Пише: Brandon Smith
У погледу трговинског рата, постоје чињенице које не подржавају неке претпоставке на било којој страни расправе. Те су чињенице у супротности са главним наративом, као и неким наративима унутар алтернативних медија. На конзервативној страни имамо врсту вештачког патриотског жара; организован покушај употребе мемова и пропаганде за убеђивање конзервативаца да трговински рат захтева безумну верност анти-кинеским порукама.
Прво, да будемо јасни, Кина је омражени комунистички режим са историјом кршења људских права. Подсећамо на ратну грозницу против Ирака после 11. септембра и колико је конзервативаца поверовало у врло неутемељену тврдњу о ирачкој умешаности и лажи о оружју за масовно уништење. Американци не воле диктаторе и не воле Кину, али конзервативци бивају заведени мислећи да је трговински рат против Кине идеолошки хришћански рат који ће довести до боље Америке или бољег света. То није оно што намерава да учини трговински рат.
Почнимо с претпоставкама (као и лажима и дезинформацијама) око трговинског рата:
Заблуда бр. 1: Кина зависи од потрошача из САД-а
Ова идеја није заснована на нечем опипљивом. Понекад се запитамо да ли је идеја да свет зависи од америчког потрошача можда нека врста људског нарцизма? Усађивање просечном Американцу осећаја супериорности и посебности, једноставно тако што им кажете да њихова стална потрошња заснована на дугу одржава мотор глобалне економије у функцији.
У случају Кине, ево чињеница:
САД чине око 18 одсто кинеског извоза. Иако је ово леп удео, он једва да има довољно утицаја да сруши кинеску економију. Кина би претрпела губитак профита у одређеним секторима, као и рецесију, али не и врсту кризе коју неки алтернативни медији предвиђају.
Око 40 одсто кинеског БДП-а остварује се у земљи, а 80 одсто његовог БДП-а долази из приватне потрошње. Већ дуго времена говори се о томе да је Кина пребацила свој економски модел из система заснованог на извозу на самоодржив домаћи систем и да би то могло да буде показатељ надолазећег економског рата са САД-ом. Како се испоставило, управо то се догодило. Од 2010. године, домаће тржиште Кине драматично је порасло, што указује да Кина нема намеру да се ослања на америчког потрошача.
Амерички потрошач је скоро искоришћен. Иако је малопродаја у одређеним областима и даље стабилна и то су главни медији и Фед искористили за промоцију идеје да је економија још увек „јака“, то није права слика. Реалност је да америчка потрошња управља историјским нивоима дуга. Дуг домаћинстава је сада далеко изнад последњег виђеног нивоа након последње финансијске кризе, а укупни дуг је за 1,2 билиона долара већи од његовог последњег врхунца из 2008.
Пад малопродаје јаснији је у сталном затварању хиљада продајних места само у 2019. години. Ове године је дошло до пораста затварања продавница за 29 одсто у поређењу са 2018. годином, иако је 2018. године дошло до значајног скока у затварању продавница. Око 12.000 продавница планирано је да се затвори ове године.
Питање је, дакле, ако су амерички потрошачи заробљени дугом и америчка малопродаја на ивици рецесијског удара, зашто би се Кина осећала угрожено губитком америчког потрошачког тржишта? Истина је да она није угрожена, због чега, како смо предвиђали прошле године, трговински рат и даље не јењава упркос чињеници да је толико много људи тврдило да ће се Кина „брзо повиновати“ Трамповим захтевима.
Заблуда бр. 2: Производња ће се вратити у САД
Ово је можда најупорнија и највећа лаж која се годинама продавала америчком народу како би се придобио за спровођење деструктивних фискалних политика. Било да се ради о девалвацији долара или трговинском рату који не води никуда, Американцима се увек каже да су фабрике „тачно иза угла“. Људи то прихватају зато што желе повратак у златне године америчке економске експанзије и постоји низ разлога због којих је ово апсурдна фантазија.
Прво, садашња производња у САД-у чини само 11 одсто укупне економске производње. Не верујем да многи људи разумеју последице тога. Имамо економију засновану на 70 одсто малопродаје и услуга, што значи да већина грађана САД-а на тржишту рада нема никаквог искуства у производном сектору, а просечна америчка компанија нема смерница како да оснује производну базу користећи амерички фонд рада.
Друго, америчка радна снага очекује одређени ниво надокнаде, као и синдикална организација која овде чини производњу знатно скупљу него у Кини или другим деловима света. Просечни фабрички радник у Кини зарађује око 3,60 долара на сат – како би се тачно америчко тржиште икада такмичило са тим? Царине нису довољне да натерају корпорације да троше милијарде потребне за обнову фабрика у САД-у и запошљавају америчке раднике по цени од 15 долара на сат. То се једноставно неће догодити.
Треће, постоји много места поред Кине за изградњу фабрика. Ниједна компанија неће довести своје фабрике у САД када могу да граде у Вијетнаму или Тајвану итд. У многим случајевима јефтиније је отпремати сировине и производе у те земље, радници у Азији их заврше, а затим се предмети испоручују назад, него направити производ од почетка до краја у САД-у.
Четврто, можемо говорити цео дан о патриотизму, али на крају просечан Американац неће куповати „Маде ин УСА“ робу из осећаја патриотске дужности, ако цена буде двоструко већа. Валмарт и Амазон с разлогом доминирају на малопродајном тржишту – продају ствари јефтино.
Пето, повећање царина страним извозницима могло би само подстаћи потрошњу робе произведене у земљи ако САД већ имају велику производну базу и производе све производе које друге државе производе. Улазак у трговински рат без отпорног производног сектора је корак уназад. Не улазите у трговински рат да бисте вратили производњу, водите трговински рат да бисте промовисали робу коју већ производите.
Да је Трамп заиста намеравао да врати фабрике у САД, требало је да да подстицаје корпорацијама и пореске олакшице у замену за стварање производних радних места на тлу САД-а.
Заблуда бр. 3: Кина ће гладовати без америчких пољопривредних производа
Ово је врло чудан аргумент. Као да неки претпостављају да су САД једини потенцијални извор хране за Кину. Кина купује пољопривредне производе из читавог света и има алтернативне изворе за храну попут соје и свињетине, укључујући Бразил, Мексико и Русију.
Цене у Кини ће сигурно порасти, али нису близу тачке урушавања. Опет, Кинези се ни и чему не ослањају на САД, тако да идеја да су САД превладале у трговинском рату напросто није тачна.
Заблуда бр. 4: Свет ће бити на страни САД-а
Ово је главно питање – да ли би свет одабрао америчку базу потрошача или кинеско јефтино извозно тржиште ако би морали да одаберу само једно? Као што је раније напоменуто, амерички потрошач је скоро искоришћен. Кина има највеће тржиште увоза / извоза на свету. САД имају мало производње да би се о томе могло говорити. Такође доводимо у питање валидност идеје да је Европа или већина других народа одана америчком тржишту.
Да ли је то стварно тако?
Многи схватају да то није случај. Знамо да су глобалисти саботирали ову земљу изнутра и знамо да они користе Трампа као контролисану и корисну марионету у овом задатку. Али већина остатка света то не разуме. Ако се догоди економски пад који ће угрозити већи број економија, највероватније ће се за то кривити трговински рат, заједно са Трампом и његовим „популистичким“ присталицама. Остатак света ће их гледати као негативце, јер они не разумеју природу ратовања 4. генерације, нити глобалистичку стратегију „реда из хаоса“.
Заблуда 5: Трговински рат ће ускоро бити готов
То слушамо већ више од годину ипо дана, док се сваких неколико месеци трговински рат обнавља, а тржишта бивају погођена поновним разочарањем.
Последњи трговински преговори заказују се за октобар и, ако се они уопште догоде, мало је вероватно да ће резултирати нечим значајним. Обе стране ће тврдити да је “постигнут напредак”, а онда се, опет, ништа неће догодити и сукоб ће се убрзати.
Мислили бисте да су људи то до сад већ схватили, али инвестициони свет учи врло споро и функционише искључиво на слепој нади. У најмању руку, економски аналитичари почињу да схватају да никакав договор не долази и да ће се ситуација само пооштрити. У ствари, дизајниран је тако да се пооштри.
Заблуда бр. 6: Амерички долар је недодирљив
Та тврдња се углавном врти око идеје да, будући да је амерички долар светска резервна валута, САД имају предности у трговинским преговорима, а остатак света ће следити валутног лидера, јер „не постоји друга опција“.
Као што је гувернер Банке Енглеске Марк Карнеј отворено признао, план је да се долар као светска резервна валута замени. Како? Па, са глобалном крипто валутом.
Чини се да Карнејево спомињање Битикона и Фејсбукове либре као моделе овог валутног система збуњује неке људе. Карнеј није рекао да би либра требало да буде следећа светска резервна валута. Рекао је да ће наредна светска резервна валута изгледати као либра. Али како елите планирају да успоставе такав монетарни систем и приморају људе да иду заједно са безготовинским друштвом?
Њима је потребан масовни економски колапс праћен нестанком долара. Чини се да се Кина управо припремала за такав догађај. Иако многи аналитичари истичу да је Кина створила значајне износе дуга током протекле деценије, изгледа да заборављају да је то био услов да би Кина додала јуан у корпу за специјална права вучења ММФ-а, што је темељ за глобални валутни механизам. Кинески економски званичници и глобалиста тврде да је тренутни монетарни систем заснован на јединственој националној валути (долару) као светској резерви инхерентно нестабилан.
Њихово решење? Корпа валута надгледана од стране ММФ-а, а потом механизам јединствене дигиталне валуте.
Кина је такође складиштила велике количине злата у последњој деценији. Ово би указивало да очекују догађај девалвације новца, тачније у долару. То је као да знају нешто у шта ми само сумњамо.
Трговински рат савршено је покриће за колапс америчког долара какав глобалисти желе. Иако неки људи сугеришу да је кинеско одбацивање америчке благајне “нуклеарна опција” у трговинском рату, то баш и није тачно.
Реална нуклеарна опција за Кину је да одбаци амерички долар као резервну валуту и окрене се корпи са валутама, у чему ће им ММФ са задовољством помоћи. Као највећи извозник / увозник у свету Кина може да одбаци долар и већина њених трговинских партнера ће је следити. Америчка економија би се на тај начин урушила јер је долар једина нит која систем држи заједно.
Ово је ружна истина која се крије иза трговинског рата. То је ништа друго него фарса која води уништењу америчког долара и пробија пут глобалистичком систему светске дигиталне валуте. Без обзира да ли план успева или не, ослања се на широк отпор људи који виде опасност пред собом, али не праве грешку, глобалисти се не плаше економског пада или пада долара; Желе да се ово деси, тако да могу да успоставе још централизованију контролу.
Американац шокирао предлогом о разграничењу са тзв. Косовом! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
