Због тога је свака историјска појава о којој се говори проткана многим подацима који су, неретко, и контрадикторни. То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело.
Тако је и са документима који су извучени из "дубоких" архива Русије и Србије и презентовани у зборнику "Југословенско-совјетски односи 1945-1956", који не говоре само о релацији између две земље, привредне, војне и политичке сарадње њиховог руководства, већ откривају ставове и убеђења наших ондашњих лидера, чије ће се последице осетити тек неколико деценија касније, пишу Вечерње новости.
Извештај Владимира Поповића, народног хероја, дипломате и дугогодишњег Титовог личног секретара, о разговору са Стаљином 19. априла 1947. године у Москви, открива те танане нити које указују на позадину многих будућих догађаја(АЈ, КМЈ, И-3-б/639).
Стаљин је у Кремљу примио Едварда Кардеља, Владимира Поповића и Божина Симића. Састанку је присуствовао и Молотов.
Стаљин: Да ли сте већ дуго у Москви? Како живите?
Кардељ: Око три недеље. Живимо добро, идемо сваки дан у театар..Желим пре свега да вам изручим срдачне поздраве од маршала Тита.
Стаљин: А како је друг Тито?
Молотов: Је ли добро прошла операција?
Кардељ: Осећа се врло добро, операција је сасвим успела. Штета, и јако нам је жао што је лекар Смотров умро.
Стаљин: Од чега је умро?
Кардељ: Од срчаног напада.
Стаљин: Да није сувише пио? Хирурзи, знате, воле да попију.
Кардељ: Не, није, колико ми знамо, уопште пио.
Стаљин (смејући се обраћа се Молотову): Јеси ли тим поводом упутио ноту Титу?
Молотов (такође смејући се): Знаш, није дошло до тога, јер нас је Тито о овом случају унапред сам обавестио. Према томе, ствар се сматра ликвидираном.
(Почетком 1947. Тито се разболео од акутне упале слепог црева. Стаљин му је послао у помоћ двојицу лекара који су у Југославију дошли са свом медицинском опремом, а у Москву су се вратили у мртвачким сандуцима. Једног од њих, професора Бакељева, Титови сарадници су оптужили да је извршио нестручну интервенцију, чак и да је покушао да отрује југословенског председника, а другог, професора Смотрова, послали су у Загреб да лечи шефа Титовог кабинета Митра Бакића. После неколико дана, Москви је саопштено да је први лекар извршио самоубиство, а да је други умро од срчаног удара, па су Совјети послали специјални авион да њихове посмртне остатке превезу у Москву. - опаска аутора).
Стаљин: Колико Словенаца има у Југославији?
Кардељ: Милион и по.
Стаљин: А колико их има ван Југославије?
Кардељ: Око пола милиона.
Молотов: Зар има још пола милиона ван Југославије? Колико ће још остати у Италији и у Трсту? По вашим подацима, у Корушкој ви имате око 180.000 Словенаца.
Кардељ: Свега, ван граница Југославије, биће око пола милиона. У Корушкој, међутим, ми рачунамо да их има око 120.000.
Стаљин: Изгледа да су Словенци подложни денационализацији.
Кардељ: Према Немцима да, али према Италијанима - не. Пре пар десетака година, у Љубљани и Марибору било је више Немаца него Словенаца.
Стаљин: Градови у том погледу не играју одлучујућу улогу. Раније, на пример, Рига је била потпуно немачки град. После ослобођења, за врло кратко време, готово потпуно их је нестало. Село је ту главно. Сељаци су у том погледу моћан фактор. Они су врло упорни и на разне начине се пробијају у град.
Кардељ: Да, ви сте о томе раније писали.
Стаљин: Колико има Срба?
Кардељ: Око пет и по милиона.
Стаљин (смејући се): Заједно са Црногорцима?
Кардељ (смејући се): И са Црногорцима и без Црногораца. Црногораца има око 300.000. Овај наш амбасадор је Црногорац.
Молотов (смејући се): Борбен народ.
Кардељ: У нашој војсци има највише генерала Црногораца.
Стаљин (смејући се): А, Црногорци су престигли друге. А колико има Македонаца у Југославији?
Кардељ: Око милион и по.
Стаљин (мало изненађен): Зар у оквиру Југославије има милион и по Македонаца?
Кардељ: Да.
Стаљин: Е, то је значајан број. Којим језиком говоре Македонци?
Кардељ: Македонци имају свој језик.
Стаљин: Имају ли они књижевних дела и др. на свом језику?
Кардељ: Имају народне песме на свом језику. Сада излазе новине, журнали и мања дела на њиховом језику. Језик се њихов тек изграђује, он је негде на
граници између српског и бугарског.
Стаљин: Македонци су, изгледа, примили културу од Грка.
Кардељ: Да, има таквих знакова.
Стаљин: А како иде с Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?
Кардељ: То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.
Стаљин: Каквог су порекла Албанци?
Кардељ: Они су потомци Илира.
Стаљин: Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.
Кардељ: Да, то је тачно...
Стаљин: Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.
Поповић: Али су врло храбри и верни.
Стаљин: Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.
Кардељ: Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима, да им уступимо те територије.
Стаљин (то му је било врло драго): Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?
Кардељ: За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.
Стаљин: Како да тако примитиван народ успе у томе. Чиме се то објашњава?
Кардељ: И околна племена су била примитивна, као, на пример, црногорско.
Поповић: Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.
Стаљин: Вот како! (Смех.)
Стаљин: Која је вера у Албанији највише заступљена?
Симић: Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.
Кардељ: Католичка црква је тамо за време рата била против народноослободилачке борбе и данас води борбу против народне власти.
Стаљин: А како стоји ствар са црквом у Југославији?
Кардељ: Нарочито до осуде Степинца, већина католичких свештеника водила је жестоку борбу против нас.
Стаљин: Мрцина папа их подржава и помаже.
Кардељ: У вези са осудом Степинца, многи су се компромитовали код нас, а помало и уплашили. Народ им све мање и мање верује. Настаје сада диференција међу католичким свештеницима. Све већи број нижих католичких свештеника почиње да се одваја од католичке реакције и приступа нама. Ми добрим поповима дајемо плате. Кад је, на пример, било устоличење бискупа у Љубљани, којег је назначио папа, а против којег смо ми били, црква је била потпуно празна... Што се тиче Православне цркве, ту далеко боље стојимо, нарочито откада се повратио патријарх. Православна реакција на челу са Јосифом, замеником патријарха, из дана у дан све више слаби. Ми Православној цркви дајемо неке субвенције.
Стаљин: Шта је са оним бившим хрватским сељачким вођом?
Кардељ: С Мачеком?
Стаљин: Да, да.
Кардељ: Он се сада налази у Паризу, одржава састанке и води пропаганду против нас.
Стаљин: А Павелића вам не дају. Да ли сте га тражили? Где се он налази?
Кардељ: Неколико пута смо га званично тражили, затим смо много писали у нашој штампи. Изгледа да га крију у Ватикану или у неком манастиру у Италији.
Стаљин: Знате ли Енвера Хоџу добро? Какво је ваше мишљење о њему? Да ли је то постојан човек? Хоће ли остати до краја с нама?
Кардељ: Наше је мишљење да је он углавном добар и постојан. У рату се добро држао и воли га народ. Но, недостаје му марксистичко-лењинистичко образовање. Тамо је, по нашем мишљењу, најбољи, најпостојанији Коча Џоџе, који је радник, мада и њему фали образовање.
Стаљин: Они се нешто нису слагали.
Кардељ: Сада се то поправило.
Молотов: Ја сам у Паризу видео Хоџу. Наизглед је врло леп и оставља добар утисак. Доста је културан, но у васпитању његовом осећа се утицај Запада. Мислим да је тачно што каже Кардељ.
Стаљин: Значи, за данас смо свршили разговор.
Кардељ: Много вам хвала. Ми смо од овог разговора доста добили.
Стаљин: Нема шта да захваљујете. Још нисте ништа добили...
На томе се завршио разговор, који је трајао сат и двадесет минута.
Прочитајте ОВДЕ чиме то Тачи опет прети.
Извор: Курир/Novosti. rs
