Вишемесечном сукобу на југу Србије већ се назирао крај када је дошло до највеће борбе која je и одредила исход овог конфликта. Реч је о борби за село Ораовицу, село код Прешева, која можда по војним параметрима није била битка, али би се због свог значаја могла и тако назвати.
Почетком маја 2001. године, под окриљем ноћи, у село су убациване групе тзв. ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), у којима је било и доста оних са ратним искуством са Косова и Метохије. Сва светла у селу су била погашена, чула су се возила а и повремено и пуцњи. До тада у селу је боравила локална терористичка група, а сада су почели да за потребе паравојске регрутују мештане.
Блокирали су путеве који воде у село, а тиме су ставили у блокаду једну јединицу тадашње Војске Југославије (ВЈ). Припадници 63. падобранске бригаде покушали су да омогуће снабдевање тих војника водом и храном проласком кроз непријатељске редове. Први покушај је пропао, али је други, изведен иза леђа албанске паравојске, преко Ораовичког језера, успео.
ОВПМБ је покренуо напад на снаге ВЈ и МУП-а Србије 12. маја 2001. године у поподневним сатима. Пар дана је трајала размена ватре, а одговор Здружених снага безбедности (ЗСБ), ВЈ и МУП-а, уследио је 14. маја, уз сагласност Кфора, односно НАТО-а, будући да се све одвијало на рубу Копнене зоне безбедности. Овај појас ширине пет километара уз административну линију Космета, по Кумановском споразуму, у надлежности је команданта међународних снага у јужној покрајини.
Штавише, Кфор је пратио акцију у Ораовици из хеликоптера „апач” и беспилотних летелица. Прецизним дејствима уништаване су ватрене тачке ОВПМБ, али ватрена подршка није вршена тешком артиљеријом већ минобацачима и бацачима граната. За уништавање бункера, уз одобрење Кфора, употребљени су тенкови.
Јединице ЗСБ су се 15. маја, око 20. часова, спојиле код млина у Ораовици и то је био крај планова сепаратиста да онемогуће улазак ВЈ и МУП-а у овај део Копнене зоне безбедности. Неки од њих су се предали, а многи су се разбежали у правцу Космета и Македоније. Оружје су понели са собом, део арсенала су закопали, а један џип са оружјем су гурнули у Ораовичко језеро.
Ова драматична збивања најпотпуније су описана у књизи „Противтерористичка операција на југу Србије”, аутора Милосава Симовића и Николе Карановића. Безбедносни проблеми на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе почели су убрзо по окончању НАТО агресије, наводи се у поменутој књизи. Више стотина Албанаца из ових општина борило се 1998. и 1999. године у саставу тзв. ОВК.
По завршетку рата, у јуну 1999. године, неки од њих су остали на Космету и у Албанији, неки су отишли у емиграцију, а већина се вратила кући. Они ће постати језгро ОВПМБ која се у јавности појавила 2000. године. Ова паравојска била је организована у шест бригада и располагала је са више од хиљаду људи наоружаних пешадијским наоружањем, минобацачима, а имали су и две хаубице.
Идеја им је била да на југу Србије изведу репризу збивања на Космету, да спроведу терор над цивилима и извршавају терористичке нападе на полицију, да изазову реакцију државе, коју ће представити као репресију над Албанцима, што би требало да доведе до укључивања НАТО-а и Запада у решавање насталог проблема, а крајњи циљ био је присаједињење Прешева, Бујановца и Медвеђе тзв. републици Косово.
У периоду од 21. јуна до 20. новембра 2000. године, када је сукоб ескалирао, на подручју три поменуте општине централне Србије извршено је 296 терористичких напада а убијено је пет полицајаца и шест грађана. Тако су 13. октобра те године, док је Србија била у превирању после петооктобарских промена, недалеко од Великог Трновца, погинула два полицајца а рањено их је једанаест.
До ескалације кризе дошло је 21. новембра 2000. године, када је ОВПМБ напала положаје МУП-а код села Добросин, Лучане, Кончуљ и Мали Трновац. Тада су погинула три а рањена су четири полицајца. Албански сепаратисти тада су успели да заузму део територије у Копненој зони безбедности на том подручју.
Међутим, политичка ситуација није била као уочи рата на Косову и Метохији. Упадом у КЗБ, терористи су подрли ауторитет НАТО-а, а званични Београд је сарађивао са међународном заједницом на решавању ове кризе, пажљиво али и одлучно повлачећи потезе. ВЈ се налазила на ободу КЗБ, а да би ушла у њу требала јој је одлука команданта Кфора и на томе се радило.
Већ крајем новембра 2000. Године, јединице МУП-а Србије успеле су да запоседну половину села Лучане, а крајем децембра преузели су контролу и над стратешки важном врху Свети Илија на планини Пљачковици, у близини Врања.
Сарадња ВЈ и МУП-а формално је институционализована 7. марта 2001. Године, када су формиране Заједничке снаге безбедности. Кроз сарадњу са међународном заједницом, створени су услови да НАТО одобри улазак ВЈ у КЗБ. Ова зона, која се протеже од границе са Македонијом, уз административну линију Космета све до Црне Горе, подељена је у секторе А, Б, Ц и Д.
Сектор Б је био најделикатнији, јер је то подручје сукоба на југу Србије и у њега се ушло на крају, после борбе за Ораовицу, али и погибије Ридвана Ћазимија, званог Капетан Леши, једног од команданата ОВПМБ.
Војска Србије и данас се налази у Копненој зони безбедности, где обезбеђује административну линију према Космету. Тешких инцидената нема, али војници, имајући у виду искуства са Космета и југа централне Србије, морају даноноћно бити на опрезу.
О новим провокацијама из Приштине прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
