Најновије

БОШКО ЋИРКОВИЋ ШКАБО: Реагујем, дакле постојим?

„Мислим, дакле постојим.“; „Не можемо сумњати у сопствено постојање, докле год сумњамо.“; „Сумњам, дакле мислим, дакле постојим.“... Делује ми да су ови, познати до излизаности, цитати солипсиста довољан доказ да добар део директних (новинара и уредника) и допунских (оцењивача, писаца коментара и делилаца)  контент-мејкера (прим аут: намерно је употребљен англосаксонски неологизам, као супротан „стварању садржаја“) мрежно-медијске сфере наше цивилизације заиста не постоји. Да се разумемо, ја не сумњам у физичко постојање једног или више извора дебилизама с којима долазим у контакт. Само, већ извесно време, сумњам да се не ради о ентитетима  идентичним људима с којима свакодневно директно комуницирам.

Бошко Ћирковић Шкабо (Фото: Хелм Каст)

Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо

Чак ми се чини да пежоративни надимак „бот(ови)“ не описује феномен адекватно. Колико сам скапирао, „бот“ је скраћеница изведена од „робот“; што значи: “машина, нарочито испрограмирана од стране компјутера, способна да сама изводи серије комплексних задатака.“ Превише садржајан термин, ако се узме у обзир преовлађујући облик деловања поменутих. Заправо ме асоцирају на један новији синдром код (наводно) људске деце, која су по (наводно) друштвеним мрежама тврдила да се осећају као „рил лајф ен-пи-сиз“ (нон плејер карактерз).  У преводу: ови тинејџери су снимали и делили емо-доказе да су у стварном животу ликови у игрици и то не аватари играча-демијурга, већ задати - контролисани од саме игрице. Део програма – под алгоритам главног алгоритма – могућности деловања сведене само на реакцију на потезе некога ко се стварно игра. Мада, чак и такве, избедачене али маштовите, кукњаве се могу сврстати у домен сумње... Дакле мишљења, дакле постојања... Оно што сусрећемо међ верзираним (ко)медијашима је једноставније, јасније, конкретније, продорније, маскомникативније...

Управо сам смислио термин да растеретим неправедно озлоглашеног „бота“: „алг(е)“. Двоструко ми се свиђа: 1) скраћеница је речи „алгоритам“ („ограничена секвенца прецизно дефинисаних, компјутерски примењивих, инструкција за решавање ограничене класе проблема или прорачуна.“) и 2) додатно подвлачи природу и деловања, асоцијацијом на истоимене просте и пасивне живе организме, који преживљавају чак и у најнездравијим екосистемима (типа згаришта хаварисане нуклеарке у Чернобиљу).  

Живе алге не гоне, не лове, не употребљавају предмете за напад или одбрану, не беже, не уобличавају скровита склоништа... Једу, серу и множе се. Евентуално неке од њих испадну пасивним учесницима симбиоза, нпр. са рибицама које их брсте или са хуманоидима за којима чисте Чернобиљ. Треба им светла, треба им влаге, треба им отпадака. Дакле, мора неко други да сија, неко да тече, неко да се распада... Алгоритмима је потребан улаз да би провртели своје и брзински проследили очекивани излаз. Они не стварају. Без директног инпута, алгоритам је у бескорисном ишчекивању коначног брисања меморије у коју је потхрањен.  Он није „вештачка интелигенција“ (која може бити и само једна од компоненти комплекснијег робота), највише може бити само делом једног ВИ система. Мислим да се супериорност термина „алг(е)“ доказује сваком реченицом...

Како другачије посматрати све те рекреативне и професионалне „реаговатеље на кључне речи“? Брзина и интензитет реакције су толико наглашене као кључна мерила квалитета функционисања актуелног алгоритма, да више нема потребе ни водити дебату да ли је резултирајуће јавно „мишљење“, заиста мишљење. Како може преурањена пренаглашена „коментреакција“ (илити отровно-проливасти „плодизмет“ алги) бити квалификована као мишљење, без претходног доласка у контакт са предметом расправе? Узевши у обзир да су и рекреативци и професионалци у медијској машини по цео дан заузети варијацијама таквог реактивног деловања тј. „немишљења“, применом солипсистичке логике долазимо до: „(Пре)реагујем („оувриектујем“, што би рекли Енглези), дакле не мислим, дакле не постојим.“

Моје постојање је осведочено „алтернативно“, „екстремно“, „детињасто“, „неозбиљно“, „отпадничко“, „бунтовничко“... Ваљда зато себи и могу да допустим ову врсту маштања и изражавања? Макар нисам безочан, безобзиран и безобразан као безбројне радиоактивне алге, које нам болесном флуоресценцијом боје свакодневницу... Макар нисам бескрван, безидејан и безвезан као бесконачно досадни алгоритми који нам монотоним репететивним операцијама укалупљавају свакодневницу...  На здравље и на спасење, сестре и браћо. Љуби брат све огрануле и линије кода.

Књигу Бошка Ћирковића Шкаба “Одметност” можете поручити ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube