Пише: Андреј Николаидис

Мој отац није туриста, него мјештанин, узгред, мјештанин који је о Валданосу написао неколико књига.
Видјели сте – или нисте – тај снимак из, биће, Будве: црногорски конобар, или потомак сердара, чувар плаже, у сваком случају, урличе, бљује ватру на престрављену жену са управо трауматизираном дјецом. Рускиња и дјеца су у води. Он је на плажи. Љут је зато што је жена пешкир и торбу оставила на плажи гдје то, сматра он, и још важније, сматра његов газда, закупац плаже, нема право бити. Није платила.

Исто се прије неки дан десило мом оцу, тетки и тетку. Отишли су у увалу Валданос, у Улцињу. Отишли су на понту направљену државним, дакле својим парама, на којој се купају цијели живот. Отјерали су их. Газда плаже је одлучио да се на том дијелу обале могу купати само они који изнајме његове балдахине.

Мој је отац мјештанин

Мој отац није туриста, него мјештанин. Узгред, мјештанин који је о Валданосу написао неколико књига. У његовој фикцији ту је некада био лепрозијум, па је ту живио сликар-пустињак, читава галерија медитеранских особењака. Књижевност је, међутим, залудни посао – то знају сви осим нас који пишемо. Они који мисле да књиге мијењају свијет – будале су. Књиге, рекох, не мијењају свијет, али класа, као што је знао Маркс, мијења свијест.  Напуни човјеку стражњицу парама и дај му власти, зрно власти, над мало шкоља, рецимо, и видјећеш ко је. То је, није ли, једна од најстаријих прича на свијету...

Нека су их отјерали, и овај из Будве, и овај из Улциња. Те су им плаже, као што знамо, бабовина. А човјек, ако ишта ваља, не да на своје.

Него... Ти су још и добри. Пробајте, не спустити торбу и пешкир, неко крочити у Каризма ризорт у Улцињу, а да не платиш. Чим си помислио да уђеш, пред тебе искаче обезбјеђење, за које не знаш јесу ли елитне постројбе НАТО или нинђе. Пробајте се, ако нисте платили стотињак еура, колико кошта то задовољство, окупати на Завали. Веће су ти шансе да пјешке прођеш кроз Сирију него кроз ризорте у власништву, мислим да се то још увијек тако зове, "угледних инвеститора" на црногорском приморју. Причали су ми да морем испред ризорта у Египту плутају чамци пуни чувара. Ако непозвани гост покуша упливати у море њиховог газде, туку га веслом по глави. Црна Гора је на корак од тога.

Све је то већ виђено. Ништа се овдје не дешава по први пут. Само што се овдје дешава у 21. вијеку, а у Енглеској су, рецимо, то радили у 18. и 19. стољећу.

Неинвентивни капиталисти - феудалци

Наши капиталисти-феудалци су тек понављачи. То вам је као у оној изврсној досјетки чијег аутора не знам: оно што они говоре и чине врло је оригинално и паметно. Једино што оно што им је паметно није оригинално, а оно што им је оригинално није паметно.   

Постоји једно поглавље повијести лаиссез-фаиреа о којем класична политичка економија не говори, пише Мишел Перелман у феноменалној књизи “Тhe Invention of Capitalicm”. Баш то неиспричано поглавље објашњава оно што се у посљедњих четврт вијека дешава нама.

Што нам то скривено поглавље саопштава? Када се гради слободно тржиште, људи осиромаше. То нам, наравно, нико не говори: нико нам не каже – “Хоћете слободно тржиште? Хоћете да изградите друштва налик на Запад? Нема проблема. За почетак, то значи да ћете осиромашити”. 

Перелман подсјећа да још Маркс првобитну акумулацију капитала назива “примитивном акумулацијом”. У питању је “освајање свијета друштвеног богатства. Повећавајући масу експлоатисаног људског материјала, она (првобитна акумулација) уједно шири непосредну и посредну владавину капиталиста”. 

Како подсјећа Перелман, ограђивање заједничких добара је било (и остало) основна техника првобитне акумулације. Некада су богати припадници племства ограђивали и присвајали земљу коју су прије тога дијелиле и користиле цијеле групе људи. Сада наши нови феудалци ограђују плаже. Шта се десило са нашим фирмама, творницама од којих су код нас живјеле цијеле групе људи? Оградили су их и присвојили неки нови привилеговани људи, припадници новог племства.

Омогућити богатима да опљачкано буде легално

Сљедећи Перелманов увид је изнимно важан: у лаисез-фаире држави, ни држава ни њено право нису ту да би заштитили оне од којих се узима, него управо супротно: да би омогућила богатима да оно што су опљачкали постане њихово легално власништво. Као што је племство о којем пише Перелман, „користило државу како би створило законску структуру за укидање“ права које су имали пријашњи корисници земље, тако су наше новонастале државе и њихови закони искориштени да би се јавна добра, попут плажа, те средства за рад и имовина коју су користили наши грађани били на легалан начин одузети од њих и предани новим власницима.

Јесмо ли то знали када смо тражили државу и борили се за њу? А, нисмо хтјели овакве државе? Е, али државе јесу такве и јесу за то. Треба ли поменути да, поврх свега, правна држава којој тежимо као цивилизацијском идеалу, чијом успоставом има завршити наша транзиција, није ту да би донијела правду опљачканима и осиромашенима, него да би учинила нелегалном редистрибуцију и, изнад свега национализацију – правна држава је ту да би они задржали оно што су стекли у првобитној акумулацији, јер је правна држава одлучна у одбрани светости приватног власништва.

Наравно, неки од тајкуна ће завршити у затвору, као крунски доказ да правна држава, ето, функционише.

„На путу ка ЕУ, многи ће бити ухапшени“, кажу наслови у црногорским медијима. Та наивна одмазда би требала бити обећање боље будућности? То је то? И треба да буду ухапшени, али то неће промијенити структуру власништва, неће поништити посљедице првобитне акумулације. Оно што вам је узето неће вам бити враћено. Умјесто тога, биће вам понуђено да уживате у паду неких од моћних и богатих. И богати плачу, и политичари иду у затвор, ето видите да правна држава функционише.  

Ако је тако, што да се ради? Једини истински политички потез била би национализација: узети државу натраг од њих а онда је употријебити против њих. Све остале политике: националне, идентитетске, родне, сексуалне, евроатлантске... су у нашој ситуацији обичан стомачни вјетар на маестралу.

Национализација која би поништила транзицијску пљачку

Без национализације, која би поништила посљедице транзиционе пљачке и приватизације заједничких добара, може бити правне државе, али о праведној држави нема ни говора. Као што је јасно да о национализацији неће бити ни говора: може ли неко макар замислити да ЕУ подржи балканску владу која би спровела национализацију?

Читајте Перелмана. Његова ће вас књига излијечити од заблуде да ово код нас није прави капитализам и није права демократија. Јашта је. Само што је ово тек њихов почетак. Касније ће бити још горе. Оно што наши сада раде са плажама они напредни раде са интернетом и свемирским истраживањима. Капитализам је дијаболични строј за експлоатацију, којем не може измаћи ништа живо, чак ни мртви. И да бисте сахранили своје мртве, некоме морате платити.

Перелманови описи начина на који су моћници заједничку земљу претварали у своју уз помоћ силе и закона говоре о Енглеској прије три вијека, али и о нашим земљама, данас. Читајте и схватићете како су управо закони, дакле правна држава, омогућили новим власницима да оно што су украли очисте од других људи. Који су, и њихови преци, вјековима обрађивали поља и ловили у шумама које су окруживале њихово село. Да би једнога дана били ухапшени а њихово село избрисано са лица земље. Јер је демократија у Лондону донијела такозване Гејм Лоуз, законе о заштити дивљачи. Феудалац-капиталиста је постао власник земље и свега живог на земљи, укључујући и дивљач. Људи су, одједном, постали сметња дивљачи. Па је сметња отјерана са земље на којој је вјековима, испоставило се, бесправно живјела.

Читајте Перелмана и сазнаћете како су бизарни закони о дивљачи и кажњивости скитње (слободног кретања, право говорећи) људе отјерали са њихове земље равно у градове, гдје су морали изнајмљивати станове и за минималне наднице радити у фабрикама својих нових господара.

Процес успоставе капиталистичко-феудалног поретка код нас је већ у одмаклој фази. Ништа о томе не свједочи тако увјерљиво као чињеница да ми већ дуго оно што је апсолутно ненормално прихватамо као саморазумљиво.   

Отимање јавног простора

Шта је повијест наше транзиције него бескрајни низ примјера да богати и одабрани смију заузети јавни простор, нарочито најбоље локације, свакако и оне поред мора? Они ће одабрати јавни простор који желе, потом га заузети, а владе и парламенти ће то учинити легалним. Шта је у томе нормално? 

Шта приватне фирме раде на нашим изворима воде? Зашто они флаширају и продају воду која је заједничка, а ми “по сопственом нахођењу” можемо једино одабрати коју ћемо од наших опљачканих вода купити? Шта: воду није могла пунити држава, а добит усмјерити у социјалне пројекте? Није имала кноw хоw да пуни воду, па су нужни били домаћи или страни “инвеститори” и њихово “експертско знање”?

Шта раде паразити на наплатним рампама наших паркинга, зашто плаћамо када аутомобиле остављамо на јавном простору? Како је њима пошло за руком да јавни простор учине приватним?

Шта тајкун ради у улцињској солани, гдје са наше земље купи со из нашег мора? Заправо не купи, него је некада јавни простор одлучио продати као грађевинско земљиште.

Никада они неће рећи: доста је. Никада они неће стати. Процес окупације и економске експлоатације јавног простора ће, јасно, завршити тако што јавнога простора више неће бити.

Плаћаћемо за све оно што је некада било јавно добро. Као што данас плаћамо за ватру којом се гријемо, воду коју пијемо и земљу којом газимо, сутра ћемо плаћати и за ваздух који дишемо – неко ће добити концесије за ваздух, прочишћавати га и продавати.

Дужничко ропство

До тада ћемо већ бити дубоко у дужничком ропству. Онда ћемо напунити 65 или 70 и схватити да пензије нема, јер ће пензиони фондови до тада бити приватизовани.

Ако вам је због тога лакше, могуће је да ћемо и даље имати нашу такозвану слободну штампу, такозвана људска права и такозвани демократски поредак.

Кажу да се Вања Сутлић, велики хрватски и југословенски филозоф, једном заракијао у друштву пробраних марксиста, па им у неко доба ноћи рекао: “Другови, ако не можемо промијенити свијет, можемо барем промијенити кафану”.

Другови, будући да не можемо промијенити свијет, мораћемо промијенити плажу.

Прочитајте ОВДЕ зашто су Црна гора и Србија у шоку.

Извор: Ал Џазира Балканс