Најновије

Слободан Антонић: Наша јадна опозиција

(Текст је писан искључиво за портал Правда и забрањено је његово преношење без сагласности редакције)

Слободан Антонић (Фото: Медиа центар)

Написао сам преко сто текстова против Александра Вучића и СНС, па ћу сад један и о опозицији.

Наши опозиционари непрестано се жале на једностраност Вучићевих медија, али тек су антирежимски медији – телевизије: N1, NovaS/ Newmax Adria, или новине: Danas, Nova, Vreme, НИН – идеолошки једнострани. Која год тема да се отвори, увек следи иста листа закључака:

  1. Србија је главни кривац за ратове деведесетих;
  2. Свему је крив српски национализам (СПЦ и Вучић);
  3. Једино решење је признање независности Косова, улазак у НАТО  и утапање Р. Српске у БиХ.

Ево, сада је једна од главних тема загађење. И шта нам тим поводом вели главни недељни колумниста листа Данас: „Смог какав данас удишу Београд, Нови Сад и Ниш, Ваљево, Бор и Панчево“ проблем је који је настао зато што су Срби „косовојесрбијашили спаљујући амбасаде с три посољена прста“, „молебански чували светиње“, „турали труло лишће на бранике аутомобила“, „јаросно гранатирали Дубровник и Сарајево“ – „и сада смо напрасно запањени откуд то, дођавола, удишемо отровни ваздух?“

Јасно, да Срби нису нацоши, данас бисмо дисали ваздух са Старе планине, летовали на Brijunima, а за топли оброк добијали суши и мафине. Да, да, хоће то, а ко неће туку...

Наша опозиција мисли да је овај народ круг двојке и Крокодил, зато су резултати: СНС 58,2%, ССП 4,5%, Народна странка 2,5%, ПСГ 1,4%, ДС 1,2%...; или СНС 59,8%, ССП 4,2%, НДВБГ 1,4%, НС 1,2%, СДС 0,9%; или: СНС 58%, ССП 5,1%, НС 3,9%, ДС 1,4%, ПСГ 1,3%...

Добро, рећи ћете, то су режимска истраживања. Али, ево једног нережимског – при чему су испитаницима понуђене ставке ни налик стварном гласачком листићу: „владајуће странке“ 53%, „лојална опозиција“ 12%, „бојкот опозиција“ 21%, „неко из опозиције“ 14%. Чак и у Београду, како показује једно друго „нережимско“ истраживање, СНС има изгледа да остане у управи уз помоћ СПС и СПАС.

Наша опозиција је толико паметна да је целу прву половину ове године потрошила тако што је за председничког кандидата натурала Маринику Тепић – политичарку познату по тврдњи да су у Србији 1991-1995. постојали логори за Хрвате и која је тражила да Народна скупштина призна „геноцид“ у Сребреници.

Од тога се одустало – не зато што је разумни део опозиције био против – већ зато што су чак и наклоњени медији и аналитичари процењивали да би Тепићева највише могла да добаци до резултата Саше Јанковића из 2017. (16%) – дакле, да нема шансе да уђе у други круг избора. Тако је Тепићева пребачена за носиоца листе ССП на скупштинским изборима – чиме је штета, на срећу, локализована само на ту странку.

Посебно се као неспособан показао пробриселски део опозиције. Они су као победу бојкота 2020. прогласили Вучићев пристанак на ЕУ медијаторе у преговорима око изборних услова. Тријумфално се опредељујући само за те преговоре, они су поцепали и иначе подељену опозицију. Тако су једни с Вучићем преговарали преко Брисела (ССП, ДС, СДС), други нису хтели да им Брисел посредује у српско-српским преговорима и ушли су у директне разговоре с влашћу (ДСС, СРС, Заветници), док су трећи учествовали на оба панела (Двери и  ДЈБ).

На крају је Брисел закључио да му Вучић још треба („а ионако ће да победи“), па је предложио само оне промене за које је знао да ће их власт прихватити. Запањена таквим исходом, пробриселска опозиција напустила је даље преговоре, које су онда и ЕУ медијатори прогласили окончаним. Ђилас је европарламентарце чак оптужио да су корумпирани – што, наравно, није неистина, али не објашњава њихов узми-или-остави папир.

Опозиција је, као своје неодустајне захтеве, тражила дапредседнички, скупштински и београдски избори буду у различито време, као и то да Вучић више не буде носилац свих листа, од локала до парламента. Оба захтева начелно су била разумна, али реално, била су смешна. И 2012. истовремено су уприличени председнички, скупштински и општински избори, и то баш од стране партија и политичара из данашње опозиције, па се нико од њих није бунио. А да опозиционе странке имају лидера који у тој мери „вуче“ партију на изборима, стављали би га и на маркице за кућне љубимце, а некмоли на изборне листе.

Оба ова захтева нису подржали ни бриселски медијатори, пошто су знали да су они за власт неприхватљиви, а на њима, у свом контрапредлогу европосредницима, више нису инсистирале ни пробриселске странке.

Остало је још да се заврше непосредни преговори власти и дела опозиције у скупштини, па да се види колико ће, после фијаска с евромедијаторима, Вучић још да хтети да попусти. Власт је смањила ценз на свим нивоима на 3%, обећала да седам дана пред изборе неће водити функционерску кампању и да ће омогућити нешто равноправнији приступ опозицији великим медијима.

Опозиција се нашла у сличном положају као и 1990-2000. године. Изборни услови далеко су од добрих, али не изаћи на изборе значи остати далеко од медија и новца потребних за елементарно партијско функционисање. Један део опозиције јамачно ће ући у такмичење и 2022, а то ће вероватно повући и остале да истакну своје кандидатске листе. Ово ће свакако поправити крвну слику скупштине, али тешко да ће, како сада стоје ствари, угрозити Вучићеву контролу владе.

Посебан проблем за опозицију представља и то кога истаћи за председничког кандидата. Почетком ове године као могући кандидати навођене су, најпре, нестраначке личности: владика Григорије, судија Миодраг Мајић, председник САНУ Владимир Костић (овде и овде). Од политичара је, поред Тепићеве, помињан и Здравко Понош.

Тзв. Скупштина слободне Србије – једна од другосрбијанских кулиса која је имала да глуми опозициони парламент – предлагала је да се унутар опозиције, а по моделу антиорбановске Будимпеште, уприличе (пред)кандидациони избори. Међутим, опозиционе проЕУ странке то су одбиле, под изговором да је „сада важније да се, с европарламентарцима, изборимо за боље услове“. Како су се изборили, то смо већ видели.

Борис Тадић био је први политичар који је отворено рекао да би могао да буде кандидат на изборима. Али, његова најава „ако нема бољих, ја ћу“, одмах је наишла на негодовање. Ђилас је сутрадан прокоментарисао како „има бољих“, премда није рекао на ког тачно мисли. А Бошко Обрадовић је изјавио да Тадићева самокандидатура личи на повратак на бивши режим. „Народу је доста да бира између Тадића и Вучића“, рекао је челник Двери.

Обрадовић, који је раније објашњавао да опозициони кандидат мора да буде угледни патриота – попут Мила Ломпара или Дејана Бодироге, убрзо се и сам самокандидовао, запитавши јавност: „а ко је бољи кандидат за председника од мене?“. Од суверениста, кандидатуру је до сада истакао и Милош Јовановић у име коалиције НАДА (ДСС, ПОКС и 23 НВО).

Очајан што се избори приближавају а опозиција још нема председничког кандидата којуи би могао да уђе у други криг, део јавности почео је да се теши необичним маштаријама. Најпре се тврдило да се не треба бринути јер ће незадовољан народ сам изнедрити правог кандидата, а око њега ће се већ спонтано окупити и несложне опозиционе странке. Месец дана потом почела је прича о „неполитичком кандидату“ попут украјинског комичара Владимира Зеленског (победио 2019).

„На пример, ТВ звезда Иван Ивановић, који би, као забављач, могао да носи `ријалити наступе`, уз продукцијски тим, с Тањом Војтеховски (на челу), (...) водио би кампању као пародију на Вучићев начин повезивања с бирачима и јавношћу“. Чак је и Ивановић ову идеју сасвим озбиљно схватио, па је одмах изјавипо да би он „сигурно победио Вучића“. Аха, поготово кад се бирачи присете како се забављао с Месићем, а шта је све причао о СПЦ.

Хронични проблем опозиције, пола године пред изборе, јесте дубока подељеност – не само на пробриселске  и суверенистичке странке, већ и унутар сваког од ова два идеолошка табора (посебно између крхотина некадашњег ДС-а). Двери су биле предложиле опозицији врло разумну платформу о ненападању и изборној сарадњи у седам тачака, али она је игнорисана, а сад су и НДБГД и ЗзС изашли са сличним предлогом, вероватно с истим исходом.

Пробриселска опозициона јавност као да се припрема за пораз, па се теши некаквим нумеролошким циклизмом. Наводно, постоји правило о три дванаестице: 12 година власти Милошевића (1987-2000), 12 година власти ДОС-а (2000-2012) и 12 година власти Вучића (2012-2024). Дакле, Вучић неће баш пасти 2022, али хоће 2024. године. Да није Вучића не бисмо ни знали какве све зналце хороскопа и хиромантије имамо међу нама.

Штагод било, и председнички избори 2022, као и већина њих до сада, биће кључни политички догађај за период до 2027. године. Милошевић се, кроз председничке изборе (1990. и 1992) потврдио као први човек Србије, али је и пао пошто је изгубио баш на председничким изборима (2000). Крај доминације Тадића и ДС дошли су такође са изгубљенин изборима за председника републике (2012). Супремација Вучића утврђена је његовом убедљивом победом на председничким изборима (2017). А шта ће надаље бити – одлучиће избори 2022.

Јер, збиља, у Србији никад није досадно...

Остале текстове Слободана Антонића за Правду прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА