Са немачком канцеларком Ангелом Меркел на заласку каријере, Британијом заокупљеном унутрашњим поделама око Брегзита и Италијом маргинализованом због ватрене коалиције популиста ривала, председник Француске се наметнуо као преко потребан европски лидер.
Златна нит која повезује његово деловање у Бриселу и дипломатију на међународној сцени је стратешка амбиција да Париз постане политичко седиште јаче и уједињеније Европе, пише "Политико".
Проблем је што Француска, чак и са тако динамичним вођом, нема енергије да изгура своју амбицију без вољног немачког партнера. Не желе све европске земље да их неко води, а камоли снажни Француз.
Штавише, Макрон је мало тога постигао својим удварањем Доналду Трампу, спарингом са Владимиром Путином и критичким дијалогом са Сијем Ђинпингом, који би сви радије изабрали подељену Европу од уједињене.
Његова способност да постигне реалне резултате биће на тесту овог месеца када угости руског председника на приватним разговорима на свом службеном одмаралишту Форт де Бергакон. Након тога он ће председавати самитом Г7 са лидерима САД, Канаде, Немачке, Британије, Италије и Јапана.
Политичка и регионална фрагмантација Еврепе, погоршана овогодишњим изборима за Европски парламет, за Макрона је истовремено и проблем и прилика. Он можда није успео да изгради нови доминантни проевропски центристички покрет на начин на који је то урадио у Француској 2017. године, али се његова група појавила као трећа сила у парламенту.
Млади председник је повратио своју позицију у земљи након вишемесечних протеста жутих прслука. Французима је сада јасно да ће он бити на власти до 2022. године, а врло могуће и до 2027.
Дубоко фрустриран Меркелиним опрезом и отпором Немачке његовим предлозима за јачање еврозоне, Макрон је постао спремнији да изазове Берлин него његов плашљиви претходник Франсоа Оланд.
- Оно што га је највише шокирало је одсуство стратешке визије и дугорочног размишљања међу ЕУ лидерима - оценио је Вилијам Дроздиак, аутор књиге о Макрону на светској сцени која ће бити објављена следеће године.
Ипак, упркос свом војном домету, нуклеарном арсеналу и сталном седишту у Савету безбедности УН-а, Париз у ЕУ нема исту тежину као Берлин.
Француска анемична економија, хронични буџетски дефицит, склоност ка трговинском протекционизму и потрази за стратешком аутономијим од стране САД, чине је непривлачним лидером за многе. То је охрабрило Макронове критичаре у ЕУ да формирају коалиције против Париза и да се боре против његове визије интегрисане Европе.
Макронов успон кочи и његова неспособност да наговори Трампа или Путина да промене курс о питањим од важности за ЕУ. Упркос свом уложеном шарму, он није успео да убеди Трампа ни да задржи САД у париском споразуму о климатским променама и нуклеарном споразуму са Ираном.
Француски званичници кажу да се Макрон барем и даље труди, у име Европе. Француски лидер је у више наврата позвао на "стратешко партнерство Еу и Русије" и сматра да је та веза кључна и за многа друга питања, укључујући Иран и Сирију.
Али није јасно да ли је Путин спреман да плати било коју цену за топлије везе са Европом. Макронови напори да поврати поверење зависе од тога да ли ће убедити Путина да направи компромис о војној акцији у источној Украјини. Ако не може да превлада у таквој дипломатској битци, његова круна ће у најбољем случају остати пољуљана.
Мета саветује опозицију да се уједини! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Блиц
