Најновије

ДА ЛИ ЈЕ РАЗМЕНА ТЕРИТОРИЈА ЗАПРАВО ПОДЕЛА? Међународни документ до детаља открива каква ће бити будућност Косова!(ФОТО)

Појам подела у нашем савременом политичком речнику увек буди слике масовног расељавања и трансфера становништава. Идеја да је стварање етничкихомогених простора, или домовине за било коју националну групу, одрживо решење за унутардржавни или међудржавни конфликт, билајекоришћенау новијој историји као средство за окончање оружане борбе.

Са протеста у Београду (Фото: Правда)

Подела Британске Индије на модерне државе Индију, Пакистан и Бангладеш је осмишљена да би се окончало етнички-мотивисано насиље између Муслимана и Хиндуса, док је подела Ирске на Републику Ирску и Северну Ирску (која је остала део Уједињеног Краљевства) је била дизајнирана да би се створили територијални ентитети за католичко и протестантско становништво тамо. Концепт поделе је политички повезан, али је практично врло различит од националистичких тежњи ка сецесији, која претпоставља одвајање једног дела одређене територије или државе од другог.

У контексту бивше Југославије, подела је често концепт који је много пута предложен током турбулентне политичке историје региона као средство за постизање трајног мира између зараћених фракција. Босна и Херцеговина је доживела степен унутрашње територијалне поделе и идеја да би се та земља, као и остале у региону, требале поделити по етничким линијама, надвиласе изнад политичког и социјалног дискурса, пише  у међународној публикацији насловљеној "Размена територија између Србије и Косова из перспективе српске заједнице јужно од реке Ибар", коју су заједнички урадили Швајцарска агенције за развој и сарадњу (СДЦ) и Министарство спољних послова Данске (ДАНИДА).

Широко је схваћено да и председник Србије Вучић и председник Косова Хашим Тачи подржавају поделу, тобоже као средство за постизање коначног споразума и дугорочно решење о статусу Косова. Међутим, било је мало или никаквог разјашњења о томе како би овај план могао да изгледа или како би се примењивао у пракси. Штавише, само је постојала ограничена јавна расправа у вези са питањем поделе и генерализовани недостатак транспарентности који је допринео растућем осећању нелагодности међу албанским и српским становништвом на Косову. Политичке елите на обе стране користе реторику и намерно збуњујућу терминологију која је често контрадикторна по природи и не помаже да се осветли реалност ситуације. На пример, Тачи је дао серију изјава у којима је тврдио да је искључио идеју „размене територија“ са Србијом, али је онда рекао:„Имамо око 400 километара границе са Србијом које треба обележити, а без разграничења са Србијом, процес формирања државе и консолидације не може бити закључен. Из тог разлога, дискутоваће се о демаркацијии корекцијиграница... Међутим, остваривање српских тежњи у вези са поделом Косова се не може наметнути у оквиру корекције граница, под било којим околностима или било којом ценом. У међувремену, мислим да је институционализован захтев представника Прешевске долине да се прикључе Косову врло остварив и прихватљив за нас“, додао је он, мислећи на на претежно албански простор око града Прешева у Србији.

Чини се као да Тачи представља две наизглед контрадикторне идеје: он је против „размене територија“, али подржава „корекцију границе“ под којом ће Косово добити део српске територије (у овом случају Прешево) и Србија би добила део Косова. Може се тврдити да је реч о реторичком стилу који се користи искључиво за стварање ситуације у којој општа популација не зна или не разуме о чему се расправља на политичком нивоу, а истовремено гуши опозиција кроз негирање да ће територија Косова бити подељена по етничким линијама, када би се заправо управо то и десило.

...До краја 2019. године, након што су угушили домаће критике и опозицију, Вучић и Тачи потписују споразум, уз најаву временског оквира за поделу. Са делом Косова који иде Србији, Вучић и његови савезници сматрају да имају довољну основу за признавање државности Косова. Иако би споразум требало да буде одобрен од стране Народне скупштине, то се у великој мери сматра формалношћу. Уз неминовно признање, уопштено је схваћено да ће Косово моћи да добије чланство у међународним организацијама. Пет земаља чланица Европске уније (Румунија, Словачка, Кипар, Грчка и Шпанија) које су одбијале признавање су назначиле да ће вероватно променити свој став у блиској будућности. Русија није дала никакве јасне назнаке о њиховом ставу о чланству Косова у међународним телима и још увек није дала никакве јасне изјаве у вези самог договора, осим врло општих израза подршке Србији. Узимајући све то у обзир, назире се статус Косова за чланство/посматрача у Уједињеним нацијама, као и европске интеграције, пише у публикацији, где се указује и на оспасноти овакве поделе:

...Српска заједница тренутно представља око 8% становништва Косова (више ако се рачунају интерно расељена лица), што ће пасти на 3% након што север оде а заједнице Прешевске долине се придруже Косову. Проблем који би произашао из ових територијалних промена је да ће око 20% становништва Прешевске долине српског порекла постати држављани Косова. Мало је вероватно да ће српска заједница јужне Србије која би била инкорпорирана у косовску државу прихватила ту чињеницу на миран начин. Штавише, албанска заједница која живи на северу Косова, која чини око 10% становништва у тој области, такође би имала проблема при прихватању чињенице да ће постати држављани Републике Србије. У таквој констелацији драматичних промена, обе заједнице ће имати огромне препреке у процесу интеграције у „нови“ правни и политички оквир(е) који су последица територијалних размена између Србије и Косова. Не само да би трансформација етничке структуре у обе земље довела до егзистенцијалних дилема у српским енклавама јужно од реке Ибар и албанске заједнице на северу, већ би такође отворила и значајан простор за политичко маневрисање „смањеним бројем мањинских процената“ и њихове потенцијалне асимилације у већинску популацију (или индиректни притисак за пресељење у етнички „чисте територије“).

Ово ће имати значајне ефекте на правни оквир на Косову, посебно када је у питању мањинска политика, јер би (албанска) већина имала више простора за диктирање услова у којима ће мањине уживати своја права. У новонасталим околностима, смањивање броја припадника мањина ће умањити могућност њиховог значајног учешћа у политичком животу на Косову (али такође и Србије, у случају Албанаца који живе северно од Ибра). Имајући у виду да Устав Косова мора да буде трансформисан у процесу територијалне размене и чињеницу да ће се значајно смањити проценат мањинских заједница на Косову, незамисливо је да српска заједница има иста права (и привилегије) као што би имала пре могуће размене територија. У том смислу, нови Устав Косова вероватно би искључио српски језик као један од два службена језика на Косову, а и број гарантованих места у Скупштини био би изгубљен, што би у најмању руку значило да ће српска заједница бити лишена моћи да стави вето у изради и усвајању закона. Сходно томе, и албанске и српске заједнице ће бити угрожене у погледу основних гаранција за њихова људска и мањинска права, с обзиром на чињеницу да би територијална размена могла да доведе до етнички конзистентнијих области. Изоловане и под притиском, ове „новоосноване и десетковане мањине" постале би нови проблем у којем ће се бавити политичка руководства у Приштини и Београду. Због тога, територијалне размене не би створиле одрживо окружење које би довело до евентуалног помирења између албанске и српске заједнице, пише се у студији.

Подсетимо, било је и неких домаћих реакција на ову тему, али прилично непоузданих. У сваком случају није лоше да се упореде информације.

Прочитајте ОВДЕ шта Русија хитно захтева од УН.

Извор: espreso. rs

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА