Ђукић се налази у Могадишу, главном граду Сомалије, на обали Индијског океана, у кампу у коме се осим припадника наше налазе и припадници неколико европских армија и САД, а њихов основни задатак је регрутовање и обука Сомалијаца за регуларну војску те земље у којој готово да никада нема мира. У овој земљи, која је независна последњих шест деценија, терористичке групе нападају често, врбују становништво да им се прикључи, а Сомалија је позната и по пиратима који нападају бродове у територијалним водама ове државе.
Борбена приправност
– Њихова војска је у лошем стању и неопходно је њено оспособљавање како би била спремна да се бори са унутрашњим непријатељима. Пружамо им медицинску подршку при регрутацији, али и током обуке регрута, а свакодневно смо у снагама за брзо реаговање. Уколико конвој ЕУ излази из базе, неколико оклопних возила чека у борбеној приправности спремно за интервенцију и извлачење у случају напада, што се у Могадишу дешава. Повремено нас гађају ракетама. На сву срећу, углавном нису прецизни, али је опрез неопходан. Навикли смо овде на сирене, стављање опреме, одласке у заклон, бункер, просто је то на овом месту нормално – прича Лозничанин.
Лакше уз пријатеље
Овде је такође стигао Ковид-19. У почетку је било мало позитивних, пошто није било ни много тестирања, а здравствена заштита није на завидном нивоу, па је могуће свашта очекивати. Због тога су затворени аеродром и границе, па је камп практично одсечен од света, а колико дуго ће тако бити, тешко је сада предвидети.
– Није свеједно боравити негде где можеш у граду да се крећеш само у оклопном возилу, али шта је ту је. Човеку после неколико месеци почну да недостају и обичне ствари, а камоли породица и пријатељи. Добро је да постоји интернет, онлајн позиви, а имам доста пријатеља који ме подржавају и много ми значе разговори, да се чујемо и уједно прекратим време. Можда сада све нешто лакше подносимо јер видимо да је и у Србији због пандемије на снази другачији начин живота па бисмо и тамо били у изолацији и не бисмо могли излазити као некада. Наравно, сигурно нам је посебан мотив да све ово издржимо у Могадишу то што овде представљамо Србију, то нам даје снагу да истрајемо и на најбољи начин прикажемо нашу војску и народ – каже он.
Најлепша успомена
Лозничанин каже да све у животу има свој плус и минус па и боравак у Сомалији где стиче непроцењиво искуство, свестан да оно што тамо види, сазна и доживљава неко неће никада. Посебно је поносан што је на Дан Војске Србије имао част да у кампу на јарбол подигне српску заставу, чему су због пандемије присуствовали само чланови наше мисије.
– Тај осећај поноса док се на сомалијском поветарцу, хиљадама километара од отаџбине, вијори наша тробојка биће ми најлепша успомена – каже Денис.
Све под контролом
Ђукић објашњава да у кампу примењују мере Светске здравствене организације, а у контакту су са седиштем мисије у Бриселу, војним врхом наше војске и Центром за мировне операције. У таквој ситуацији је камп изолован, излазака и улазака нема, сваког јутра је обавезно мерење телесне температуре, а сваки иоле сумњив случај иде у петнаестодневну изолацију. Нису дозвољена окупљања, прописана је физичка дистанца, носе се маске, рукавице, заштитна одела и употребљавају дезинфекциона средства. Али овај војник из лозничког краја био је и раније у Африци па му припреме за ову мисију нису тешко пале.
Шта су руске “убице сателита” сазнајте ОВДЕ!
Извор: vesti-online. com