Све чешће питање је - шта даље?

Власт се оптужује за гушење демократије, самовољу, контролу медија, угрожавање људских права и контролу изборног процеса.

Из редова дела опозиције стижу најаве бојкота парламената на свим нивоима, као и Уговора са народом за који ће тражити подршку свих учесника протеста.

„Мислим да је ово последњи тренутак да то ураде", каже за BBC на српском глумац Бранислав Трифуновић, једно од главних лица протеста.

Међутим, никакав вид дијалога између власти и опозиције за сада није ни на видику.

Народни посланик владајуће Српске напредне странке Владимир Ђукановић каже да не зна ни са ким би требало разговарати.

„А ко је лидер? Са ким да разговарамо и на који начин?" каже он за BBC.

Има ли места за дијалог?

Опозиционар Борко Стефановић је крајем прошле године у Крушевцу улазио на трибину Савеза за Србију и поздравио људе пред вратима сале. Освестио се пола минута касније крваве главе и кошуље.

„То је вероватно био боксер, било је и неких шипки, добио сам јак ударац у задњем пределу главе и одмах пао у несвест. Један колега је изгубио три зуба", каже Стефановић за BBC на српском.

Овај напад покренуо је талас протеста у Србији - од првих шетњи за захтевом „Стоп крвавим кошуљама" до покрета општег незадовољства „1 од 5 милиона" који на улици сваке суботе износи захтеве за демократизацијом друштва и сменом „ауторитарне власти Александра Вучића".

Парола „1 од 5 милиона" је и потекла као реакција на Вучићеву изјаву да „неће испунити ниједан захтев (демонстранта), макар их се скупило 5 милиона".

Реторика је у међувремену ублажена, па се тако од председника могло чути да је спреман да разговара са грађанима, али не и са „лажовима из опозиције".

Осим захтева да се пронађу налогодавци и нападачи на Борка Стефановића, на улицама се тражило да се казне организатори и починиоци напада на Милана Јовановића - новинара иза Гроцке који је истраживао корупцију у општини и коме је запаљена кућа док је он у њој спавао - као и да се реши убиство Оливера Ивановића.

Атентат на Оливера Ивановића - годину дана после

Полиција је у међувремену ухапсила нападаче на Стефановића и Јовановића.

Под сумњом да је наручио паљење куће Јовановића ухапшен је председник општине Гроцка и члан Главног одбора СНС Драгољуб Симоновић.

За Ђукановића то значи да је власт испунила захтеве.

„Оно што су дали као захтеве, то је ненормално, то не би написао средњошколац. Они желе да глуме жртву и галамом интернационализују проблем", одговара Ђукановић на питање да ли постоји сценарио у коме власт разговара са демонстрантима и опозицијом.

„Више се не сећају крвавих кошуља, суштина свега је смена Александра Вучића", каже он.

Ђукановић каже да и он и његове колеге свакодневно добијају претње, међу којима и претње смрћу, а не само опозиционари.

„Видим по неким нашим колегама да је то застрашивање почело да делује, зато сам позвао на супротстављање на сваком кораку. Немају чега да се плаше, кога ће, бре, они да лустрирају?", каже Ђукановић.

Борко Стефановић каже да ће од власти тражити одговор на захтеве, али да му се не надају.

„Ми смо пре два месеца окупили опозицију и направили документ са конкретним захтевима за омогућавање слободних избора. Послато је власти и свим међународним организацијама. Апсолутно нико није реаговао", каже Стефановић.

Тај документ ће, каже, бити саставни део Уговора са народом.

„Али с обзиром на то у коју су фазу протести дошли, мислим да се своди на то да овај режим оде што пре", каже Стефановић.

Уговор са народом

Иако документ који се у медијима назива Уговор са народом још није у јавности, Стефановић каже да се на њему озбиљно ради и да ће ускоро изаћи пред грађане.

„Уговор ће имати јасне смернице о неучествовању на нелегалним, нефер и недемократским изборима, напуштању свих скупштина у којима се опозиција третира на најгори могући начин", каже Стефановић.

