Професоре Харари, свет је усред пандемије. Шта вас највише брине у свету који се мења?

Мислим да највећа опасност није сам вирус. Човечанство има научна сазнања и технолошке алате који су потребни за превазилажење вируса. Стварно велики проблем су наши сопствени унутрашњи демони, наша сопствена мржња, похлепа и незнање. Бојим се да људи на ову кризу реагују мржњом, оптужујући друге земље, кривећи етничке и верске мањине, а не глобалном солидарношћу.

Рекли сте да се суочавамо с избором - тоталитарни надзор и јачи грађани. Ако не будемо опрезни, пандемија би могла буде прекретница у историји надзора. Али како да будемо опрезни са нечим што је ван наше контроле?

То није потпуно ван ваше контроле, бар у демократији. Гласате за одређене политичаре и странке који креирају политику. Дакле, имате одређену контролу над политичким системом. Чак и ако сада нема избора, политичари и даље реагују на притисак јавности.

Ако је јавност ужаснута од епидемије и жели јаког вођу, онда то диктатору много олакшава да уради управо то, да преузме власт у своје руке. С друге стране, ако имате реакцију јавности када политичар оде предалеко, онда то може зауставити најопасније догађаје.

Како да знам коме или у шта да верујем?

Имате искуство из прошлости. Ако имате политичаре који вас лажу већ пар година, онда имате мање разлога да им верујете у овој кризи. У овом тренутку широм света видимо да људи више верују науци него било чему другом.

Многе земље спроводе дигитални надзор како би спречиле ширење вируса. Како се ови механизми могу контролисати?

Кад год се повећа надзор грађана, требало би појачати и надзор владе. У овој кризи владе троше новац као да је вода. Као грађанин, желим да знам ко доноси одлуке и где иде тај новац. Да ли се новац користи за спасавање великих корпорација које су биле у проблемима и пре епидемије или се новац користи за помоћ малим предузећима, ресторанима, радњама и слично?

А ако влада каже, хеј, превише је компликовано, не можемо све финансијске трансакције учинити транспаретним, онда кажете: Не, није превише компликовано. Као што можете створити огроман систем надзора да пратите где идем сваки дан, тако можете створити и систем који показује шта радите са новцем од мог пореза.

То функционише тако што се моћ дистрибуира и што се не допушта да се акумулира?

Баш тако. Ако хоћете да упозорите људе који су били у близини човека зараженог корона-вирусом за то постоје два начина: Један је да имате централну власт који скупља информације о свима. Друга метода је да паметни телефони директно комуницирају један са другим. Ако прођем у близини некога ко има Ковид-19, његов и мој телефон размене информације и ја сам упозорен. И ту нема неке централе која прикупља те информације и прати свакога.

Могући системи надзора за тренутну кризу иду корак даље, ка ономе што бисте назвали надгледањем испод коже. Како то можемо контролисати?

Морамо бити веома, веома опрезни. Надзор над кожом прати шта радите у спољном свету, где идете, кога срећете, шта гледате на ТВ-у или које странице посећујете на интернету. Надзор испод коже прати шта се дешава у вашем телу. Почиње са стварима попут ваше температуре, али може прећи на ваш крвни притисак, пулс, мождане активности. А кад се то једном учини, о људима се може знати далеко више него икада раније.

Може се створити тоталитарни режим каквог никада није било. Али, то није неизбежно. Можемо спречити да се то догоди. Али, пре свега морамо схватити опасност, и друго, пазити шта дозвољавамо властима да раде у време ове кризе.

Да ли вас ова криза тера да промените представу о људима у 21. веку?

То ће зависити од одлука које сада донесемо. Опасност од „бескорисне класе" драматично расте због тренутне економске кризе. Сада видимо повећање аутоматизације, роботи и рачунари замењују људе у све већем броју, јер људи могу да се заразе, а роботи не могу.

Могли бисмо видети да државе одлуче да одређене индустрије поново врате кући, уместо да се ослањају на фабрике у иностранству. Тако да би због аутоматизације и деглобализације, нарочито у земљама у развоју, одједном настала огромна, бескорисна класа људи који су изгубили посао јер су ти послови аутоматизовани или премештени негде другде.

А то се може догодити и у богатим земљама. Ова криза изазива огромне промене на тржишту рада. Људи раде од куће. Ако нисмо опрезни, то би могло резултирати колапсом синдикалног организовања, барем у неким секторима индустрије. Али то није неизбежно. То је политичка одлука. У овој ситуацији можемо донети одлуку да заштитимо права радника у нашој земљи или широм света. Владе финансијски помажу индустријама и корпорацијама. Оне то могу условити заштитом права радника. Дакле, све је у одлукама које доносимо.

Мислим да ће га будући историчари видети као прекретницу у историји 21. века. Али у ком правцу ћемо кренути зависи од наших одлука.

Професор Јувал Ноа Харари (44) је израелски стручњак за историју света, средњовековну и војну историју. Данас се бави темама везаним за макро историјска питања - какав је однос историје и биологије, која је суштинска разлика између Хомо сапиенс-а и других животиња, те етичким питањима везаним за технологију 21. века. Светску славу су му донеле књиге Сапиенс: кратка историја човечанства и - Хомо Деус и 21 лекција за 21. век.

Кинески хакери направили САД. Прочитајте ОВДЕ   све о томе.

Извор: Дојче Веле