Пише: Слободан Рељић
Оно што се упркос међународном праву и Резолуцији 1244 ОУН, уз западно брутално секундирање, прозвало државом Косово, изгледало је у појавном лику Вљоре Читаку, не само неуверљиво, него и недостојно легалитета који тражи у великој кући на Ист Риверу. На свом твитер налогу Вљора је резигнирано написала: „Узнемирујуће је видети у којој мери се платформа СБ УН изоблучије у театар у ком Србија долази и дели приче у које чак ни сама не верује“.
Резигнирано, али нажалост - тачно. Није тачно за Србију, али јесте истинито за нашег хероја из Савета безбедности. И изједначити Србију с Ивицом Дачићем најпогубније је што се може десити Косову. У горе руке Косово није могло пасти, од муљавих руку свог адвоката у СБ УН!
Откуд сад овакав обрт, питао би се неупућен читалац. Али свака српска домаћица, која преко лонца ускључалог пасуља гледа екран, зна да је ово тачно. Нажалост, тачно.
Чим је наш херој слетео на француски аеродром „Никола Тесла“ почео је из свег гласа да говори као Ивица Читаку. Односно, пошто је он из владе у којој се до родне равноправности држе више него до свих других права и више него у свим европским владама заједно, може и да „узме презиме“: Дачић-Читаку.
Исти чова је загрмео да је тренутак да се „окончају дуготрајне тензије између Београда и Приштине“, да је време за „свеобухватни компромис“, „решење којим ћемо се наћи на пола пута и којим нећемо бити пресрећни ни ми ни они, али нећемо бити ни осрамоћени“. Вучић је могао тог дана да не устаје у 4 и 30. Није морао лично да иде у јутарње програме телевизија. Дачић-Читаку је стигао на све и објаснио све. Законски запрећена велеиздаја је морала да се посрами пред њим тих дана. Јер пируете које изводи овај пуначки балетан с осмехом оног мајстора који удара гвоздене клинове у Христове дланове не могу да стану ни у какав закон. То је магија. Не бела магије.
Како „нећемо бити осрамоћени“, пита се наркотизирани гледалац испред „покретних слика“. Па, тако што ћемо радити управо онако као што је пожелела Вљора Читаку, кроз „потребу разграничења између Срба и Албанаца као једном од предуслова за трајно стабилне односе“. За мутанта Дачић-Читакуа Резолуција 1244, на којој је стајао као на синајској стени у Савету безедности, одједном постаје предмет трговине. Роба за пијацу на којој Вучић и Тачи, углавном испод тезге, размењују парчад Србије, иначе, међународно признате земље.
И где смо сада с Дачићем зараженим вирусом Читаку? Нуди нам се велика примисао да је Резолуција 1244 само сметња на путу правде, на коме ће „Срби злочинци“ дати 20 одсто територије, а да им онда албански добротвори врате, рецимо, 0,7 одсто тако отцепљене територије у Северној Митровици. Ако им Аљбин Курти дозволи, наравно. Ако се Аљбин успротиви, Дачић-Читаку ће наћи разумевања. „Због мира у региону“. Јер, мир нема алтернативу. Србија је у тој игри „вечног мира“ само жетон где на намештеном рулету преозбиљни Александар и насмешени Ивица све стављају „на црвено“.
И, ето нас, код Велико разграничење! Тајни план (у коме нема никавих тајни) којим ће се, потпуно је извесно, Србија самосакатити а да се тај велики доживљај не би одлагао - њена заштита међународно право ће се ритуално поништити. Ивица ће већ наћи 6 петлова са црно-црвеном крестом чију ће крв једне тамне ноћи пролити испред Призренске богословије а онда над том „поруком“ пустити 666 белих голубова да запечате мир који ће после тога настати. Амин, рећи ће она мрва хришћанског у њему док ће преко лица прећи грч од осмеха човека коме је посао да сарадницима „забија нож у леђа“.
Па, какав је то човек, отело би се сваком ко слуша ову причу а не зна да се ради о Ивици Дачићу. Данас једно, сутра друго. Јуче љути комуниста, данас кључни човек који „ради на усаглашавању текста новог индивидуалног плана партнерства са НАТО“. Сутра безобални русофил, који се никад неће изјаснити ни за ратификацију закона о оној ватрогасној станици коју Руси држе у предграђу Ниша. Сад ће да се „разграничава“, даће и Прешево и Медвеђу, градиће аутопут Ниш-Приштина приоритетно, али за неки дан кад почне предизборна кампања, викаће страсно, „Догодине у Призрену!“.
То је политичка каријера какву Србија није видела. Иако се Србија свакавих каријера нагледала. То је каријера пљувања себи у лице, што онда доноси право да се руши све што има икакву вредност у Србији. То правило се зове Дачићев еквивалент. Засад се показује као успешно.
Све је у име највишег циља, наравно. Ивициног останка на челу СПС и турања њушке у сва министарства и комбинације. То не стаје у Ничеову сурову „вољу за моћ“. Ово је уређена операција пацијента на отвореном срцу у којој се ради на томе да пацијент случајно не преживи. Ако паднете у реку и Ивица вам пружи руку, знајте да ће вам дуже глава бити изнад воде ако за то замолите мутну воду него да прихватите „помоћ“ бића с обале.
Бацимо брз поглед на „каријеру Дачић“. Кад је завршио студије журналистике на ФПН знао је да је најнезависније новинарство у партијским новинама. Кад је у „Епохи“ схватио шта је истина, онда се бацио на посао, да уносећи читавог себе, шири неистине и лажи као портпарол партије. Био је спреман да умре за Слобу, али кад су хашки чиновници помогли Слоба да умре, Ивицу нису могли одвући на његов гроб. Кад се данас поштапа великом традицијом СПС, Дачићу се не омакне да спомиње име утемељивача С.М.
Са каквим грчем правдника на лицу је објављивао рат корупцији и кирминалу, а онда се лежерно хватао коферчета у коме су били непребројљиви свежњеви новчаница. Сто пута је објашњавао како коферче није „коферче“, него само епизода из серијала у коме је он спаситељ. Свега и свих.
Кад се Ивица расрди, он тако бескомпромисно удари по албанским сепратистима, али му није било тешко да стави потпис на Бриселски споразум над чим би се и Вук Драшковић замислио. Човек визије пред којим закони губе моћ.
Дачићево верују стаје у ону знану последњу реченицу из Програма СКЈ, из чега је настала и СПС, а и он: „Ништа што је створено не сме за нас бити толико свето да не би могло бити превазиђено и да не би уступило место ономе што је још напредније, још слободније, још људскије“. У СФРЈ је мера тих ствари био Тито. У транзиционој Србији то је пало – на Ивицу Дачића. У оно време то је била флоскула. У ово време то је карикатура какву ни Зуко Џумхур не би могао исцртати. Али отровна карикатура. И за сузе, и за смех. Шта год мислили о Титу, он у непочинствима није Дачићу ни до колена. А Ивица је тек на пола животног века Ј.Б. Тита!
Никакав антикомуниста не би успео да од оног СПС бастиона који се успоставио по летњим врућинама 1990. направи тако комичног мастадонта. Чак и на брзину стварене лиге или грађански савези су вазда показивали да имају неки циљ, видело се да дају нешто срца за ту ствар, натапали су то са нешто душе. Дачић је, држећи се да је једино важно да он буде на челу и да контролише касу, протерао све што је ишта знало о социјализму и левици. Стари кадрови су изгурани као непожељни родитељи деце посвећене каријерама (модеран приступ, зар не!), а „социјалистичка странка“ се унапредила у интересну група у којој се табела успеха успоставља по броју плаћених чланстава у управним одборима и синекурама.
Главнински одбор партије регрутује најбољи материјал министара без става - оперисаних од бриге за народ и државу. Рећи ћемо оперисаних, јер није СПС увек регрутовао такве војнике. Сетите се Ратка Марковића, Михаила Марковића, Милорада Вучелића, обојице Јовановића из министарства иностраних послова, па и бандоглавих Мрке из Ципа, Раке из Трстеника, Биџе из Свилајнца... И Бата Живојиновић. И толиких других. Велика је то партија била. Имало је и шта да се поштује а, богами, и да се критикује. А данас? Сиво море удара о брегове.
Ничице се пада пред мудрим саопштењима „нашег председника“ који сам ствара буру, а онда нас сам вади из буре. Никад им ништа не засмета. А посебно не „социјалистичке ствари“. Нису се „Дачићеви социјалисти“ супроставили Закону о раду који је поништио два века борбе у Србији за права човека на радном месту. Последњи ће бити Ивица који ће се запитати зашто се Србија препоручује тако што има „јефтину радну снагу“. Никад се он неће запитати ни зашто српска држава даје 10.000 евра стимуланса по запосленом раднику сумњивим привредницима са свих меридијана, а не би јој пало на ум да се тако помогну српски привредници. Никад им неће засметати ни једно ММФ-ово растакање Србије и српске привреде. А ко би се пре социјалиста морао успротивити суманитој приватизацији предузећа из времена наших очева самоуправљача?
Најбољи социјализам за Дачића је мртав социјализам, али Ивица не био Дачић – човек који једном руком брани а онда ногама и рукама предаје Косово – кад на свој камен не би уклесао своју генијалну мисао пред којом би се и Маркс и Лењин постидели : „Комунизам је најхуманија идеологија која постоји на свету и сматрам да је социјализам једини исправан и прави пут за човечанство.“ Али то и није сасвим без везе.
Ево како се Ивица око социјализма баш ангажовао, али на међународном плану. Лепо је то и сликовито описано у књизи “Друга америчка армија – служење САД у иностранству и дипломатија 21. века”(America's Other Army: The U.S. Foreign Service and 21st Century Diplomacy by Nicholas Kralev). Сведочио је Камерон Мантер, један од најбескрупулознији чиновника америчке администрације који је службовао у Београду.
Мантер се у књизи хвалише како је као припадник „Друге армије“ својим послом обарао легалног премијера Србије. То амбасадори откад постоји дипломатија, у принципу, не раде. Али Мантер је Американац. Он креће у акцију као у видео-игрицама. Њему се не може ништа десити, а мета може гађана сто пута. И ко ће му се од Срба наћи у тако беспризорном послу? Чеда, Чанак, Вук Јеремић, Ђилас? Ма, не. Мантер се обратио новом лидеру партије Слободана Милошевића. И он га је с гнушањем одбио, мислите. Ма, не. Нови лидер је то прихватио. Оберучке. Највећи љубитељ комунизма Ивица Дачић је пристао да буде „преокренут“. „Од њега смо направили проевропљанина“, причао је Мантер. После је Ивица постао и „најевропљанин“. Комунизам може да мало сачека!
Добро, Ивица Дачић ипак долази из племена коме ништа „није свето“ и онда сигурно постоји нешто „што је још напредније, још слободније, још људскије“ - кад он пристаје да погази Устав, законе и добру праксу па учествује у рушењу премијера Србије. Поштен је ту и Мантер па јавља: „Нисмо га платили, само смо га убедили“. Није увек коферче услов.
Како га убеди? Па, искориштено је то што Ивица „сматра да је социјализам једини исправан и прави пут за човечанство“. И он хоће да допринос тој ствари. Србија је ту само жетон за улазак у велику игру. И треба да буде срећна што може да буде употребљена у таквој ствари. Ево. „Испословали смо да Хозе Луис Запатеро, тадашњи шпански премијер и Јоргос Папандеру, будући премијер Грчке који су у то време водили Социјалистичку интернационалу, позову Дачића у посету током које се јело и пило. Рекли су му да ће му одобрити улазак у социјалистичку интернационалу уколико се прикључи проевропским снагама, што је он и учинио. И забио је Коштуници нож у леђа.”
Шта сте друго очекивали од бића које је толико одано идеји комунизма? Да пропусти тајну вечеру? Да се после жали што су га пријатељи социјалисти обманули у вези пријема у СИ? Да му је важна баналност ко ће бити на челу Србије? А посебно ако је то човек који није спречио да Срби - који нису могли да мирно поднесу да Америка прогласи Косово државом - запале америчку амбасаду. Па, дајте, људи! Није ваљда да постоји неко овде ко мисли да је нама важније Косово од америчке амбасаде у којој је столовао човек који је Ивици испословао састанак и добру вечеру са боговима из Социјалистичке интернационале!? Па шта ако је забио нож у леђа Коштуници! Борису Тадићу је пио крв на сламчицу. Тому Николића је презрео кад га је видео у прашини. Слоби ће забити глогов колац у срце ако Скот то затражи. И то на Видовдан ће то да уради. Ивицином ножу ништа није свето ако стане на пут „ономе што је још напредније, још слободније, још људскије“. То је Ивицин завет. Шта је Косовски завет према Ивицином завету!
Вучић има среће што је он на Дачићевом путу. Не воли социјализам, али воли разграничење и то је једна од великих идеја. Велика као комунизам. „На томе радимо и председник Вучић и ја, и цела Влада, јер желимо да решимо проблем, а не да га још сто година држимо испод тепиха.“
Ето, Косово је допало таквих руку. Заиста вам кажем, за Ивицу Дачића не питајте: какав је то човек. То је биће из других светова. Што би рекао Његош, „враг су седам бињишах, са два мача а су двије круне“ и он ће се увек закачити за силу која је у Његошево време била од „праунука Туркова с Кораном“. Данас може с Кораном кад дође час, али сад ће се држати линије коју му је успоставио Мантер. И, заиста, бесмислено је заносити се идејом да Дачић не зна шта ради и да размишља да ли да потпише. Знате оно Господе, опрости му, не зна шта ради. То би се пре могло односити на Александра Вучића. Рекосмо ли, Вук Драшковић је Дачићу до колена. А Чеда је мали са палубе за Дачић-Читакуа.
Јер Ивица зна да је сада „повољан моменат за решавање косовског питања“ и верује „да ће САД подржати договор Београда и Приштине“. Само је питање где ће бити вечера и ко ће Ивици дати нож. Шта би он урадио ваљда нико не сумња. Повољан је моменат!
Koлумну Слободана Рељића “Где Александар Вучић чува Тачијеву столицу за ОУН” прочитајте ОВДЕ.