Додаје да ће се конкретизовати борба за слободне изборе, а ако фер услови успеју да се изборе на улици, постоји идеја о заједничком наступу.

„Ако и када будемо ишли на те изборе, потребно је да идемо на заједничкој листи - опозиција, грађани, незапослени, пољопривредници, струковна удружења и тако даље", објашњава он.

Коначан циљ је - формирање „владе стручњака", са мандатом од годину дана и јасним списком ствари које треба да урадити, каже Стефановић.

Док се текст такозваног Уговора са народом чека, све је више заговорника бојкота институција и избора као додатни облик притиска на власт.

Међу њима је и Иницијатива Не давимо Београд - под чијом заставом су организовани неки од првих уличних протеста у Београду против власти Српске напредне странке - која је објавила је листу својих предлога.

Кад политичка сцена замени позорницу

Јелена Анасоновић, апсолвенткиња Факултета политичких наука, једна је од оних који су након победе Александра Вучића на изборима за председника Србије 2017. године преко друштвених мрежа повели протесте „Против диктатуре".

До тада анонимни студенти су на улице извели стотине колега који су недељама свакодневно доводили у питање регуларности тог изборног процеса.

Више од годину дана касније, са људима које је тада упознала поново је на улици. Овог пута је напад на Стефановића била „кап која је прелила чашу".

„Тада смо схватили да је време да се људи окупе. Даље је кренуло стихијски и људи су имали шта да кажу на улици", каже она.

Већ на првом протесту у Београду се, каже, окупило више људи него што је било ко очекивао.

Први захтеви тицали су се случајева напада на политичаре и новинаре.

Анасоновић објашњава да се током два месеца протеста формирала и друга група захтева усмерених ка медијским слободама и начину извештавања РТС-а.

„Додатак томе је захтев да председник Вучић објави план за решавање питања Косова. Ми не знамо о чему он преговара са Хашимом Тачијем или било којим другим државником", каже она.

Хапшења у случајевима напада на Стефановића и Јовановића Анасоновић види као „мале уступке" које власт прави како протести не би узели маха.

Са тим је сагласан и Борко Стефановић.

„Јесте то је у великој мери једна од првих ствари које је протест успео да постигне, зато што је власт у паници и показује да се њихова кула лажи и криминала дрма", изричит је Стефановић.

На протестима претходних година у Београду, организатори су јасно стављали до знања политичарима опозиције да нису добродошли. Сва је прилика да ни овог пута учесници неће рећи да подржавају неку од партија.

Ипак, колоне су гушће, а у њој су и политичари.

Бранислав Трифуновић (у средини) држи микрофон новинару Милану Јовановић (десно) током обраћања учесницима протеста. Карикатуриста Душан Петричић (лево) такође је био међу говорницима
„Да ми је неко рекао да ћемо имати десетине хиљада на улици и да ћемо добити жељу и наду опет, не бих му веровао", каже он.

На једном од протеста Трифуновић је у име грађана поставио захтеве и опозицији.

Тражио је, каже, план - на који начин ће каналисати незадовољство грађана и како ће испунити њихове захтеве.

„Очекујем да су се сабрали и да су схватили шта смо им причали. Да ће сви они заједно да седну да се договоре око основних принципа са којима могу изаћи пред грађане.

Какви су домети протестних шетњи?

Изазов сваког протеста јесте расипање енергије и замор учесника.

Ипак, више од два месеца грађани широм Србије показују истрајност шетајући и по киши и по снегу.

Који су домети оваквог вида притиска на власт?

Срђа Поповић, извршни директор Центра за ненасилну акцију, за ББЦ на српском оцењује да су протести у Србији део светског тренда.

„Само погледајте наше суседе Мађарску и Румунију, потом Пољску, Словачку и Француску, па све до таласа активизма у Америци и невероватну динамику протеста у Латинској Америци. Све то показује да демократија и те како мрда", каже Поповић.

Он објашњава да постоје две врсте протеста - реактивни и проактивни.

Жути прслуци у Француској су пример реактивног протеста, грађани су незадовољни конкретном мером. Протести који су довели до 5. октобра били су проактивни и имали захтеве који су алтернатива постојећем стању, објашњава он.

„Садашњи протест у Србији, по распрострањености и обиму, је највећи у последњих шест година. Међутим, остаје да се види да ли ће остати у реактивни или ће изнедрити захтеве и визије које би представљале алтернативу", каже Поповић.

Када су у питању тактике вршења притиска протестом, Поповић објашњава да постоје две групе - тактика дисперзије, када много људи ради много малих ствари на различитим местима и тактике концентрације, када је много људи концентрисано на истом простору.

Потоње изазивају већу медијску атрактивност, док тактике дисперзије, што су креативније могу имати већи ефекат, објашњава Поповић

„Преломни тренутак сваког протеста је када се у њега директно укључује политика, јер је увек питање од милион долара како на то реагују они који су на улицу изашли управо због политике", каже Поповић.

Према његовој оцени, то је оно што чека протест „1 од 5 милиона".

Међутим, каже Поповић, епилог увек зависи од тога како на протесте реагује власт.

„Власт 1990-тих је на грађане слала полицију која је шмрковима поливала грађане и то је био најјачи фактор мобилизације. Са друге стране, имамо пример председника Макрона који је успео да отвори дијалог суочен са незадовољством", објашњава он.

Универзитетска подршка

Своју слику стања у друштву је подршком протестима дало и више од хиљаду универзитетских професора, али и многе јавне личности, глумци, уметници и музичари.

Један од првих прогласа подршке демонстрантима стигао је, традиционално, са Филозофског факултета у Београду.

У њему се наводи да су „грађанима Србије укинуте политичке, економске, културне слободе", те да су „урушене институције и примена закона а општи интерес подређен политичким партијама".

Додаје се и да су „непотребно честим ванредним изборима и хиљадама скупштинских амандмана обесмишљена демократска права и парламентарни систем, а друштво гурнуто у политичко насиље".

Један од потписника, редовни професор на Филозофском факултету Огњен Радоњић каже да „људи траже системске промене".

„Младе једино занима да заврше факултет и побегну. То је друштво које смо ми створили", каже Радоњић.

Оштру реакцију академске заједнице изазвала је изјава министра образовања Младена Шарчевића да међу потписницима подршке протестима „нема озбиљних имена".

Радоњић објашњава да је ефекат ове изјаве био да се више професора прикључило протесту.

„За само један дан се потписало 300 нових професора и научника. Подршци су се прикључили и из иностранства и велики број еминентних људи запослених у култури. Шири се фронт", каже Радоњић.

Он сматра да је дужност професора у сваком друштву да „бране јавни интерес" и да не би требало да се политички ангажују.

Истиче и да се на чело институција уместо стручних постављају кадрови лојални власти, док су на функцијама власници „лажних диплома".

„Било какво противљење томе се гуши притисцима. У таквом друштву дијалог није могућ, а друштво у коме расправљају само истомишљеници не може да напредује", закључује Радоњић.

Како изгледају захтеви протеста формулисани до сада:

1. „Растуће насиље":

откривање налогодаваца и нападача на Борка Стефановића
откривање налогодаваца и нападача на новинара Милана Јовановића из Гроцке
откривање налогодаваца и убица Оливера Ивановића
смена министра унутрашњих послова Небојше Стефановића

2. Слобода медија:

објективно извештавање РТС-а о протесту
пет минута на јавном сервису за организаторе протеста
једнаку заступљеност политичких актера на јавном сервису
смене директора јавног сервиса Драгана Бујошевића и уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића

3. Објављивање плана за решавање питања Косова.

Прочитајте ОВДЕ све о подлој тактичкој игри Запада око Србије.

Извор: BBC na srpskom