Најновије

ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ: Ако ће роботи одгајати боље људе од нас, гласам за роботе!

Трагање за „правим вредностима" доказ је да данас не постоје никакве вредности. Данас су истине болне, злоупотребљене, па чак уперене против човека.

Ђорђе Д. Сибиновић (Фото: Правда)

Уназад неколико година на  читалачку сцену прозе и поезије у Србији али и шире(и проза и поезија му је преведена на руски, енглески, македонски и италијански језик) ступио је Ђорђе Д. Сибиновић. У поезији „Антологија упоредних снова“ „Речник поезије“ (награда „Вукове задужбине“, “Оловка Вилијам Шекспир“, „Видиш да усисавам“, у прози, прво роман („Погрешно“ 2016.), („Низводно“ 2018.), па „Родитељи“ (2019.) роман који мисао разума доводе до усијања и суза.

Тај роман као да је, поред, прегршти емоција, наговестио време када мушкарци  себе виде као мушкарце само ако су у предности над женама? А 21.смо век? Истина ми, празнину коју нам испуњава прочитани роман, умивено називамо „потребом душе“ али шта се са нама дешава када прочитани роман у нама остави набујале, а не потрошене емоције?! И не дај боже да их потрошимо по угледу на главне јунаке (ништавног Стеву или Миланку девојку несрећне судбине и уништеног живота („Родитељи“) .

Истина је да таква осећања увек имају своје место у читалачким доживљајима, али намеће се питање, нарочито у последње време, да ли смо, ма колико волели писану реч, ма колико нас романи стављали у наручје лепе стварности, опијајуће романтике и „испуњења душе“ сада способни да поред реалних животних потешкопћа почев од злоупотребе  основних  људскох осећања, ниподаштавања припадности вери,без и мало поштовања према женама, са присуством изразитог силовања деце, чињенице да су  отац и мајка нумерисани броејвима 1 и 2, квалитетно носимо и бол у души из романа. Неки мисле да је то превише. 

С друге стране некако баш у вртлогу ових урушених моралних вредности у књижевном стваралаштву (ваљда је и нормално да баш ту прокуључа) као одговор на све негативнoсти овог времена десила се ерупција исказивања истинских осећања (макар и у сузама). Одавно већ одвикнути да се оплакује судбина јунака неког романа, десило се баш то. За појаву романа „Родитељи“ аутора Ђорђа Д.Сибиновића може се слободно рећи ни мањег чуда (132 стране) ни већег емоцијалног доживљаја. И сам аутор је зачуђен оплакивањем судбине главне јунакиње од стране читатељки. Можда то и јесте квалитетан одговор на нашу индиферентност за све што нам се дешава?! Одговор на ту дилему код многих је слегање раменима, а заправо је веома јасан. Све мање маримо за вредностима које губимо. А ствар је једноставна. Они који читају и воле прозу би да та проза (пре него им дође у руке) „чита“ њихова очекивања, потребе, живот и реалност па и маштања. Да ли је томе „кривозаслужан“ Ђорђе Сибиновић, рећи ће време.

Узлазни пут којим иде овај писац је истовремено  успон романа као платформе за другачије односе и према  књигама и живтима. Јер ,колико год је живота у књигама толико је мало књига у животу. Осећај, можда субјективан, али сигурно није безразложан и безначајан, да заслуга што се суочавамо са овом тематиком  припада управо романима Ђорђа Д.Сибиновића који су после ко зна колико времена на читалачку позорницу извели породични роман. И прегршт осећања! 

Из преписке јасно је да му читаоци не замерају на сузама. Напротив стиче се утисак да су оне омаж судбини Миланке главне јунакиње романа „Родитељи“. Јер то што је она преживела, што јој је потез једног сеоског ђилкоша учино живот ништавним, не може свако. Заправо, могу само храбри снажни, јаки? Насупрот њима стварност  нам нуди феминизам, сурогат мајке...“жене које знају шта хоће“?! Шта се то дешава са нашим окружењм? Где је тај тас на ваги да нас што више стане на њега па да превагне добро, позитивно, хумано, природно, људско...?

Сви смо тасови на ђавољим теразијама

– За мене је питање доминантног облика организације друштвеног живота превазиђено питање. Није ми важно ко ће и како одгајати, важно ми је какви ће људи из тог одгоја настајати. Поновићу, облици друштвености које познаје хришћанска култура, наше сећање, нису успели. На крилима "милосрдног анђела" довели су нас у ћорсокак, на нови почетак. Ваша упитаност о "правим вредностима" прост је и убедљив доказ да данас не постоје никакве вредности. А без вредности, вез мотива, без вере да смо живи и да је живот неприкосновена вредност, вере од које се отуђују сви нормативни системи њене наводне заштите, од религије и морала, преко права и обичаја, нема живота као врховне вредности. Архајско безнађе које нас прекрива као лава Атлантиду незаустављиво је у односу на нама познате вредности и поступке  њихове интериоризације, развоја и заштите. Дакле, ми морамо да признамо пораз. Ако ће роботи одгајати боље људе од нас, гласам за роботе. Ако су то сурогат мајке, па нека буду! Али, шта ће се десити када се покаже да је то била "техничка грешка" цивилизацијске морфологије? Ништа. Као што и наше сироте мајке од нас нису направиле боље људе. Који је великодостојник било ког нормативног система хришћанске културе абдицирао после свеопште пропасти? Десиће се катаклизма, па нови почетак. Сви смо тасови на ђавољим теразијама.

У последње време, више него раније, жене су углавном несрећне због понашања мушкараца. Уместо да им доносимо срећу љубав ми сејемо несрећу! Шта мислите ко је таквим односом угрожен? Жена је жртва, то је сигурно. Али, да ли је у мушкарцима који силују и злостављају жене угрожена њихова мушкост? 

- Зашто су се обрукала браћа Мрњавчевић? Гојко и данас рида. Али, браћа силују, малтретирају и убијају жене да затрпају пукотину истине о сосптвеном кукавичлуку и недостојности. Сво то зло не чине мушкарци. То раде слине, хуље и болесници. Мушкарци поштују своје мајке, брину о својим сестрама, воле своје жене, и обожавају своје ћерке!

Ако погледамо протагонисте Ваших романа, и остале ликове у њима видећемо обичне људе, затечене у вртлогу времена. Они се толико колико могу опиру јачини спољашње силе, опиру али  пристају и на промене, све у потреби (оправданој и разумљивој)  да опстану. Неки ту где јесу, неки желе корак више. И то би се могло назавти борбом за опстанак. Зашто је опстанак толико присутан у књижевности?

- Сумарни поглед на епоху, на историју, на културу, на трајање, појединца урачунава у поновљене вредности, у облике сећања на оно што можемо препознати али га не види јасно и прецизно као средиште.  У њему се појединац губи у доказима укупног постојања. Док шетамо Римом или Атином уз сву дубину личног сензибилитета и свеколике напетости заинтересованог ока, не видимо појединца. Сједињујући се са "историјом случаја" опстанка  појединца у читавом процесу,  не остаје нам ништа друго изван личног искуства и непосредно проживљене драме за апаратуру транскрипције разумевања специфичности положаја појединца у свакој епохи. И тако долазимо до "опстанка".  Живот је борба за опстанак. Прво у свом времену а затим и у облику колективне морфологије, симбола и свега онога што ће сведочити епоху.  У истом реалном времену Ђордано Бруно је спаљен а Микеланђело је осмислио  клицу модерног доба постављајући на хришћански трг паганске симболе. У нашем доживљају  опстају и један и други и у нашем сећању живе: један као жртва, други као миљеник исте силе која је увек немилосрдна према појединцу. Зато ме занимају личне драме опстанка у свом времену. Опстанак омогућује живот.

И лаж је истина о покушају заснивања неке друге истине

Ви сте романима „Погрешнио“, „Низводно“ и посебно романом „Родитељи“,...читаоцима наметнули диван осећај препознавања истине, као да нам поручујете да истина  када се разазна, олакшава живот. Данас  би се могло рећи да су истине болне, злоупотребљене, па чак уперене против човека. А ви, писци, упорно их нудите као спас, као лепу сигурност за живот? Да ли је то истина или варка?

- Суноварат нашег доба одиграо се на пољу сукоба модернистичке парадигме тоталитета која је баштинећи традиционалу, формалну логику античке базе, парадоксалност хришћанског однос људском искуству помирила у култури целине и изричитости једне једине  истине чије кључеве су држали невидљиви агенти и фрагментарности постмодернистичких покушаја да, попут Прометеја, ватру истине отму окултним амбасадорима једног бога и једне истине и врате је човеку не водећи при том рачуна о томе да до коначне васпоставе истине није могуће доћи након њеног уништења и бесконачног удробљавања.  Дакле, по мом скромном суду, за истину је потпуно исто да ли је прикривају силе које је држе под оштрим сечивом неупитности као и они који су разбили огледало са њеним одразом и расули срчу миријада њених ембриона да се о њих стабилно сецкамо. Све што постоји је истина о себи. И лаж је истина о покушају заснивања неке друге истине. Када вас неко лаже, то је истина о догађају у којем  он покушава да промени истину. Један од главних задатака књижевности јесте да ту драму дубоког понирања истине испрати целокупним током реке живота све до поновног избијања после којег живот постаје поново могућ као једини извор људскости. Једина истина за књижевност мора бити и остати сумња. Из ње настаје борба за човека и његову истину.

Донка Димитријевић наш књижевни критичар, недавно је о вашем роману „Низводно“, написала  да је то прича  „о породици као укупном духу времена, о трансформацији људског  рода у театру ситуације, све до књижевности која се сећа онога што смо ми заборавили...“  Последњих година изгледа да  смо, баш у породичном  животу  заборавили на праве вредности? Како Ви гледате на развој и судбину данашње породице?

-  Одговорност је увек подељена. Стање у којем се данас налази породица сложено је и захтева дубоку анализу која превазилази оквире одговара на једно питање у разговору. Подсетио бих на Миљковићев стих: "све што је пало, било је паду склоно". Тако је и са породицом. Као и сви други доминантни облици постојања појединца у друштвеном животу када доживе свој врхунац сурвавају се у амбис. Увек је најлакши почетак и у животу појединца једнако као и у друштвеним облицима. Тада је сваки напредак видљив а достигнуте вредности делују двоструко: мотивацијски и стабилизацијски. Када се достигне период самозадовољства опадају оба оквира. Прво нестаје мотив а за њим и до тада гарантована самообновљивост. Породица је изгубила виталност ослањајући се на културолоше стереотипе. Пре свега на религију и идеологију које су је непредвидљиво и невероватно удружене издале и продале као Јуда Христа. О томе готово да није потребно ни говорити. И један и други стуб модерног доба породицу  је користио и злоупотребљаваио до уништења. Бирајате сами примере: од педофилије до потказивања родитеља тоталитаристичким комитетима!  А породица сама за себе није успела да се трансформише и да препозна "непријатеље" већ их је слепо следила и сада се распала. Све лажи о слободи као и окошталост видљивих облика породичног трајања развалиле су породицу на заувек неспојива својства њених чланова остављајући им да играју немогуће "улоге" родитеља и деце изван сваке могуће фабуле и сижеа. Породица се данас препознаје као постмодернистичка заједница расутих делића који сведоче просто сопствено постојање а нису у стању да га докажу функцијом и трајањем. Видећемо, можда ће две маме и двојица тата бити бољи поколењима која долазе него што је то била фрустрација "првог одласка са оцем на јутрење". Драже су ми све батине које сам у детињству добио од идеје да ће неки мени сличан клинац имати родитеља 1 и родитеља 2 уместо кеве која бије и ћалета који се дере. То ми није сметало да будем Вуковац. Верујем да ће синови које ће одгајати две маме и двојица тата бити бољи од мене.                                              

Поезија једина слобода, апсолутна слобода!

Да ли Вам је намера да нас разочарате у постојеће како би нас вратили на праве вредности? Значи ли то да смо подоста скренули с пута? 

- Не видим себе као месију нити као некога ко има право да суди и придикује. Трудим се да постигнем релативни склад између онога што мислим, радим и говорим.  Опет бих цитирао једног великог песника, Штулића: "не могу помоћи никоме од нас". А вредности живе кроз понављање. Има много више ствари за којима жалим због истека мог века него што нећу доживети понављање искуства две маме и двојице тата.

Живот је данас чудо, свет је суров! Али  људи  верују да су то пролазне тешкоће. Ваша нова  књига поезије „Видиш да усисавам“ (други део књиге поезије „Оловка Вилијам Шекспир“  сеже још дубље од наших очекивања све до специфичности које нас уводе у оригиналност емоција и...? Бивамо срећни. Направили сте нам леп угођај, леп да вуче на поновно доживљавање. А живот нас, често, не „милује“ тако као Ваша поезија? 

- Грозоте данашњег света ништа су према архајској немилосрдности! Освета данас представља особито отежавајућу околност злочина а у једном тренутку била је цивилизацијско откровење! Да, баш тако. Принцип "талиона: око за око, зуб за зуб", што данас означава освету као друштвено неприхватљиву мотивацију, у једном тренутку зауставио је архајски ужас уништења свега постојећег и препознао "меру узвраћања" која је зауставила пут самоуништења. Сваком је његов ужас највећи. А није. Зато је поезија једина слобода. Апсолутна слобода! Зато што поезија није анархија језика која подржава апсолутни нихилизам духа. Она је филигранска одговорност према најдубљем болу душе из којег једино можемо закорачити у поље радости, из којег је љубав видљива као спас. Ко није дубоко патио тај није ни волео. Поезија засутавља злочин. И зато је велика поезија највећи и најважнији доживљај свемира. Данас ништа више није важно што није стало у сензацију и технолошку варку универзализације појединца. Зато се и поезија не види. Али, ни Бога не видимо па то не значи да га нема. Већ смо помињали жртве које су гореле јер су знале да је "земља округла"; шта је према свему томе данас један ајфон или већ неки други андроид сем ломаче за истину да је поезија једини спас за човека. Од идеје да ће сви писати поезију завршили смо у первертираној пракси да сви пишу смс поруке и твитове! Архајско је прошло, проћи ће и телефонско. Само ће поезија преживети! 

У шта то данашњи човек, Ваш читалац, верује? Деца више верују интернету него родитељинма, родитељи више верују гугл лекарима него специјалистима медицине. Да ли ће такав пут писце довести у ћорсокак?

- Не знам у шта верује савремени човек, још мање читалац али знам да су писци  одавно већ у ћорсокаку. Оног трена када су поверовали да је текст испред света, да је текстуална стварност равноправна непосредној људској драми само зато што постоји по себи, отуђили су се од свог јединог предмета и окренули се себи. Довели су књижевност до пропасти зарад фикционалног наратива, метамета наратива, дигиталног реализма и свих осталих формацијских еуфемизама и субститута животу који су престали да тематизују. Да тако треба писати, ваљда би се Шекспир сетио да напише неки текст како главни јунак  долази у село трагајући за идентитетом и од неке патке у поверењу сазнаје да је сам свој отац. То је прошло. Или се ја надам да јесте. Књижевност, било којом формом или стилом или наративном стратегијом, како се то данас популарно каже у теорији књижевности, мора изнова испирчати причу о људима, Ахил и Хектор се морју поново потући, Ромео и Јулија отровати а Срби престати да пијани и обесни силују на другој страници награђених романа савремене српске прозе. Тако књижевност има шансе. Ово је већ све виђено.

Да ли Ви као човек понекад стрепите за „судбину“ Ваших ставова, мишљења и судбине Ваших јунака, ко Вам гарантује да ће то бити прихваћено, да ће се допасти  свим Вашим читаоцима, а колико знам по продатим примерцима романа у питању је не тако мали број њих.

- Не стрепим ни мало. Сви моји ставови поражен су. Мој свет саграђен је на примерима Гојка Мрњавчевића и Бановић Страхиње а они нису преживели своје време. Зато живе у онима као што сам ја. И данас конформизам у сарадњи са идологијом мудријашења  налаже одустајање од принципа у име инклузије и толеранције. Плаћам порез и прелазим на зелено на семафору. Дакле, поштујем императивне норме. И ништа више. Све остало је моје право да бирам пут. То буди још већу страст да своје узоре негујем као прогоњену звер. Не треба нико да верује мени нити да ме следи. Чак ни моја деца. Задовољавам се позицијом  са које се довољно узбудљиво постављају питања и сугерише преостали сензибилитет упитаности. У сваком од нас живи све: и поезија и твитер. Питање је само колико је јака мотивација а колико оно што примамо из стварности може да оживи људскости у нама. Имам више читалаца него што заслужујем. То не доказују тиражи него писма и мејлови читалаца које чувам као очев сат. Сакривен и од себе. 

Слушајући политичаре, тренирамо социјалну издржљивост живота

Шта одређује јачину пишчеве мисли и поруке? У којој мери она и његово стваралаштво може да мења односе, људе...? 

- Пре свега његов карактер. Таленат није довољна гаранција иако без њега писање нема смисла бар не у књижевности. Мене је књижевност променила. То ми је довољно. Зашто не би то исто успела у још неком човеку. Нема човека који је сео да пише без жеље да његве речи не остану усамљене и без разумевања. Мења нас клима, године, а да нас не промени "све о нама". Ако нас не буде мењало стваралаштво, како Ви кажете, мењаће нас теледириговане ракете "земља-земља" неограниченог домета.

Да ли Вам и у којој мери реалан свет, друштвена клима-суровост, али и доминација политичке мисли над пишчевом квари расположење према лику кога стварате, коме одређујете судбину, односе...? Да будем јасан. Шта је то толико јако у писцу да издржи често и месецима да ствара лик понекад у веома романтичним задивљујућим миљеима и  односима а око њега -писца милион разлога за разочарење?

- Писање је илузија велике моћи! Писац ствара свет од почетка пазећи при том да позиција творца обавезује више него што привлачи магичном заводљивошћу апсолутне моћи коначне одлуке. То не значи да се заустављам али свакако водим рачуна да "не намештам", ни фабулу ни сиже и да до поенте стижем разноврсним средствима,  пре свега и уз помоћ језика и његових могућности надокнаде у односу на бројне недостатке које прича носи као сопствене ограничавајуће факторе писања. Веома често ми је тешко због тога што нешто "мора да се баш тако напише". Кад издржиш тај бол, постајеш писац.                                  

Да ли је Вама, као и верујем многима, нелогично да  у свакодневном животу  више  препричавамо мисли и дела политичара, него успешних писаца. Ја нисам скоро чуо да неко препричава мисли Добрице Ћосића, Матије Бећковића, Меше Селимовића,... Али стално чујем како је нека страначка личност изјавила те ово те оно, макар то биле и небулозе?

- То је савршено логично. Језик и говор политичара тривијални су и по правилу долазе из веома ниске конституције идеолошке свести. Предвидљиви су, намењени  и разумљиви острашћеним слушаоцима. Врло поједностваљено срачунати су на подилажење истомишљеницима и "претње" противницима,  како се у политичком дискурсу виде сви они који мисле другачије. Језик и мисли великих писаца захтваају много  више труда и времена од језика дневне политике. Слушајући политичаре, тренирамо социјалну издржљивост живота у отежаним околностима, слушајући велике писце стичемо својства изузетности људског спецификума.

Шта један писац као што сте Ви, успешан (награде  „Мирослав Антић“, „Вукова задужбина“, „Милан Ракић“ и „Мајевички вијенац“) романи и поезија преведени на француски, македонски, украјински и енглески језик, очекује од своје књиге, код читаоца?

- Очекујем да је прочитају и да у читању нађу довољно разлога да је дописују, разарају, да се обрачунају са њом, да не остану равнодушни према себи поводом читања а да ме запамте као провокатора.

Шта по вама има већу снагу и утицај у друштву? Порука коју један роман шаље или награда коју добије? 

- Наравно, порука! Проблем је у томе што до великог броја читалаца могу да стигну само поруке награђених књига а награђивање у нашој култури трагичније је од свих других пропасти. На друштвеној сцени у моди је деакумулација функција, испитивање порекла имовине и остале постконтролне процедуре самоосвешћшивања. Само нико у нашој култури не предлаже да се спроведе принцип "један геније само једном у само један жири" или већ постојећа ознака "културне деконтаминације" да буде схваћена као "плава риба, кљукана династија, свастикин бут". Може и као "школски друг, члан ложе, стипедниста и тако то".

Шта би по вама, у данашње време, напаћен, гладан, несрећан и сам човек радије прихватио: слободу или срећу?

- Било који човек у било ком времену који помисли да слободу упореди или размени за било шта друго, није ни заслужио да живи.

Прочитајте ОВДЕ   која изложба отвара 55. излагачку сезону Дома омладине.

Извор: Правда/Милорад Антонић

Бонус видео

Игор Маринковић - Вучић ће завршити у затвору због издаје Косова?!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube