Најновије

Постоје два начина да се покори нека нација: Помоћу мача и помоћу дуга! А само је један начин спаса …

Интервју који до детаља сецира кораке који једну земљу воде у дужничко ропство, те појашњава зашто је неопходно да се земља што пре извуче из канџи ММФ-а, Светске банке и других вањских извора финанцијске помоћи.

Илустрација (Фото: pixabay. com)

На почетку исцрпног интервјуа који је познати економски аналитичар дао за Депо портал, професор Алекса Милојевић цитира Јохна Адамса, председника САД-а од 1797. до 1801. године, као шлагворт на причу о економском поробљавању малих од стране великих и путу у тзв. дужничко ропство.

У интервјуу се појашњава како се врши колонијално поробљавање земаља које су осуђене на туђу помоћ:

– Први пут у људској историји заробљавање се врши помоћу безвредног новца.

Прираст новца је девет пута већи од прираста богатства и тај новац углавном одлази у дугове и дефиците. Светски продавачи новца, углавном ММФ и Светска банка, да би што више продали новца, односно да би на власти што дуже задржавали слабе, неспособне владе које не знају производити него се задуживати, измислили су потпуно неосноване, неекономске критеријуме мерења степена задужености.

Рекли су да задуженост иде овако: до 40% дуга у бруто друштвеном производу – ниска задуженост, 40-80% средња задуженост, а преко 80% презадуженост. Наравно да нема ни речи о квалитети бруто друштвеног производа и његовој структури, обиму извоза, дефицитима и слично.

Уместо тога, што је, по Вама, стварно мерило степена задужености једне државе?

Уместо овог крајње неекономског, економско мерило степена иностране задужености је у обиму притицања девиза, односно извоза. Из извоза је потребно подмирити и инострани дуг и платни дефицит.

Какви су примери других земаља у свету које су се задуживале и бориле са истим проблемима?

Економија је искуствена наука, а искуство говори да све земље које су у инострани дуг ушле с већим износом од трећине свог извоза – да су запале у трајни дуг из којег нису могле изаћи.

Напоменимо да је 60% посто БДП-а својеврсна црвена линија: када јавни дуг прескочи ту линију, сматра се да држава улази у дужничке проблеме. У последњих пет кризних година повећан је јавни дуг у свим чланицама ЕУ, осим у Мађарској и Шведској.

Подаци Еуростата говоре да је укупни јавни дуг земаља ЕУ повећан са 74% на преко 85% БДП-а.

‘Постоје само два начина да се покори нека нација. Један је помоћу мача, а други помоћу дуга.’ – Јохн Адамс

И све ово под посебним условима. Да земља има властиту централну банку и властиту монетарну политику, када има могућност да управљањем девизним течајем управља својим вањским дугом. Да поступно девалвацијом потиче извоз, а ограничава увоз и тако стиче девизе за отплату.

У таквој, па скоро мат позицији, каква је улога ММФ-а и других извора иностраних кредита?

Потребно је приметити да ММФ у поступку заробљавања путем дуга има улогу завршног ударца. Врло моћни народи су поклекнули под тим ударцима. Крене се с хуманитарним помоћима, саветима, агенцијама за инвестиције и малим кредитима дугог рока одгоде отплате.

Власт и народ се навикавају живети без рада. На туђем новцу. Како потреба за страним новцем расте, хуманитарна помоћ се смањује, а увећавају се износи кредита, разних кредитора.

А, онда долази ММФ са својим завршним ударцем. Дају се велики износи кредита с врло дугим роком одгоде и врло кратким роком отплате. Високе отплатне рате притишћу до неподношљивости. То углавном не преживи ни једна земља. Неће ни наша, ако се не зауставимо у задуживању.

Па неке су се, ипак спасиле …

Спасиле су се само оне земље које су се захвалиле услугама ММФ-а и окренуле се властитим изворима инвестиција – Кореја, Тајван, Сингапур и слично.

Међутим, БиХ, Хрватска и Србија нису усамљене у задуживању међу земљама регије; штавише, њене комшије су далеко више задужени код међународних кредитних институција и такође се налазе на рубу дужничког ропства … Можете ли направити поређење задужења БиХ и оних које имају њене комшије?

Босна и Херцеговина је задужена око седам милијарди КМ, Србија око 60 милијарди КМ, Хрватска око 100 милијарди КМ, а Словенија око 120 милијарди КМ. Са овог становишта ми још можемо да дишемо. Могли бисмо се ослободити дуга и кренути у развој.

Овде је значајно приметити и изворе задуживања. У повећани дуг се улази онда када се улази у Европску унију или када се у њу уђе. Приликом уласка у повећани дуг се улази испуњавајући оних 35 услова. Захтевајући њихово решавање (заштита околине и слично) углавном се заврши у потреби новог задуживања да би се проблеми решили.

И онда се заврши као Словенија или Грчка …?

Словенија је имала моћну економију с минималним вањским задужењем пре уласка у ЕУ. А онда, када је ушла, нагло је упала у огроман дуг, а господарство јој је ослабило.

Занимљиво је да је у Грчкој дуг порастао за 60% посто управо у времену када су сви ‘скочили на ноге’ да јој помогну, да реше проблем дуга Грчке. Решавање проблема дугова се завршило у повећању дуга. У Грчкој је објављена криза онда када је дуг био нешто већи од бруто домаћег производа. А онда су ‘спасиоци’ повећали дуг за још 60% посто. Излази да је циљ уласка у ЕУ у повећаном задуживању.

Познати амерички еконимист Џон Перкинс, изнео је у књизи ‘Прикривени економски убица’ тврдњу, да кредити с Запада имају велику разорну моћ, већу чак и од оружја, управо за земље које се поставе као потенцијална и пожељна жртва коју треба одвести у високу задуженост?

Заробљавање путем дуга се показало најделотворнијим и непрекидно се усавршава. Свој најсавршенији облик је добило у глобализму, где је готово целокупан терет заробљавања пренесен на домаћу власт.

Само је довољно упумпавати неограничену количину безвредног новца (безведног у примању, а врло вредног у враћању), њиме хранити и одржавати слабе владе на власти, а оне су онда спремне због останка на власти у потпуности уништити властити народ.

И немају грижње савести. Немају моралног притиска. То није случај с Џоном Перкинском, некадашњим делатником ММФ-а. Као запажени студент Бостонског универзитета брзо се нашао у ММФ-у, да би након кратке обуке кренуо у мисију заробљавања путем дуга.

Свако је морао изабрати одређену земљу која је по нечему економски занимљива – шуме, вода, руде и слично. Креће се у неразвијена сеоска подручја. Облачи се скромно, као сеоски учитељ. Речник се спусти, поједноставити.

Пружа се ситна хуманитарна помоћ (поправка крова на школи, ве це и слично). Поступно се настоји приближити власти, посебно влади. То је први корак. Ако се у томе успе, ствар се из темеља мења. Облаче се најбоља одела, одлази ‘екипа стручњака’, речник се диже на највиши ниво до неразумљивости, на столовима у влади се шире карте, пројекти, компликоване формуле и рачуни о изузетном напретку који се очекује.

Ако се у томе успе, то је крај мисије. То је други корак.

У трећем кораку наступају финанцијери, банке, ММФ. Углавном то заврши у немогућности враћања кредита и општем економском банкроту.

Ако влада пружи отпор задуживању, крећу следеће екипе задужене за намештање избора и свргавање постојеће власти.

Ако се и у томе не успе, покрене се процес увлачења у криминал, посебно дрогу. Ако се и у томе не успе, крећу ‘шакали’ који врше ликвидацију оних који пружају отпор.

Док је Џон Перкинс био у мисији ММФ-а, убијени су председници Аленде, Арбенз, Че, Ролдес, Торилиони, Масадега. Није више могао издржати. Осећао је силан моралан притисак. Дао је оставку. Осећао је силну кривицу за стање у којем су се нашле земље након његове мисије у њима.

На почетку сасвим солидно економско и друштвено стање, а на крају, после мисије ММФ-а, силних дугова – јад, сиромаштво и безнађе. Повукао се у собу да пише ‘Исповести економског убице’.

Ни супрузи ни кћерки није рекао шта ради. Био је сигуран да ће га убити. Рукопис је послао на објављивање широм света. Када је књига изашла, нису га убили.

Вероватно је, како сам каже, да би штета била већа од користи. Свет је већ угледао истину о толиким преварама које се крију иза пројеката о развоју на основи дугова.

И када све то сумирати и погледамо ситуацију у којој се налази наша држава, долазимо до кључног питања – је ли уопште могућ опоравак у замљама бивше Југославије?

Наше сиромаштво не потиче из оскудности природних и радом створених богатстава. Наше сиромаштво потиче од неспособне, погрешне владе која неће или не зна да та силна посебно природна богатства споји с честитим, вредним и способним људима, да их запосли и да из тога оствари силна материјална богатства.

Који је први и конкретан корак на путу ка излазу из дужничког ропства?

Потребно је захвалити се услугама ММФ-а и зауставити инострана инвестирања.

Када су нешто слично учинили ‘Јужноазијски тигрови’, за двадесет година повећали су свој бруто друштвени производ за четири пута.

Приближно такав развој имали смо и ми у претходној Југославији. У времену од 37 година (1952-1989) друштвени производ је увећан за близу седам пута (7X). У времену од 1952. до 1972. године развој је био бржи од садашњих ‘јужноазијских тигрова’.

На крају, економисти и политичари причају годинама о опоравку и бољој економској слици, али се ништа не догађа, и све је горе и горе.

Излаз лежи у овоме: Промена размишљања грађана као појединца! Грађанин мора почети штедити на лично, нивоу. Тиме би се свест пренела на заједницу у глобалу. Капитализам живи на потрошњи и расипништву, које води ка уништењу друштва, економије и човека.

Истину о фармако мафији прочитајте ОВДЕ.

Извор: Депо портал

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube