који је убијен те ноћи, нестао златни сат. Исту судбину доживео је и један завереник, пуковник Наумовић, који је грешком убијен, јер су на њега налетели официри који нису знали за његову улогу. Мртвог су га опљачкали и однели часовник и револвер. Причало се да је краљеве најомиљеније пушке однео поручник Велимир Вемић, који је испалио смртоносне хице на Александра и Драгу, заједно са капетаном Михаилом Ристићем и капетаном Илијом Радивојевићем Чичом. Међу тим пушкама посебно место су заузимале ловачка пушка краља Милана М1870 "пибоди" и специјална верзије пушке "маузер-миловановић М1880" зване "кокинка", коју је Александар добио још као дечак 1881. године. Вемић ће, иначе, када буде основана тајна организација "Црна рука", постати председник њене Врховне централне управе.
Чим се прочула вест о ликвидацији брачног пара Обреновић, у Београд је пристигло више од две стотине новинара из готово свих европских држава. Са доласком представника седме силе, као по команди, престала су хвалисања завереника. Њихово понашање на јавним местима је отишло у другу крајност. Нису се више бусали у прса и узвикивали да су они ослободили Србију од "мрског и издајничког краљевског пара". Ниједан од њих није хтео да призна да је те ноћи, када је извршен преврат, био и близу двора, а камоли да је нешто узео. Како су они заћутали, тако су утихнуле и приче по чаршији. Али, не задуго.
Пола године касније, у новембру 1904, део драгоцености краља Александра и краљице Драге нашао се на јавној аукцији у Лондону. Прича о овој продаји у Београд је стигла захваљујући аустријској агенцији "Политичка кореспонденција" из Беча. Енглеским колекционарима су понуђени краљева униформа, венчана хаљина краљице Драге, део краљичиног накита, дијадема са брилијантима коју је носила на венчању, затим гривна украшена брилијантима и сафирима коју је Драга добила на поклон од руског цара. На лицитацији у Лондону нашла су се и два краљева ордена: турски орден "Меџедије" у брилијантима и персијски "Орден сунца".
Ова вест је пробудила београдску чаршију и мали број преосталих опозиционих листова. Први реагује Чедомиљ Мијатовић, историчар, књижевник, један од најактивнијих преводилаца са енглеског језика, државник и дипломата. Био је потписник тајне конвенције краља Милана са владом Аустроугарске и посланик Краљевине Србије у Лондону у време убиства краља и краљице. У листу "Штампа", 4. децембра 1904. године, написао је опширан чланак, погођен тиме што су се на аукцији у Лондону нашле и личне ствари "једне српске краљице". Њему се прикључује лист "Опозиција", и у тексту под насловом "Комплот", пише "да су неки официри-завереници са прстију краљице Драге и краља Александра скидали прстење. Притом су краљу сечени и прсти..."
Могло је тих дана да се сазна да нису све опљачкали само официри-завереници. Већина ствари је остала на свом месту, али у нереду. Али, многе од њих биће продаване. Тако је супруга аустроугарског посланика купила ормар избушен бајонетима за успомену на боравак у Београду и на краљицу Драгу.
Продаја личних ствари краља Александра и краљице Драге по "белом свету" је настављена. У пролеће 1905. године продаване су на лицитацији у Бечу, у заводу "Доротеум". Посебна атракција за Бечлије тих дана била је јахта "Драга", свадбени дар београдске општине, која је, наравно, продата.
Нестало и Мирослављево јеванђеље
Из касе краља Александра, непосредно после атентата, нестало је и Мирослављево јеванђеље. "Радничке новине" оптужиле су за ову крађу много познатих и утицајних личности. Нису штедели ни заверенике, као пуковника Дамњана Поповића, али ни чланове Академије наука. Иначе, комплетан списак драгоцености које су биле у двору последњег Обреновића налази се у фонду Николе Пашића у Архиву Србије.
Прочитајте ОВДЕ
Извор: novosti. rs
