Пише: Владимир К. за Southfront
Међутим, ова тенденција није повезана са спољнополитичким правцем Кремља. То је резултат недавног низа непромишљених либералних економских реформи, које изгледају слично економском правцу који је руска влада предузела средином 1990-их. На пример:
Влада је повећала порез на додату вредност усред успоравања руске економије, посебно у индустријском сектору;
Влада је спровела непопуларну реформу пензија, повећавајући старосну границу за пензионисање;
Поред тога, становништво се суочава са све рестриктивнијим административним притиском: нове новчане казне и друге казне за мање преступе у различитим областима и додатне административне рестрикције које ограничавају слободу поступања грађана. Управљање саобраћајем великих градова и федералних аутопутева, као и политика малог бизниса и самозапослених особа, међу најочигледнијим су примерима.
У ствари, општа популација нема ефикасне полуге притиска како би утицала на владину политику. Јавна политичка сфера претворена је у пустињу. Јединствена Русија је једина политичка псеудо-странка, која још увек де-фацто постоји у јавној политици.
Ипак, њене идеолошке и организационе способности су исцрпљене. Друге “политичке странке и организације” су само медијске конструкције дизајниране за одбрану интереса уже групе њихових спонзора. Тешко је наћи законодавца у Државној думи и Већу Федерације, који нису повезани са етаблираном политичком елитом или олигарсима.
У медијској сфери, влада није објаснила свој тренутни курс становништву. Већина иницијатива кабинета Дмитрија Медведева суочава се са негативном реакцијом међу становништвом.
Низ скандала који је укључивао високе и средње владине званичнике, погоршали су ситуацију. Они су јавно објавили отворено лицемерство, занемарив однос према дужностима неких руских званичника.
У периоду од 2018. до 2019. године било је вишеструких хапшења званичника који су ухваћени у прекорачењу граница власти и укључености у корупцијске шеме. У поређењу са претходним периодима, овај број је повећан за 1,5-2 пута. Међутим, то не помаже да се промени успостављена медијска ситуација.
Наведени фактори међу руским грађанима подстичу негативну перцепцију Медведевове владе, а тиме и Владимира Путина као шефа државе.
Ситуација је такође компликована и у области спољне политике. У ствари, Кремљ није искористио прилике да прошири свој утицај, који је добио након поновног уједињења Русије са Кримом.
У ствари, до фебруара 2019. године, руска политика према источној Украјини је лоше дефинисана. Истовремено, Москва и даље губи свој утицај у пост-совјетским државама. То се може приметити и у Кавказу и у Централној Азији.
Чак и блиски савезник, Белорусија, повремено показује непријатељско понашање и усмерава властите напоре на искоришћавање економских преференција које одобрава Русија.
Оцењујући тренутну унутрашњу политичку ситуацију у Русији и њен спољнополитички курс, могуће је рећи да је руско руководство изгубило јасну визију националног развоја и конзистентне круте политике, која је потребна свакој великој сили.
Друго објашњење ове ситуације је да се руско руководство суочава са притисцима вишеструких агената утицаја, који се противе идејама моћне независне државе која настоји да делује као један од центара моћи на глобалној сцени.
Још један фактор, често наглашен од стране стручњака, је затворени кастински систем елита. Овај систем је довео до стварања руководства, које само следи своје економске и безбедносне интересе. Очигледно, сви ови фактори утичу на руску спољну и унутрашњу политику, на овај или онај начин.
У сваком случају, врло је вероватно да ће се Русија суочити с тешким временима у наредне две године (2019-2020) и да ће се суочити са различитим претњама и изазовима за своју економију, курс спољне политике, па чак и државност.
САД спремају војну интервенцију у Венецуели. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
