Најновије

Емил Влајки за Правду: SERBIEN MUSS STERBIEN

Пише: Емил Влајки

Ова аустругарска парола у наслову је из Првог свјетског рата, и може се превести као „Срби се морају уништити“. Српски је народ у то вријеме скоро био уништен. Погинуло је, што војника, што цивила, 33% Срба, око милијун и тристо тисућа жртава. Уништавање Срба, геноцид над њима, извршено је и у Другом свјетском рату. 1999. године, НАТО је настојао „ вратити Србију у 1389. годину“, на један „суптилнији“ начин. Поред „обичних“ и касетних бомби, употријебио је оне од осиромашеног уранијума како би у коријену затро овај народ. Таман када је помислио како је он схрван и да се више никада неће дићи против „хуманитарних агресора“, у Републици Српској један једини Србин, како они то схваћају, почео им је правити скоро нерјешиве проблеме.

Aустро-угарска карикатура из 1914. године

„Међународна заједница“ је то лијепо била смислила. Прво је створен Дејтон са два ентитета и три конститутивна народа како би се зауставио рат, а онда је успостављена репресија над Србима и одузимање надлежности српском ентитету како би се уклопио у будућу „грађанско исламску државу“. Уставни суд БиХ гдје три странца и двојица Бошњака (пет гласова) доносе одлуке које су против српског и хрватског народа (четири гласа), почео је Србима оспоравати заставу, грб, химну, дан државности војну имовину, пољопривредна земљишта, шуме, и спремао се да тако настави, док није био заустављен од лидера овог ентитета Милорада Додика.

Запад је у чуду. Он је, прича се, „на тенковима“, довео Додика на власт, Медлин Олбрајт се лично заузимала за њега, а овај, умјесто да буде захвалан и ужива у благодети која му је омогућена, прави проблеме, устаје против својих ментора. Тврди, да жели политичку еманципацију свог ентитета унутар БиХ што западне земље тумаче као фактичко одцјепљење. Прво су покушале да га уразуме санкцијама, па није ишло. Онда су му почели пријетити новим санкцијама, па ни то није ишло. Затим су се „пријатељи Срба“, Американци, Британци и Нијемци састали, схватили да “лијепим ријечима“ ништа неће постићи, те пошто су и иначе практични, донијели су одлуку: „Додик muss sterben“ – „Додик мора бити уништен. Политички, наравно:

„Од два пројекта које има у Европи - Косово и Босна и Херцеговина - фокус Америке тренутно је на простору преко Дрине. Ангажман Вашингтона усмјерен је на промјену власти у Републици Српској, политичко пензионирање Милорада Додика и измјену Устава БиХ.“ (према медијима, изјава америчког дипломате Палмера)

Али, ако ни то не иде, која је алтернатива? О томе у наставку овог текста.

Прво је дошао амерички дипломата Ескобар, као ето да преговара са супротстављеним странама. Уствари, он је дошао да оцијени ситуацију. Да ли би се Додик могао политички елиминирати захваљујући раздору унутар његове коалиције на власти. Да би то било постигнуто, Ескобар је мало телефонирао, мало обећавао, мало пријетио; све у свему: класика.

Опозиција Додику је одмах „легла на руду“. Тврдила је, додуше, како је Додик у праву што се тиче евидентирања проблема, али да тактички није у праву, да је авантуриста и да Српску води у пропаст. „Такви проблеми“, поручивала је, „морају се рјешавати у Парламентарној скупштини БиХ“. Некоме би овај став опозиције могао бити смијешан, али је, уствари, жалостан и поданички, јер су Бошњаци ти који хоће унитарну и „грађанску“ земљу гдје све материјално (земља, шуме, воде) и институционално (као здравство, школство, итд.), треба да припадне БиХ држави гдје су они у већини и гдје би били управљачи. Алија Изетбеговић је у 'Исламској декларацији' написао, да парафразирам: „Ако су у некој држави муслимани у већини, њихова је света дужност да све ураде како би та земља постала исламска.“

Осим опозиције Додику „која то не зна“, „провјерени пријатељи Срба“ Американци, Британци и Нијемци то јако добро знају и желе исламизацију БиХ свим срцем и свим расположивим оружјем.

Након Есцобара, дошло је у БиХ још неколико америчких дипломата, „к'о фол“ да преговарају, а уствари су наставили испипавати терен. Изгледа, да нису баш били задовољни оним што су чули и видјели. Схватили су, да постоји поприлична могућност да на сједници Народне скупштине Републике Српске ипак буде изгласан Додиков приједлог о враћању надлежности. Другим ријечима, пропаст ће им пројект о „грађанско исламској“ републици.

Не желе ништа рискирати и имају опробани лијек за „непослушне“. Прво се нетко сјетио да је НАТО са БиХ закључио некакав уговор 2003. године о његовој интервенцији у тој земљи кад год то зажели. Затим скоро одмах, речено је како ће НАТО на свом скорашњем засједању, посебно расправљати о БиХ.

Што да се каже? Остатак је познат. НАТО, челични мач Запада, ударао је по Србима, кад год би му се прохтјело, па што не би наставио да их и даље „дисциплинира“! Међутим, овај пут то не би било тако једноставно. Рат Русије са Украјином је анте портас (пред вратима). Русија је спремна за сукоб. Пошто је мобилизирала своје снаге, не би јој било тешко, у случају НАТО напада, и овдје интервенирати јер би то била њена одлучујућа борба за остварење још снажнијег утјецаја на Балкану посебно код народа са којим дијели исте цивилизацијске вриједности. Јер ако Република Српска оде на другу страну, постане дио еуроатлантских интеграција, оде и Србија. Без Републике Српске, Србија би то давно учинила.

Прије пар дана гледам Додика на ТВ. Говори о посебној сједници НСРС која би требало да изгласа поврат надлежности. Дјелује уморно и забринуто; зна у што се упустио, а није сто посто сигуран ни у Русе. Између је егзистенције и есенције. Ако изгуби ову најважнију битку у свом животу, ако поклекне, изгубит ће апсолутно све и на личном плану. Ако је добије, постат ће једна од најзначајнијих фигура у хисторији српског народа.

На својим медијима опозиција („мадридски петоколонаши“, квислинзи), због његове забринутости коју тумачи као слабост и превртљивост, ликује и нестрпљиво чека да га странци „укину“ не бирајући средства; не би јој сметало ни да му НАТО, уз војну интервенцију, „пусти и мало крви“.

С друге стране, Бошњаци непрекидно причају о рату. Фрустрирани су, пошто им мало фали да завладају цијелом БиХ. Сами, не би могли ништа урадити против Републике Српске, али се уздају у америчког „великог брата“ који их је фаворизирао посљедњих тридесет година. Траже санкције, интервенцију, уништење овог „геноцидног“ ентитета, ликвидацију Додика. Заборављају, међутим, да Америка није више оно што је била деведесетих година прошлог вијека, као ни да Русија није она из доба Горбачова и Јељцина.

Што се тиче српског народа, ако изгуби ову битку против „хуманитарних барбара“ и пређе цивилизацијски Рубикон, његово ће се православље ставити под окриље Папе и протестантизма, претворити се у бизнис религију, и он ће изгубити у потпуности свој идентитет.

БОЖЕ ПРАВДЕ!

Остале текстове Емила Влајкија можете читати ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА