Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Пре више од две године сам написао циклус песама о кретању меса кроз систем, „Умри! Мељи! Ждери! Сери! ...у ери звери...“. Паралелном кретању меса прљавог пацова са улице и успешног човека са улице. Већ сам литерарни предложак (иначе објављен и у мојој књизи „Одметност“) је био другачији од свега што сам до тада урадио. Просто је вапио за мени неуобичајеним музичким третманом. Необавезно сам упитао Бобу, пријатеља, врсног музичара и Немањинг учитеља гитаре, да ли је заинтересован. Потврдило се да је и он један од оних ликова за којега је безбедно рећи: Човек од акције. Јако су му се свидели концепција пројекта, текстуални садржај и оквирна идеја коју сам имао везано за музику. У року од пар месеци направио је пет атмосферичних и разноврсних инструментала, на које сам ја успут смислио рефрене и све то лепо снимио. Чак сам успео да приволим супругу да се на кратко врати пред микрофон у нашем тада још прилично мемљивом подрумском студију (како не бих ја реп кревељењем симулирао женски лик у причи). Боба је покидао миксева и тако је преостао само један проблемчић: како уопште навести икога да с пажњом послуша концептуални албум о буквалној и алегоричној смрти отрованог пацова, млевењу и печењу његовог леша, прождирању прескупог бургера, исеравању немирних делова меса, прождирању отровних остатака и смрти следећег пацова?
Зато ми је прошлог лета, након што је албум већ таворио пар месеци бункерисан, пала на памет идеја да урадимо анимирано-играни материјал како би, у границама финансијских могућности које теже нули, испратио причи и привукао пажњу гледалаца да у неком проценту постану и слушаоци. Поново сам наишао на помоћ људи из блиског окружења. Михајло, пријатељ из „Ултра тркач Србија“ заједнице, ми је врло брзо урадио фантастичне илустрације за прву пацовску строфу. На жалост, до дана данашњег се нисам латио студирања „Афтер ефектса“. Али строфе о људским пацовима су имале више среће.
Пре коју годину су ме судбина и друштвене мреже повезале са Гораном, ретким млађим буразером који у себи спаја патриотска осећања са коренима у Книнској крајини, здраво уврнут смисао за хумор и претензију да заврши озлоглашени Факултет драмских уметности (који је у међувремену успешно и уписао). Он ми је, уз првог комшију Филипа Гајића, једини пао на памет кад сам размишљао о снимању играног дела материјала. Али нисам хтео да смарам Филипа док не будем имао конкретан план. А немам појма о плановима снимања. Тако да сам их на посредан начин тог лета и повезао у Дорћолском народном позоришту. Обојици се свидела идеја али Горанова екипа студената ФДУ је повукла у правцу продукције приближније некаквом ТВ програму. Филип је искусни позоришни герилац. Ја свој оправдан страх према људима са ФДУ дан данас нисам сузбио али веровао сам да ће ме заштити макар Гораново добро крајишко кућно васпитање. И препустио сам им потпуно кормило. На карају крајева, у томе и јесте поента: дати младим људима да се покажу у ономе што су свакако сутра планирали да раде и успут бити отворен за међусобно подучавање.
Обезбедио сам им контакте са познатим личностима које су тражили. Нећу одавати о коме је конкретно реч али ту је пар популарних музичара, чак и један високо рангирани политичар. Цео процес организације и снимања је носио осећај озбиљног флешбека на крај деведесетих и филмове који су се тада приказивали у „Рексу“, у оквиру периодичног програма андерграунд ауторских „ноу ту лоу баџет“ филмова. Сенку на ту одисеју саму за себе није успео да баци ни некоректан покушај ТВ „Нова С“ да пресимболично финансирање тј покривање физичких трошкова три дана снимања (буквално нико није радио за хонорар) пребаци на своју сестринску фирму „Ај ди џеј“. Ту апсолутну идеолошку неприхватљивост сам решио позајмицом од брата и другара и улагањем исте у пројекат, што ме је по први пут у животу произвело у главног продуцента играног видео материјала. Чак ни прекид и одлагање због првог пика првог таласа прве мутације Конрада није спречио успешно окончање снимања.
Ево нас коначно само коју недељу удаљених од свршетка радова на сулудом мјузиклу који у себи садржи довољно секса, смрти, опијата, оружја и познатих фаца да можда неко и послуша речи песама. Или их можда баш зато и не послуша? У сваком случају, желео сам баш баш баш свим срцем да се захвалим свима који су учествовали јер мислим да смо заједно направили Нешто. Са стране модерног друштва посматрано направили смо „нешто од ничега“ ( срамота ме је да напишем за колко је пара „Нова“ покушала да нам ували „Ај ди џеј“). Испаде да смо материјализовали то Нешто ко Саибаба. То је раније у „Рексу“ била нормална појава али је одавно нисам видео. Многи су заборавили да раде са осмехом и без „адекватних средстава“. Постали су презапослени професионалци. А траг средстава углавном води од надлежног Професионалца опште праксе, на кога шапатом кукају они који не добију „адекватна средства“. А кад помислим да су сви ови млади а већ страшни ФДУ људи одвојили своје време да помогну експопуларном Шкабу да се задовљоно насмеши сигуран сам да смо изабрали баш добар наслов за ОРО.
Е, да... Јесам ли већ напомеуо да је филмић изродио и сопствени оберпозитивни крај и поенту која улива наду? Само се стрпите још коју недељу. Потом га издржите свих тринаест минута…
Прочитајте ОВДЕ колумну “Ковидов дан”.
Извор: Правда
