Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
А неко се, осим именом „Београдски синдикат“, опуштено послужио чак и називом наше, 2012. године затворене, фирме „Прохибиција“. Прелиминарном истрагом, спороведеном уз помоћ пријатеља који се професионално баве онлајн дистрибуцијом музике, сазнали смо да исти ентитет већ четири године уназад монетизује БС песме на YouTube-у, где се такође лажно представио као носилац права. Штета, начињена за четири године (током којих се зарада од прегледа на свим монетизованим каналима на којима су БС песме постављане сливала том лажњаку), је процењена на 40.000 евра. И то би наставило да „капље“ јер се јутјуб монетизацијом никада нисмо ни намеравали бавити. Али, пошто алавост и безобразлук очигледно немају границе, 9. јануара се лопов дрзнуо да иступи пред страног дистрибутера, како би песме проследио водећим платформама за дигиталну дистрибуцију. Ипак је потенцијална зарада од преслушавања на њима неупоредиво већа него само на Јутјубу. Тако је превара коначно откривена. Сада нам остаје да уз помоћ адвоката и безбедносних структура, преко већ идентификованог дистрибутера, дођемо до самог починиоца и истерамо правду.
Надамо се да ће се на овом тесту силне глобалне компаније показати боље него „колеге“ YouTube, у чије смо “добре праксе“ имали више пута прилике да се уверимо током последњих пар година. Овде се не ради о субјективним и компанијским доживљајима слободе изражавања, већ недвосимисленом криминалу: крађи наших дела и лажном представљању. Притом се током чињења истих на најбруталнији начин демонстрирају лоше стране глобализације и дигитализације. За крађу је раније ипак било потребно уложити време и средства у производњу пиратских носача звука. Потом је то требало физички дистрибуирати и „ваљати“ слушаоцима на улици. Данас је довољно фалсификовати један дигитални формулар и глобална пљачка може да почне...практично и без икаквих трошкова. Ми смо, као аутори и продуценти пиратизованих дела, „криви док не докажемо невиност“ тј. приморани да доказујемо свој идентитет и ауторство пред укљученим странкама. Уместо да је то случај са бестидним криминалцима.
Дакле, долазимо до апсурдне ситуације да је група истински независних уметника, која све време смислено бесплатно чини доступним своја дела, увучена у “игранку“ и на перфидан начин принуђена да започне пословање са глобалистичким дигиталним дистрибутерима (који, заштићени својим дигиталним формуларима, свакако убирају проценат, од пирата или од законитих аутора), како се у будућности не би понављале овакве криминалне радње... али и како не би ускратили приступ музици многим слушаоцима. Наиме, успут смо сазнали да је „пир ту пир“ дељење музике потпуно онемогућено у већини „демократских“ земаља запада. А није занемарива ни навлака на „удобност“ коју платформе пружају за месечну накнаду (за потенцијало бесплатне песме): мању потрошњу места на телефону. Као што рече Едвард Бернајс, далеке 1928. године: циљ деловања (тада) нових пропагандиста није да продавац моли купца да купи производ већ да купац моли продавца да му исти прода. Речено остварено.А у малом мозгу остаје да звони питање за све нас: колико оваквих „добровољно обавезних“ и „удобних“ промена навика и усмеравања курсева свакодневних акција су нам донели „напредак и демократизација“ друштва?
На ОВОМ линку можете купити Шкабову књигу.
Извор: Правда
