Најновије

ОБЈАВЉЕНА ТАЈНА ДОКУМЕНТА ЦИА: Ватикан зна где се оно налази!

У децембру 1997. године у Лондон долазе важни представници 41 државе. Мотив окупљања је велика конференција о нацистичком злату, сазвана након “афере Меили”. Кристоф Меили је био чувар у швајцарској УБС банци. Обављајући свој посао, установио је да се део службеника банке у чудним терминима бави необичним, загонетним послом - уништавањем одређених докумената.

Злато (Фото: pixabay. com)

Копкала су га питања - зашто, о којим се документима ради... Меили је чепркао, њушкао, распитивао се и на крају схватио да су папири, који иду у стројеве за сечење, докази који злато и драгоцености сачуване у депоима УБС-а воде према Трећем Рајху и Јеврејима које је опљачкао Хитлеров режим! Драгоцености након уништења доказа о стварним власницима логично постају власништво банке. Након тога се закотрљала прича глобалних димензија…

Афера је вратила пажњу светске јавности на грандиозну, геноцидну отимачину изведену у Трећем Рајху, али и његовим сателитима. Конференција је у фокусу имала понашање неутралних држава које су тај посао олакшале - Швајцарске и Ватикана, а циљ је био позвати све земље у које води траг злата на отварање архива, налазак драгоцености и реституцију жртава.

Један од кључних циљева конференције био је, како се види из ЦИА-иних извјештаја која су недавно декласификована, наговорити Ватикан на објаву архивских докумената који би - између осталог - открили тајну усташког злата које је тамо завршило. Главни амерички човек на конференцији је Стјуарт Елиот “Сту” Ајзенштат, дипломат и правник, који је дужност амбасадора САД-а у Еуропској унији обављао од 1993. до 1996. године.

Ајзенштат се пре тога, 7. новембра, на поверљивом брифингу у Ватикану сусрео с оцем Марцелом Чапином, једним од двојице ватиканских функционера који ће представљати Свету Столицу на лондонској конференцији о нацистичким добрима, као и с министром спољних послова Свете Столице, Целестином Миљореом, једним од најпрогресивнијих ватиканских свештеника.

Ајзенштат је известио Чапина о “извештају о неутралнима”, које се односило на Ватикан. Поздравио је одлуку Свете Столице да пошаље представнике у Лондон и навео их на “активно учествовање”. Ајзенштат је позвао Ватикан да убрза поступак прегледа својих докумената и отвори своје архиве везане за имовину страним истраживачима.

Чапин се, дознајемо из извештаја ЦИА-е, “захвалио Ајзенштату на брифингу и описао напоре ватиканског архива у вези с откривањем судбине скривене нацистичке имовине. Рекао је како има коначну власт у приступу поверљивим записима које би ‘већ сутра’ могао учинити јавно доступним.

Ватиканска пракса је отварање архива ради потпуног прегледа понтификата појединачног папе. Напоменуо је, међутим, да након издања од 11 свезака, понтификат Пиа XИИ. није предвиђен за целовити преглед и издавање, и то све до 2000. године”.

Но то се до данас није догодило...

Чапин је сматрао да би тренутно објављивање била погрешка јер ватикански архивисти још нису у целости каталогирали материјал. На питање о сарадњи усташа и свештеника рекао је да су “неки фрањевци били пуно више Хрвати него католици”, а Ватикан је на питање усташког злата осетљив. Додао је како није видео документе који би подржавали тезу о улози Ватикана у прикривању злата усташких жртава.

Чапин је рекао Ајзенштату да ће “америчка влада морати прихватити његову реч да Ватикан неће уништити никакве ‘неугодне’ документе с којима би се могао сусрести” додајући како му треба веровати и “ако извести да у прегледу своје архиве није пронашао ништа”. Рекао је Американцу да су новински исечци из југословенске штампе у време суђења Степинцу “једини пронађени записи који су расправљали о том питању и да би службени записи, који се односе на то злато, требали бити доступни у Београду”.

Овде ћемо се с Ајзенштата и његових напора за открићем трагова који воде према усташком злату запутити према усташким и другим домаћим изворима на ту тему, која већ деценијама узбуђује и нашу јавност.

Једну је причу Удби испричао Анте Мошков, заповедник, који је с тим златом имао и лично искуство. Мошков прича о бегу Павелића и екипе у Аустрију са делом тог злата у пролеће 1945. године:

Некако у исто време, да буде ствар потпуна, Павелић је послао Лисака у једну експедицију по неке закопане златнике (наводно око 2000 златника) које су, приликом бега из енглеске у америчку зону, у некој шуми закопали Павелић, Лисак, Кирин и Брацо. Према причању Лисака, а касније Виктора Ребернишчака, који је био издвојен, док је Павелић са споменутом тројицом неопажено негде постранце у шуми копао, нико није могао од оних који су били с Павелићем (осим Кирина, Лисака и Браце) знати место. Док су двојица копали, двојица су држали стражу и ниједан се од остављене групе није одвајао. Лисак се вратио и изјавио да је на месту златника нашао дрвену дашчицу или картон на којем је писало: ‘Хвала на дукатима, поздрављају партизани!’. Дакле, и та резерва за коју су неки изван породице Павелић знали да постоји је нестала - објашњава Мошков, но и ту се појавила мистерија: јесу ли злато стварно нашли партизани или је то бајка Павелићевих људи.

Мошков, међутим, не прича како је и сам учествовао у скривању дела злата. Мошков је, наиме, код себе чувао део усташког злата, у “девет сандучића димензија 30x20x12 цм, по 35 килограма злата у сваком сандучићу, према речима Б. Каврана, односно око 22 килограма по процени Јере Јареба”, а знао је и где је друго злато, којег није било мало.

“Део новца (Мошков је) потрошио и за своје потребе у Италији, а преостало је остало закопано покрај Радштата”, пише Ивица Храстовић с Хрватског војног факултета у научном раду о Мошкову. (...) Будући да су за злато још знали пуковник Фране Шарић и Марко Чавић, тешко је рећи каква му је била судбина након хапшења генерала Мошкова, али је могућ двоструки расплет: или су Енглези присилили Шарића да им каже све што зна о злату кад су он и Мошков били у затвору (Шарић је изашао из затвора без објашњења, а Мошков је изручен југословенским властима) па су га пронашли и узели или су злато крај Радштата ископали Шарић или Чавић, или заједно или с још неким, те с њим отпутовали за Аргентину између децембра 1946. и марта 1947., док је А. Мошков био у затвору и још се надао да неће бити изручен. Одређени извори упућују на то да је у трошењу тог злата учествовао и Павелић.”

Према подацима које прикупио историчар Марио Јареб, у Швајцарској је завршило 1338,87 килограма усташког злата и око 2,750.000 швајцарских франака.

“Били су у трезорима и на рачунима швајцарских банака крајем рата 1945. године. Део злата (358,42 килограма) било је злато које је средишња немачка банка Рајхсбанк доставила ХДБ-у на основу плаћања Немачке НДХ за превоз немачких војних дивизија и ратне грађе преко државног подручја НДХ. Други део злата (980,45 килограма) било је углавном злато које је ХДБ успела добити из трезора филијале бивше Народне банке Краљевине Југославије у Сарајеву. Следом околности, убрзо по складиштењу ових средстава у Швајцарској, швајцарске су власти блокирале приступ и располагање њима властима НДХ. Упркос покушајима власти НДХ и представника ХДБ, одржала се блокада све до краја рата. После, током лета 1945. године успеле су југословенске комунистичке власти добити ове ствари од вредности”, пише у рецензији једне Јаребове књиге.

Открили смо да је немачка Рајхсбанк-а, свесно уграђена у своје златне резерве, пљачкала монетарно злато од влада земаља окупираних од стране нациста. То није учињено само како би се напунили џепови нацистичких вођа, него је то била свесна политика и главно средство финансирања и одржавања ратних напора, јер је немачка валута у бити била безвредна. Друго, следили смо траг новца и видели да су велике количине опљачканог злата напустиле Рајхсбанк-у и прошле кроз Швајцарску националну банку и остале швајцарске банке, а у мањој мери и кроз друге земље које су остале готово неутралне кроз већину или цели рат. Кад су га претворили у швајцарске франке, нацисти су куповали ратни материјал.

Тако су најважније господарске везе Швајцарске с нацистичком Немачком играле кључну улогу. Треће, многи од ових неутралних елемената олакшали су - чак и у касној фази рата - нацистички ратни напор не само разменом злата за валуту потребну за куповину критичне робе, него и снабдевањем Немаца критичним материјалима, од кугличних лежајева и гвоздене руде до волфрама и крома. Четврто, показали смо коначно да је неко злато жртве - злато одузето или брутално извађено жртвама нацистичког прогона, укључујући и оне послане у концентрационе логоре - завршило у неким неутралним земљама и ненамерно се помешало са златом средишње банке.

Коначно, закључили смо и да су тужна комбинација равнодушности неутралних нација ите сукобљени приоритети и неактивност савезника, укључујући Сједињене Америчке Државе, резултирали недовољним напорима да се опљачкано врати. Надаље, није учињено довољно да се та имовина искористи за добробит преживелих жртава рата и холокауста - написао је након конференције Ајзенштат.

Он је обећао да ће се и у будућности посветити питању “усташког злата” и његовог кретања из Хрватске током рата, укључујући улогу Ватикана.

Било је много значајних резултата с Лондонске конференције, закључио је.

- Пре свега, то је неверојатан степен признавања и слагања кључних историјских чињеница. Заувек покопан, надам се, био је изопачени ревизионистички став да се холокауст некако никад није догодио или да је његов опис био претеран…

Мистериозни радио сигнали из свемира! Више о томе ОВДЕ.

Извор: slobodna-bosna.ba

Бонус видео

Да ли нас пандемија отуђује од Бога и људи? Владимир Димитријевић

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube