Пише: Јуриј Котјонок
Не желим да оцењујем унутрашњу јерменску политичку кухињу, то није моја ствар. На крају, на Јерменима је шта ће изабрати и коме ће поверити управљање, укључујући и војно-политичко. Немам право да судим овде, јер сам гост.
Говорим о нечем другом - рањен сам у Арцаху циљаним ударцем на хришћанску цркву. Чудесно сам преживео и спасили су ме јерменски лекари тима Шогена Данијелијана, лечим се у клиници Еребуни, најбољој у Јерменији. Осећам бригу и љубав људи око себе. Али…
Храм у коме сам скоро умро вероватно ће бити срушен - шта још можемо очекивати од оних који руше крстове и хришћанска гробља, било какво спомињање „неверника“? Чекати милост и човекољубље? Питајте мртве и осакаћене. Питајте мртве, они тачно знају вредност речи. Умрли из Арцаха су попут стражара. Шуши се даје онима који су га методички гађали.
Против сам Мајдана, али и даље имам осећај недостатка помоћи Арцаху из ... Јерменије. С једне стране, била је. Али чак и на свом нивоу осетио сам некакву половичност.
У медијима и друштвеним мрежама готово свакодневно су се приказивали одреди старих људи, часних аксакала, који су ишли у помоћ Арцаху. Била је таква журба, али систем се није осећао. Проклети осећај „исушивања“ ме не напушта.
Мој пријатељ А. (не желим да откријем борца), којег сам срео 14. децембра у Донбасу, јерменски устаник, стигао је у Јереван, ишао је на фронт, уписао се у чету за формирање, прошаоватрену обуку (може нешто да учини). Били су им задовољни, рекли су: „Сачекајте, зваћемо“. Чекао је месец дана.
Борац је дошао на моје болничко одељење и признао: „Још увек чекам. У почетку су их „хранили“ доручком, да би из дв е чете формирали једну, а затим - углавном тишина“. Схватио је да га неће позвати кад се непријатељ већ приближио Шушију. Односно, испоставило се да су сви ови кампови и обуке били ожичење, имитација. Зашто?
Колико таквих искусних бораца, резервиста који још нису изгубили борбене вештине, није било потребно тамо где су се водиле крваве битке? Вероватно нећу искривити срце ако кажем да их има на хиљаде. Чудно је да у Јерменији није извршена мобилизација. Зашто? Напокон, спроводи се ако се држава и нација боре до победе. Јесу ли ишли или нису? Или, опет, само декларације?
А ја имам само питања, питања, питања. Наивно сам питао десетине новинара који су дошли на моје болничко одељење: „Зашто мобилизација друштва није видљива? Зашто Јереван није војни камп? " Нисам добио одговоре јер људи нису знали шта да одговоре.
Постоје два закључка:
1) Јерменском народу предстоје тешка времена. Напротив, ово је време тешких искушења и, можда, мучеништва за Христа. Наравно, ово ће утицати на оне који су спремни за ове тестове, а они који воле компромисе увек ће наћи заједнички језик, чак и са Белзебубом ... Иначе, питање тестирања и мучеништва у потпуности се тиче Руса, само што су они ширег обима.
2) Инспирисани нападима турско-азербејџанске војске и њиховим ударима из даљине, казнене снаге у Украјини могу ићи напред. Треба очекивати њихову активацију у Донбасу. Чита се, да ли ће то бити или не, то је друга ствар.
Не тврдим да ће тамо почети масовно гнетење, али провокације за промену ситуације и довођење било каквих мировњака су сасвим могући. Некажњивост надахњује, посебно када из даљине видите слику уништења непријатеља.
Моја туга за хришћанским светињама Арцацха ће још дуго бити настањена у мојој души. Она привлачи душу, осећа се у срцу. Овај рат остаје заувек са мном ...
Како су се Јермени дигли против власти у Јеревану, погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
