Најновије

ПОСЛЕ ХАФТАРОВЕ ПОСЕТЕ МОСКВИ СВЕ СЕ МЕЊА: Шта то значи по турске интересе у Либији?

Паралелно са заоштравањем руско-турских односа везано уз сиријску регију Идлиб, око које Москва и Анкара никако не успевају пронаћи заједнички језик кроз међусобне преговоре на нивоу одговарајућих министарстава и обавештајних служби а турски вођа Ердоган, узгред, перманентно прети војном интервенцијом, интензивира се и самостална дипломација двеју земаља.

Хафтерове снеге у Либији (Фото: Јутјуб)

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган недавно је боравио у Пакистану с циљем јачања политичке и војне сарадње двеју држава, а крајем прошле недеље турски председник је телефонски о стању у Идлибу разговарао и с америчким председником Доналдом Трампом од кога је добио начелну политичку потпору за турске ставове око решавања проблема у тој последњој сиријској тзв. зони деескалације. Паралелно с турским политичко-дипломатским потезима интензивирају се и они руски. Тако је прекјуче, 18. фебруара, у италијанској престолници Риму боравила висока руска државна делегација на челу с министром соиљних послова Сергејем Лавровом и министром обране Сергејом Шојyгу, који су с италијанским колегама, шефом дипломатије Луиџијем Ди Маиом и министром обране Лорензом Гуеринијем  разговарали о сигурносним питањима, европској сигурности, контроли наоружања, борби против ширења оружја за масовно уништење, стању у Сирији, Северној Африци и Сахелу. Тај је састанак у формату „2+2“ необичан с различитих тачака гледишта, али најпре с обзиром на врло сложене и заоштрене односе САД-а и НАТО савеза с Русијом протеклих година, односно чињеницом да је управо Италија једна од најважнијих чланица евро-атлантских интеграција.

Ту се зато поставља главно питање: делује ли службени Рим у настојањима за нормализацијом односа Запада и Русије (нормализација руско-италијанских односа уопште није упитна, а њихов пуни размах лимитиран је још једино службеним ставом Бруxелеса о наставку важења противруских санкција из чега Италија, као чланица ЕУ не може искакати) самостално тј. самоиницијативно, или за то има „тиху“ потпору, прије свега Вашингтона тј. Трампове администрације? Одговорити на то питање без добивања поузданих информација обавештајног карактера је немогуће, а ослањати се искључиво на данашње медијске изворе (било које и било чије) у време када су они „затровани“ хрпом лажних информација и обичне, прозирне пропаганде потпуно је незахвално али и контрапродуктивно јер нас може одвести у потпуно погрешном смеру. У овом случају треба покушати размотрити колико је Италија у стању самостално водити спољну политику по тако битним темама као што је сарадња с Русијом по осетљивим сигурносним питањима на тлу Европе, Средоземља и Африке? Врло веројатно у већини њих и није али у једном је: по питању стања у Либији, где Италија због својих националних (читај енергетских) интереса води самосталну политику, врло често супротну оној Француској, и у којој Рим пружа свеколику потпору међународно признатој влади Фајеза Сараја у Триполију, за разлику од већине кључних ЕУ и арапских земаља.

А када смо већ код Либије и њезиних унутрашњих сукоба, о којима су високи руски државни службеници разговарали са италијанским колегама, интересантна је сједећа вест:

у среду, 19. фебруара, у Москву је на разговоре с руским министром обране Сергејем Шојгу стигао либијски генерал и заповедник Либијске националне војске (ЛНА) Калифа Хафтар. Он је данас „господар рата и мира“ на либијском тлу, његова војска надзире највећи део либијске територије, при чему ужива отворену подршку Египта и УАЕ (а тиме и Саудијске Арабије која формално заузима неутралну позицију у либијском сукобу између Хафтарових снага и снага међународно признате владе Фајеза Сараја у Триполију, коју, опет, подржавају Катар и Турска), а прикривену и од Француске и Русије. Хафтарове снаге данас су стациониране пред зидинама Триполија, а владине постројбе де факто надзиру само главни град Триполи и његову ширу приобалну зону.

Хафтарова посета Москви немогуће је посматрати издвојено од погоршаних руско-турских односа око Идлиба. Наиме, управо је тај либијски генерал детектиран као једна од најомраженијих особа од стране турског државног врховништва, до те мере да му је Анкара у јеку његове офанзиве на Триполи у децембру прошле године запретила турском војном интервенцијом и уништењем његових снага ако одмах не прекине нападе на либијски главни град. Истодобно је службена Анкара, а с њом и сви кључни турски медији, покренула широку кампању снажних противруских оптужби, изјављујући како је Москва главни кривац за Хафтарове војне успехе, који би, као, били немогући без пружања активне подршке руске приватне војске „Вагнер“ Либијској националној војсци. Наравно да је Анкара вештачко експоненцијално повисила стварну улогу и утицај Русије на либијској „шаховској плочи“ и тамошњим војницима и политичким и војним процесима, јер на либијском тлу има пуно утицајнијих играча од Москве којој Либија не представља приоритет унутар укупних руских националних интереса. Међутим и та свесно искривљена перцепција од стране Анкаре била је довољна да Москва поново крене „низ длаку“ Анкари у име даљњег позитивног развоја руско-турских односа (таквих је потеза „низ длаку“ Турској Русија протеклих година на сиријском тлу имала пуно) и да с циљем заустављања даљњег војног сукоба у Либији, у својству свог посредништва заједно с Турском, у Москви организира састанак делегација владе у Триполију (на челу са премијером Сарајом) и маршала Хафтара. Тај је дводневни састанак на крају завршио не постизањем споразума о прекиду ватре али је интензитет борби ипак био смањен, а резултирао је и накнадном берлинском Међународном конференцијом о Либији на коју је била позвана и Турска (управо на инсистирање Москве), која је до тада као неки „играч“ у Либији била посве игнорисана. Паралелно с неуспелим московским преговорима Турска је интензивирала слање своје војне технике и оружја владиним снагама у Триполију, као и пребацивање исламистичких бораца из сиријске регије Идлиб у главни либијски град, на страну снага премијера Сараја.

Али, чини се, стрпљење Русије с уступцима Анкари је завршило. Упротивном би било тешко очекивати да Турској омражени генерал Хафтар буде позван у Москву и к томе, на састанак с руским шефом обране.  Порука Москве и више је него јасна, а то се могло видети, након првог напада на турски војни транспортни брод усидрен у луци Триполи од стране Хафтарове војске. Тај је брод владиним снагама допремио нову турску војну технику за борбу против ЛНА, а јучерашњи напад био је први такве врсте након што је Хафтар почетком јануара Турској запретио како ће потапати све њезине бродове који се затекну у либијским територијалним водама. Овде није згорега и подсетити како је генерал Хафтар 2018. г., када је руски носач авиона „Адмирал Кузнецов“ боравио у посети Египту тј. био усидрен у египатским територијалним водама, лично стигао на тај брод, где му је омогућен видео-линк с руским министром обране Шојгуом. Дакле везе Хафтара и Москве су недвосмислене, не само кроз историју јер је он био од Гадафија (чији је био миљеник и који га је називао „својим сином“) послани студент на чувену московску војну академију „Фрунзе“ и изврсно говори руски језик. Наравно Хафтар је добро „поткован“ и везама са Вашингтоном јер је у САД-у једно време и живио као либијски дисидент након што га је Гадафи сменио с дужности после неочекиваног пораза либијских снага које је предводио у кампањи против побуњеника у Чаду. Касније се разишао с америчком политиком након свргавања Гадафија и кренуо својим путем, тражећи и добивши подршку легитимног либијског парламента пребаченог на исток те земље, а онда и кључних арапских земаља попут Египта и УАЕ.

Шојгу и Хафтар су након данашњег састанка изразили своју приврженост  споменутој берлинској конференцији о Либији и истакнули важност 13. јануара одржаног споменутог састанка у Москви за заустављење рата и отпочињање процеса нормализације стања у Либији. Наравно да се друкчије изјаве од ових нису могле нити очекивати, али тешко је веровати како би само због њих Хафтару било нужно допутовати у Москву (јер тада би им то било пуно једноставније изразити телефонским путом). Тим више што је синоћ касно либијски премијер Фајез Сарак саопштио како обуставља даљње суделовање своје владе у преговорима у Женеви с представницима ЛНА.

Другим речима, изгледно је како се припрема наставак велике битке за либијски главни град. А уколико би Хафтар успео освојити либијску престолницу он би био коначни и недвосмислени победник дугогодишњег крвавог грађанског рата у тој земљи, од чега би, разумљиво, профит имале највише оне земље које су га у тој победи подржавале и иза њега стајале политички и војно. С друге стране Турска, која је крајем прошле године с владом у Триполију потписала споразум о војној помоћи (мање битно) и споразум о разграничењу двеју земаља у акваторију Источног Средоземља чиме је Анкара добила право на експлоатацију великих плинских налазишта у тој регији (тај споразум категорички одбацују и ништавним сматрају Грчка, Ципар, Египат и Израел, у чему им потпору пружају ЕУ и САД), у таквом би сценарију остала „кратких рукава“. Међутим, с обзиром како је на либијском тлу укључен још низ битних иностраних играча који у свему томе, наравно, онда имају и своје интересе пре свега оне везане уз производњу и дистрибуцију супер-квалитетне либијске нафте (поједине земље ЕУ, САД које су час уз Хафтара час уз Сараја …) јасно је како ће се коначна Хафтарова победа још итекако настојати „минирати“, и тиме задржати статус кво на терену, кроз који онда и сви они имају некакве користи (влада у Триполију под својим надзором има још само један извозни нафтни терминал, док више не надзире нити једно нафтно налазиште у земљи).

А у тако сложеној међународној игри у Либији (као и у ширим геополитичким процесима), Турска сигурно има своју улогу, али јој ту улогу Москва сада итекако може додатно усложнити евентуалном војном помоћи Хафтаровој ЛНА (подсећамо: Либија се налази под УН-овим ембаргом на увоз оружја и Анкара га сада потпуно отворено крши, али се зато Анкара свесрдно позива на тај исти УН када је у питању његово признање владе Фајеза Сараја у Триполију (како и не би с обзиром на споменути споразум с краја прошле године), иако је њезин формални четверогодишњи мандат већ одавно истекао и упркос томе што та влада на терену у стварности ништа осим главнога града нити не надзире. Али кога за све то данас уопште брига). Једно од важнијих питања је и оно, колико би Анкара била спремна у војном смислу улазити дубље у либијски ужарени песак у случају ескалације рата за Триполи с обзиром на њезине ограничене логистичке али и финанцијске могућности, као и у контексту најаве турске војне интервенције у Идлибу у случају неуспеха проналаска компромиса с Москвом? Такође је питање, је ли Сарај довољна само турска достава војне помоћи (ма о колико се савременим војним средствима и техници притом радило) да се обрани од пуно бројније и организованије ЛНА?

Ракетни систем “Точка” рока по џихадистима, снимак погледајте ОВДЕ!

Извор: geopolitika.news

 

Бонус видео

Мрачна прогноза, ево шта чека Србију у октобру ! Бранко Драгаш

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА