Броз се више плашио Српског културног клуба него целе емиграције. Тачније више се плашио Слободана Драшковића, који је био неоспорни ауторитет. Драшковић је био члан америчких десничарских организација.
Аца Обрадовић, председник Српског културног клуба који је наследио на челу те организације Слободана Драшковића, дошао је једног дана са унуком код мене у Беч.
- Брате Милатовићу да видимо, да сачекамо... Молим вас да видимо шта хоће Слободан Милошевић, рекао ми је Обрадовић.
- Ацо, управо он то и хоће. Милошевић хоће да ви губите време као најтврђе антикомунистичко језгро у емигхрацији и да се питате, а да би он завршио антинародни посао. Милошевић не води српску него југословенску политику.
Слоба је могао да буде српски цар
Милошевић је бранио неодбрањиво. Сви ми знао да је тадашња наша армија била четврта по јачини у Европи. Да је Милошевић био у стању да брани народ он је могао да активира ту четврту војну силу у Европи у року од 24 сата. И да заузме теориторије које су нам нуђене по Лондонском уговору 1915. Он је могао да у року од 24 сата реши српско национално питање на Балкану. Свет би галамио два дана, а трећег дана би преговарао са позиције силе... Јер свету је свеједно ко је на власти.
Милошевић је управо у томе погрешио. У јеку геополитичког преструктурирања, када је пао Варшавски пакт, када је пао Берлински зид, он је требало да каже - Господо Американци шта хоћете? Хоћете Балкан? Изволите концесију као што имате Панамски канал.
Словенци и Хрвати су Хитлерови савезници, применимо међународно право, ратни злочини никад не застаревају. Молим лепо, ампутирајмо Хрватску и готово. Ја сам то јавно говорио испред америчке амбасаде и аустријског парламента у Бечу. Организовао сам 200 масовних српских протеста...
Срби у емиграцији су били одушевљени Милошевићем али то је одушевљење после опадало.
Милошевић амерички човек
Милошевић да је хтео, смео и умео он је могао да реши српско национално питање за 24 сата. И могао је да буде српски цар, да се прогласи за цара. Само да је рекао - Одричем се комунистичке идеологије и утопије, хоћу да измирим четнике и партизане, хоћу да ујединим српски народ, неће више Србин на Србина и тачка.
Е да је то рекао нема никог под капом небеском ко би био против тога.
А зашто то није урадио... Ја сам га то питао у неколико отворених писама.
Почели су онда проблеми. На мојим предавањима су се појављивали Арканови људи, Шешељеви и Драшковићеви људи... Ја сам их избацивао са предавања јер све су то националне штеточине и политички дилетанти који негују култ личности. Нас је култ личности довео до ове провалије.
Милошевић је радио за Американце. То је мој закључак, јер ја сам добро информисан човек Марићу.
Код Милошевића ми је прво сумњиво било недостатак патриотизма. Далеко су већи Срби били они мученици у опанцима у Првом светском рату који су и створили велику државу.
О куму Војиславу Шешељу и свађи због Милошевића
Кад се Шешељ вратио из Аустралије срели смо се у Минхену у стану једног капетана.
Ушао сам, дочекао ме је, изљубили смо се као да смо браћа од стричева. Шешељ ме је онда одмерио од главе до пете. Било ми је сумњиво зашто ме истомишљеник тако одмерава. Сели смо.
- Куме, нема више напада преко Српске борбе и Слободе на Слободана
Милошевића, рекао ми је Шешељ.
- Ко то каже куме?
- Ја кажем, рекао је Шешељ.
- Ко то наређује куме?
- Ја, одговорио је Шешељ.
- Слушај куме, то ћеш моћи да кажеш некој студенткињи ако икад будеш поново професор. А твоме куму који је у штампи српске политичке емиграције од тебе направио мит нећеш моћи да кажеш никада, а ни после тога. Јел ти јасно?
- Ајмо куме да прошетамо мало, рекао ми је Шешељ.
Било му је непријатно што овај капетан слуша. Изашли смо, шетали смо кроз Олимпијски парк.
- Знаш куме, није Милошевић комуниста, каже Шешељ.
- Јок, него сам ја као четнички син.
- Ма није...
- А што је изјавио за Монд да је убеђени комуниста од своје 17. године?, питао сам Шешеља.
- Па морао је...
- Дај молим те...
- Шта хоћеш од мене куме? питао ме је Шешељ.
- Хоћу да му се ти супроставиш. Организоваћу да те цела емиграција подржи.
- Нећу да му сметам, рекао је Шешељ.
- Онда смо разговор куме завршили. Ја сам мислио да сам дошао на разговор са кумом а ја сам дошао на разговор са Милошевићевим шофером. А не можеш ни шофер да му будеш јер си тек пре два месеца положио возачки у Аустралији. И довиђења, рекао сам Шешељу.
Шешељ није повео покрет против Слободана Милошевића јер није имао храбрости. Шешељ је само вербално храбар.
О Драшковићу
Србију није могао да спасе Вук Драшковић. За литературу је штета што се бавио политиком. Литература је због тога изгубила великог писца, можда и највећег писца 20. века. Имао је све предиспозиције. Али политика није добила у њему доброг политичара.
Прочитајте ОВДЕ шта је то морао да направи Тито да би Југославија постала суперсила.
Извор: Курир/ТВ Хепи
