05-03-2019 14:20 Издвојено Србија Друштво

Очекивани број студената који ће уписати студије у Републици Србији на јесен 2019. године је 64 000, а само неколико година раније тај број је био 126 000. Ниска стопа наталитета и константан одлив младих из Србије воде српско образовање ка ивици амбиса, а министарство просвете и министар Mладен Шарчевић не чине ништа да би зауставили његово пропадање.

Миладин Шарчевић (Фото: Јутјуб)

Министарство игнорише проблем

Потпуно игноришући реалност, квоте за упис на државне факултета са буџетским финансирањем се не мењају деценијама, иако је број студената који уписује факултет данас препословљен. Факултетима се омогућава да „пумпају трошкове“ па тако грађане Србије студент у просеку кошта 2600 евра, иако је цена студија на приватним факултетима и до три пута мања. Да ствар буде бизарнија, цена студија самофинасирајућих студената на државним факултетима је много мања од оне које им буџет Србије плаћа по студенту који се финансира из буџета!?

Министарство ни једног тренутка није извршило анализу како би утврдили који су кадрови потребни Србији и ускладила уписне квоте. Уместо да се број буџетских студената повећава на факултетима техничких наука или медицини, који обучавају кадрове у којима Србија оскудева, високе ковоте за упис буџетских студената и даље се остављају друштвеним факултетима који су презаситили тржиште рада.

На све ово, не постоји гаранција да када студент заврши студије остаје да ради у Србији, и велики број њих са стеченим образовањем одлази у иностранство. Другим речима, студент који похађа четврогодишње студије и финансира се из буџета Србије, грађане кошта у просеку 10.400 евра, а нема гаранције да ће радити у Србији.

Решења

Наша земља није прва која се сучила са проблемом смањења броја студената и одливом кадрова, али је прва, захваљујући министру Шарчевићу, која ништа не чини на решењу проблема због чега држава трпи штету.

Решења која су примењена у европским државама које су имале исти проблем била су смањење броја студената који се уписују на буџет, што аутоматски доводи до пооштравања критеријума. Поред финансирања из буџета треба створити могућност да студенти своје студије финансирају из студентских кредита које би касније враћали.

Студентима који се финансирају из буџета поједине земље увеле су уговорену обавезу да морају одређен број година да раде у тој земљи, најчешће двоструко дуже од трајања студија.

Зашто је студирање на државним факултетима толико скупо за буџет?

У Србији је додатни проблем велики број кадрова на државним факултетима и „напумпани трошкови“. Како другчије објаснити да је број студената преполовљен и да наставља да пада, а да је број наставног особља на државним универзитетима наставља да расте.

Рационализација кадрова на државним универзитетима у којој би се најквалитетнијима повећала зарада, а они неквалитетни изашли из система високог образовања истовремено би довела до смањења трошкова и повећања квалитета студија.

Проблем је у толико већи што део запослених паралелно ради на више различитих факултета. Вишеструки радни односи изазивају хаос, а предавачи користе чињеницу да Србија нема регистар наставника. Непостојање овог регистра обесмишљава процес акредитације високошколских установа о чему ћемо писати у наставку овог фељтона где ћемо се бавити радом Акредитационе комисије.

Зашто министарство просвете не чини ништа да овај озбиљан проблем реши? Ко толерише да високо образобвање буде пумпа за испумпавање новца из буџета Србије? Коме хаос у високом образовању иде у корист? Ово су питања су на која ће министар Шарчевић морати да одговори.

Одлуку Шарчевића која је разбеснела запослене и родитеље деце у једној средњој школи погледајте ОВДЕ.