Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Али некако ми је деловало себично да се одвојим од детета, жене и паса, током то мало времена што се легално смело напоље, и трчим. Иако сам био на мање од месец дана потенцијалне припреме од (сада за јесен одложеног) „Фрушкогорског ултраекстремног маратона“. Дакле, прилично солидан јер сам се опрезно радовао повратаку у шуму. Прошле године сам већ проживео пет месеци без тренинга због повреде леђа. Од повратничког „Маратона Србија“, јесенас, сам се искусно трудио да будем редован и на стази и у сали. Но, осам недеља паузе су ноге лагане поприлично отежале. Поново.
Свако ко је практиковао било коју врсту физичког или менталног тренинга зна колико је тешко почети поново. Макар свако ко је издржао да то довољну пута или на довољно поља прегура и стекне утисак. Први пут увек делује као страшан и непознат. Али управо мотивисано незнање испадне највећи благослов. Као из оног вица: „Шта зна дете шта је триста кила.“ Или као из моје троделне приче о ТОР-у. На крају крајева, упознавање тј превазилажење иницијалног незнања је редовно извор најдивнијих усхићења. Старо је, у пракси доказано и потпуно логично правило да се током прва три-четири месеца било ког поштеног вежбања остварује највећи напредак. Било да дижете тегове или свирате електричну гитару. Тада се одиграва „ложење“, „улажење у причу“, „навлачење“. Сличност са наркоманским жаргоном није нимало случајна.
Први пут је обично ту и још један фактор (важан чак и прекаљеним преплаћеним професионалцима): публика. Публика увек навија за новајлију, за смелог (да не кажем лудог) аутсајдера. Уосталом, сетите се када сте начинили прве двоножне кораке у животу. Кладим се да су се сви, од родитеља до тетке из дијаспоре (благо вама ако је баш из Канаде), раздушевили, многи сигурно и латили новчаника у покушају да искажу понос који их је обузео. Након тога је потребно истим ногама претрчати 100 метара за мање од 9 секунди, закорачити на Месец или макар забити гол на Дербију (а ту би вероватно требало проценити за коју од завађених страна) да би се произвео сличан ефекат. А ваља свакако наставити корачати...
Када сам први пут истрчао маратон (за више од пет сати) нема ко то није испратио и макар паметнотелефонском поруком честитао. Кад сам пре пар година освојио једину „бронзу“ у животу, на ултрамаратонској трци од 12 сати, честитали су ми жена, дете, пси и родитељи...кад сам стигао кући, након трке (која је одржана на Доњем Калишу, километар и кусур од моје гајбе)... на којој ме нико од њих није ни бодрио јер, Боже мој, то је једноставно нешто што већ годинама радим... и то у време у које бих мога да радим нешто са њима или за њих. Не кукам. Све их волим. Само констатујем.
Први пут је увек све тако велико и ново. Поново и звучи као под-ново. И ако за кретање у непознато треба јака мотивација. Ако је за први пут потребно (луде) храбрости... За поново је неопходна још јача дисциплина. За поново је потребно безусловне Љубави. Било је лудо храбро залетети се и развалити Арену још 2012. године али ја, бре, и данас много волим да рокам и у КСТ-у. И, ј##ига, стварно сам заволео трчање. Не због: бројева, пејса, прсонал беста и сличних њуејџ лингвистичких глупотарија. Не чак ни због пржења сувишних масти и шећера. Него због: ваздуха, кретања, осећаја слободе и начина да нешто смислим „у ходу“. Бог зна колико сам већ: срочио текстова, осмислио мелодија и дизајна за мајице, уочио детаља и локација...на стази.
Али поента није да вам сада посебно солим памет у улози гуруа модерне мисли. Не желим ни да кандидујем, камоли да намећем, сопствене конкретне изборе као решења било чијих проблема. Само ми се чини да је јако лепо када човек препозна нешто чему, и поред све муке и мале или никакве капиталистички дефинисане користи, упорно жели да се враћа. Још је лепше када човек препозна некога коме, и поред све муке и мале или никакве капиталистички дефинисане користи, упорно жели да се враћа. Јер иако нас маркетинг философија гони у константну потрагу за спектакуларно-револуционарним новим, живот се стварно састоји од поново, који упорно теже својој најбољој верзији.
У региону тиња хибридни рат против Срба! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
