Најновије

ДНЕВНА ДОЗА КРВИ: Лешинарење због тиража? Шта је са менталним здрављем новинара црних хроника?

Уредници црних хроника такмиче се у истицању бруталности и од извештача траже детаљан опис унакажене жртве и изјаве најближих, бескрупулозно експлоатишући њихов очај зарад читаности. А шта је са новинарима који описују искасапљене људе и одлазе у њихове породице?

Илустрација (Фото: pixabay. com)

Страницама српских таблоида доминирају приче из црне хронике, која је, у поређењу са светским стандардима, ретко брутална и експлицитна. Текстови из ове рубрике плене пажњу јавности задирањем у интиму умрлих и ожалошћених ван свих граница доброг укуса, и уз директно кршење новинарског кодекса и професионалних стандарда. 

Док је умесност њихових урадака често предмет јавне расправе, последицама које овакав рад оставља на новинаре мало се ко бави. 

У актуелној борби за проширење граница медијских слобода у Србији и настојању да се реше конкретни проблеми цензуре и аутоцензуре, малих плата и прекарног запослења, занемарују се последице рада на оваквој медијској сцени – да ли то оставља последице на душевно здравље новинара. За анализу је посебно изазован положај новинара црне хронике – оних који извештавају о злочинима, трагедијама, сахранама. 

У крв без припреме

Према речима Милорада Ивановића, новинара БИРН-а и контакт особе Дарт центра за новинарство и трауме при Универзитету Колумбија за подручје Западног Балкана, у свету је пракса другачија и овај се проблем много озбиљније схвата. 

„Већина водећих светских медија увидела је да је ментално здравље новинара постало веома важно питање. Приметили су да су се новинари након повратка са ратишта или након извештавања о трагедијама понашали необично – повлачили су се у себе, почињали да пију, нису могли да спавају или су имали ноћне море. Тада је почело да се размишља о томе да новинари можда заправо пате од посттрауматског стресног поремећаја и да им је потребно помоћи. А помоћ је у оваквим случајевима прилично једноставна: почиње са дебрифингом, односно детаљним разговором са новинаром након повратка са терена. Такви разговори су благотворни и воде ка побољшању стања“, каже Ивановић. 

Последице које извештавање о погибијама и убиствима оставља на ментално здравље новинара у Србији потпуно су неистражен феномен. Међутим, када се узме у обзир пракса да се новинари почетници на терен шаљу без икаквог претходног, а камоли накнадног брифинга, није тешко претпоставити да их има.

„Лакше ми је да гледам брдо лешева него да идем да причам са људима којима је неко настрадао“ (Душан Стаменковић) 

О овоме може да посведочи и новинарка Блица Ана Аџић.

„Један од мојих првих случајева било је дете које је самлела вршалица. То је било баш онако мучно урадити, ту причу, и отићи на разговор са породицом… Почевши од те њиве, и свега, кад је дете, оно… самлевено. И ти у том моменту треба да узмеш изјаве, да све то одрадиш“, присећа се она. 

Слично искуство имао је и њен колега Н. Б., новинар са петнаестогодишњим стажом у дневним новинама, чији је први задатак на хроници био да са лица места извести о жени којој је главу прегазио аутобус. Било је то, како каже, веома брутално. 

„Вероватно није прошло више од месец дана од мог доласка у редакцију и већ сам имао први озбиљнији терен – прву хронику. Нисам ни сам знао шта ме тамо чека… Када сам стигао, нисам прво ни видео где се то тачно налази – видео сам окупљене људе, који нешто коментаришу и загледају, видео сам аутобус који је ту стајао… Ја да приђем да видим шта се дешава, кад ето, ни пола метра од мене, жена лежи испод аутобуса, прегажена… и локва крви.“

„Херцовитост“ 

Кратка анкета за потребе овог текста показала је да већина новинара црне хронике то задужење није сама бирала, већ да их за рад у тој рубрици бирају уредници, који међу младим новинарима препознају оне који, као што каже Ана Аџић, имају довољно „м*да и херца“ да се носе са изазовима посла. 

Наравно, има изузетака. Новинар Курира Душан Стаменковић сам је тражио да са рубрике друштво буде премештен на хронику.

„Те теме ми се нешто нису претерано свиђале, а и био сам тамо неки клинац који је дошао да завршава те неке спољне послове, неке анкетице, ово–оно, а ја сам хтео нешто конкретније. И ту сам се пробудио и схватио да хоћу да радим хронику“, каже Стаменковић, уз опаску да се не би вратио на друштво, да му не знам шта понуде. 

Један од мојих првих случајева било је дете које је самлела вршалица. То је било баш онако мучно урадити, ту причу, и отићи на разговор са породицом… Почевши од те њиве, и свега, кад је дете, оно… самлевено. И ти у том моменту треба да узмеш изјаве, да све то одрадиш (Ана Аџић)

Он на хроници ради нешто више од годину дана. Иако је углавном задовољан, постоје нека задужења која и њему тешко падају.

„Лакше ми је да гледам брдо лешева него да идем да причам са људима којима је неко настрадао.“ 

С њим се слажу и остале колеге и уредници, који једнодушно оцењују да су разговори са члановима породица настрадалих убедљиво најтежи део посла.

„Ако мене питаш, то, тај одлазак у породицу, јако је глупа и бизарна пракса хронике. Да се ја питам, ја бих то забранио. Шта очекивати када један новинар дође и покуца на врата? Шта он треба да пита – мајку, оца, брата, сестру, небитно? А то се, опет, тражи, од стране уредника и уредништва, таква је политика куће свих новина – и свих медија, да се не лажемо – да се тражи та нека ’људска прича’, да се тражи патња, како је то неко поднео, како се осећао тада и тако даље…“, каже Н. Б. 

Он објашњава да су новинари под притиском да задрже посао, да је „тај динар који се зарађује јако битан и толики је колики је“, и да се због тога не сећа да је ико икада одбио да уради то што му је речено. 

Култура стоицизма

С друге стране, уредници ову праксу правдају захтевима тржишта. По њима, апетити српских читалаца више се не могу задовољити основним информацијама. Они желе да знају све детаље трагичног догађаја, и на новинарима је да учине све што могу да им удовоље. Овакав став има и Борис Вуковић, одговорни уредник Српског телеграфа.

„Док нисам постао уредник хронике, и ја сам размишљао као што размишљају сви новинари код нас у редакцији: што ми идемо у те породице, што лешинаримо, шта имамо ми да слушамо туђу несрећу, зар то није огавно, одвратно и тако даље. Међутим, ви када одете на неку славу или када одете у фризерски салон, кад одете било где где има више људи, где се људи опусте, и када их питате шта читају у новинама – они читају управо то. Када погледате најчитаније текстове на сајтовима или шта је оно што је на насловној страни боље продало новине, то је у деведесет и нешто одсто случајева хроника, и то баш оваква хроника. А то неко мора да оде и да напише.“

Након повратка са ратишта или након извештавања о трагедијама, новинари су се понашали необично – повлачили су се у себе, почињали да пију, нису могли да спавају или су имали ноћне море (Милорад Ивановић)

И најповршнијим прегледом дневне штампе лако је установити да новинари, подвргнути притисцима разних врста, раде оно што морају. Међутим, упркос њиховим напорима, статистике показују да у Србији све мање и мање људи чита новине. 

Роберт Чобан, председник Колор прес групе, у својој анализи „Штампа у Србији од 2007. до 2017“ навео је да су укупни тиражи свих штампаних издања (дневника, недељника и месечника) за тих десет година, у просеку, преполовљени. 

Имајући то у виду, поставља се питање сврсисходности овакве уређивачке политике – колики проценат читалачке публике заправо жели овакву хронику и по којој цени је добија?

Гречен Дворзник, професорка новинарства на Универзитету Кент Стејт у Сједињеним Државама, која је кроз разговор са новинарима локалне телевизије на америчком Средњем западу спровела једно од најпознатијих истраживања на ову тему, приметила је да новинари по правилу поричу трауматичне последице свог рада. Притом, како је утврдила, углавном користе два основна аргумента – да су на факултету и у редакцијама научени да се понашају професионално и да их такво понашање штити од било каквих негативних утицаја, и то да доброг новинара одликује способност да одвоји емоције од посла и не дозволи да га оне спрече да обави задатак који му је постављен. 

У истом истраживању је навела и да у редакцијама влада култура стоицизма, те да је широко заступљен став да свако ко призна да се повремено носи са осећањем депресије и анксиозности, тиме, у ствари, признаје да није способан да ради свој посао. 

Сасвим у складу с тим, иако то нужно не доказује тезе професорке Дворзник, сви саговорници Цензоловке тврде да у вези са послом не осећају никакве тегобе. 

„Можда то подсвесно и оставља неке последице, које ја тренутно не примећујем, али није као да претерано о томе размишљам. Кад завршим с тим, кад сам данас то урадио, ту стављам тачку, сутрадан радим нешто друго… Ако дозволим да све то лично утиче на мене, шта ће бити са мном кроз десет, петнаест година?“, пита се Душан Стаменковић.

Уколико српски новинари и осећају некакве последице, то ће – бар засад – остати познато само њима. Све док то не постане и превише очигледно у резултатима њиховог рада. 

Прочитајте ОВДЕ ком се то, сада министру, Милошевић обраћао у стилу “мали, проспи ми пепељару”.

Извор: cenzolovka. rs 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube