Пише: Јасмина Лукач
То је позадина отварања фронта према такозваној елити, односно грађанском делу српског друштва. Једино је Зоран Лутовац, председник ДС, Вучићев текст “Елита и плебс” - јавно протумачио као проглас лидера СНС сопственим присталицама. Други су пак, тај проглас једва дочекали као отворену објаву тињајућег политичког рата у коме су извесно већ сврстани на страну будуће победничке стране. При томе потпуно занемарујући важне чињенице, међу њима и основну – у политици је је више него важно да изаберете непријатеља. У овом тренутку чини се да је успешно Вучић за главног противника “изабрао” академика Душана Теодоровића.
Академик Теодоровић оличава и донекле предводи интелектуалну струју у јавном животу, спремну да наступа политички, али под сопственим условима и визијама. И та спремност га и даље не напушта, упркос томе што је био учесник неуспешне председничке кампање Саше Јанковића 2017. године. Током пролећа, обилазећи Србију заједно са Јанковићем, знао је да се нашали да ће он бити потпредседник као Бајден у Америци. Писало се да је један од шесторо људи од највећег Јанковићевог поверења. А колико у јесен исте године освануо је твит Душана Теодоровића о Јанковићу: “Ре~еница која ме је освестила: “Било би добро да организујемо велики митинг на Тргу републике, па да тра"имо од Ву~и}а да мени повери мандат за састав Владе.”
Ова Теодоровићева реченица је уствари запечатила Јанковићеву политичку судбину много више од твита самог Јанковића како се грчио у мукама у хотелској соби у Бечу, толико исмеваног у самој грађанској јавности.
Вучић својих 55 одсто са председничких избора сада не може да достигне. Поједини догађаји, попут погибија радника на градилиштима, ситуације на северу Косова, протеста “1 од 5 милиона” утицали су на пад подршке СНС-у. Али, да би тај пад остао на нивоу резулта Вучићеве листе “Србија побеђује” из 2016. од 48 одсто, када се тај резултат прелио и на Војводину и већину општина, потребно је опозицију држати приковану уз цензус. То су Јанковићевих председничких 16 одсто, и Ђиласових градских 18, и то је мрвљење бирчаког тела на мноштво група грађана од којих ће нека можда и успети да освоји пет одсто.
Да би спречио осипање подршке, Вучић мора да наступа у складу са природом избора – парламентарни и локални, што значи да причу спусти што дубље ка народу. За разлику од председничких и престоничких, где је приказивао и потписану подршку дела елите, такозване или не, сада му је потребан сваки појединачни гласач у сваком селу и забити. И до гласача се више не допире површински – идејама и обећањима, већ дубље – осећајима. Вучић ће ићи на трамповску ријалити кампању, рачунајући да је и даље у могућности да држи пажњу најширег броја људи и да они приковани том пажњом неће видети никог другог. Барем не толико занимљивог.
Сад, има ту више отворених питања. Једно је колика је тачно подршка коју Вучић ужива, будући да многи сматрају да би он и напредњаци и без медијске свеприсутности, капиларних гласова и изборног притиска, свакако освојили око 35 одсто гласова. И да би то већ било довољно за већину, наравно уз помоћ Ивице Дачића, и можда још неке мале листе. Међутим, то је можда прошлост, то се можда односило на време пре 2017. када је уместо Ане Брнабић, личност уз Вучића која је била лице Српске напредне странке, био Томислав Николић.
Такође, то се можда односило и на време када друштвене мреже нису биле тако раширен извор из кога се људи обавештавају, као што је то сада случај. Ако је млади Лука Максимовић помоћу Фејсбука 2017. могао да узме 340.000 гласова председничким изборима, колико сада Фејсбук може неком да одузме или да дода?
Технологија одређује и политику у мери у којој се то у Србији из неког разлога прећуткује. Барем то чини управо истакнути појединци из грађанске елите на које је Вучић са своје председничке позиције осуо дрвље и кампење у поменутом тексту. Тако сада врло чувени социолог Јово Бакић, у својој новој књизи о европској крањој десници, врло мало помиње индустријску производњу, али и откриће радија као узрок фашизма. Његов приступ је више 19.вековни, а то значи опис тоталитарних идеја које круже по историји и мењају облик. По том приступу ријалити програми и политика су израз искључиво вечне људске тежње да буду егзибиционисти и воајери, а не развоја оптике у којој су сада камере свуда, од телефона до бандера.
У сличан приступ могла би се убројити и прича о фалсификованој дипломи “другог човека СНС-а и министра полиције Небојше Стефановића”. Упркос ретким написима да није до поништавања вредности образовања дошло зато што је таква идеја надошла напредњацима као начин да реше нешколованост, већ због нечег општијег, и даље се води кампања “лажна диплома” као судбинска. Општег, зато што време мобилних уређаја и Интернета чини да се људи на два клика осећају способним да зароне у интелектуалну баштину света, и да извуку знање које им је потребно са Гугла. И то без да живот проводе у читаоници. У опозицији се и даље рачуна да ће недипломирање и нешколованост Стефановића деловати на људе, у садејству са омраженошћу која се мора осећати према неком привилегованом који је на власти и сласти 7 година. Иако, таква прича није деловала ни у случају Николићеве победе 2012. када је било много мање андроид уређаја, а и Николић јесте био као посланик привилегован претходних 20 година.
Тако да је прича опозиционог Савеза за Србију о Стефановићевој лажној дипломи, само Вучићу дала повод да одмах испроба свој приступ чувања присталица СНС-а. И прилику, да га промени, докле још има довољно времена.
Али, Савез за Србију, упркос понављању већ виђеног, од чега се изгледа шира структура ДС-а сврстана у тај Савез, никада неће уморити, јесте и даље у скривеној предности.
Скривеној, јер Вучићу је потребна више него убедљива победа, а можда ће му требати и више спољне подршке Европске уније, а то значи Немачке, него што му је требало до сада.
Јер, ако Драган Ђилас успе да од својих савезника сачува идеју бојкота парламентарних избора, макар уз учешће на локалним, он ће имати шансу да обори Вучићеву власт. Локалне кампање послужиће да се скупе примери изборних притисака и неправилности. И како је Ђилас управо у полуреченици најавио, шта ће Вучић, ако опозиција на изборни дан закаже уместо гласања, протестни митинг? Да ли ће лидер СНС да најави свој још већи скуп, као што је кампањом “Будућност Србије” одговарао на протесте “1 од 5 милиона”. Само окупљање је међутим ризик – ризик да Урсула фон дер Лајен ако је изаберу за председницу Европске комисије, пошаље саопштење да је опозиција Србије у праву и да изборни процес треба поновити. А понављање би за Вучића већ значило само увод у пораз.
Прочитајте ОВДЕ нову анализу Дојче Веле о Косову.
Извор: demostat. rs
