Пише: Драгослав Дедовић

У Београду се понекад возите једном улицом, а она мења своја имена не мењајући правац. Душанова. Џорџа Вашингтона, 27. марта.

И да, Краљице Марије, где сам осамдесетих знао одлазити на Машинац на свирке.

На ћошку Добрачине и Душанове сам у првој деценији овог миленијума годинама радио, па познајем тај крај. Дорћол (ако ћемо право – Дорчол) је подељен на онај изнад Душанове, буржујски, и онај испод ње за кога познаваоци помало претерано тврде да је једини аутентични Дорћол, у сваком случају – његово тврдо језгро.

Када код Скадарлије истом улицом пређете из Душановог 14. века у Вашингтонов 18. век, дуго се не дешава ништа, све док Таковска не означи прелазак у Улицу 27. марта. То је нагли скок у 20. век.

Реч је о 27. марту 1941. када је група прозападних официра извела пуч, збацила Намесништво са кнезом Павлом Карађорђевићем, прогласила пунолетним краљевића Петра Карађорђевића и учинила управо потписани Тројни пакт мртвим словом на папиру.

Наш пуч, ваш пуч, њихов пуч?

Округле годишњице, а ово је једна таква, јер се ради о догађају од пре тачно 80 година, служе људима да у складу са својом културом сећања, поставе поприлично тешко питање: шта је нама данас 27. март 1941?

У време социјалистичке Југославије постављен је нереалан знак једнакости између комунистичког и патриотског отпора Тројном пакту. Чињеница је да су прозападне официре у демонстрацијама које су уследиле подржали и људи којима је узор био Стаљин и они којима је ауторитет био патријарх Гаврило Дожић. После рата је целом догађају придодат мит о кључном југославенском доприносу савезничкој победи – одгађањем напада на Совјетски Савез, што је наводно судбински гурнуло Хитлеров Вермахт у љуту руску зиму, где се блицкриг заглавио.

Потом је слављена, али и оспоравана група официра који су организовали пуч. Онда су у догађају постали све видљивији знаци енглеског тајнослужбашког хушкања. А опрезно су помолили главу и они који су се упитали, није ли нејакој краљевој Југославији било паметније да не љути Хитлера.

Сви ти наративи стоје мање-више равноправно у колажу српских историјских слика о том дану. Рекло би се да је тај плурализам поједностављених представа на граници какофоније, али шта да се ради. Волимо да мислимо о себи у категоријама које више подстичу колективну надменост, него да следимо трезвени порив слагања чињеница у слику која би нас нечему научила.

Кад ти Лондон пронађе душу

Можда је плодотворније да се запитамо шта је осталим светским играчима значио 27. март 1941. Енглези су, познато је, после успелог пуча отворили шампањац. Винстон Черчил је изрекао чувену похвалу да је Југославија поново пронашла своју душу.

Мени пада на памет британски цинизам. Војна подршка Београду – не. А југославенски уступци Хитлеру? Не, то никако. Дакле, Југославији је дато да „пронађе душу“ десетак дана пре него што ће је под немачким чизмама коначно испустити, не би ли Лондону и Москви било мало лакше у односу на агресивни Берлин.

Британци су знали да Хитлер има намеру да нападне Грчку, јер су тамо његови савезници Италијани тог марта неславно прошли. Британци нису седели скрштених руку. Препустити Трећем Рајху Средоземље значило би бити одсечен од нафте и колонија. Зато су упутили својих 58.000 бораца да подрже Грке. Неутрална Југославија није била по вољи Лобелградндона, али потписивање Тројног пакта са пропагандном помпом 25. марта у Бечу Велика Британија схвата као директно угрожавање њених интереса на Балкану и у Грчкој. Покренули су све своје бројне везе и механизме у Београду, агенте Управе за специјалне операције, који су, наравно, читали „Историју Србије“ из 1917. британског историчара Херолда Темперлија. Из тога су развили упутство за употребу Срба – само их наљутиш и подстакнеш у правцу патриотизма.

„Српска завереничка руља“

Од вести коју су Британци пропратили пенушавим вином Хитлер је дословно запенио. Није рачунао с тим обратом. Његова забринутост због Мусолинијеве неспособности да савлада Грчку додатно су повећали београдски пучисти. Трећи Рајх није могао да нападне Совјетски Савез са отвореним јужним фронтом. А румунска налазишта нафте – енергетска основа нацистичке војне машинерије – била би са Британцима у Грчкој и са непоузданом Југославијом – у домету бомбардера.

Иако то не иде у прилог клишеу о Хитлеру као априорном мрзитељу Југославије и идеолошки затуцаном србождеру, историјски је факат да је он из прагматичних разлога желео да придобије Југославију без рата. Записана је његова изјава да за „пријатељски однос“ према Југославији „не би смела ниједна жртва да се посматра као превелика“. Мартовски пуч га је вратио на његову аустроугарску трауму.

Хитлер је узвикнуо да су пучисти „српска завереничка руља“. Запретио да ће „коначно спржити тај чир на Балкану“. Од тог тренутка он сматра Југославију несигурним савезником због традиционалног словеначког и српског антинемачког држања. Резултат таквог тока мисли је Хитлерово „Наређење број 25“: „Војни пуч у Југославији променио је политичку ситуацију на Балкану. Југославија мора, чак и ако нам одмах гарантује лојалност, да се посматра као непријатељ и зато се мора разбити најбрже што се може“. После 27. марта ствари су кренуле неумољивом ратном логиком.

Један је био против

У Београду су 27. марта демонстранти палили немачке заставе, полупали немачке бирое, а сутрадан је у Саборној цркви немачки посланик Виктор фон Херен вређан, док је гомила пљувала на његов аутомобил. Интересантно је да је управо тај Виктор фон Херен, немачки дипломатски представник у Београду до задњег часа покушавао да спречи рат.

Упркос Рибентроповом изричитом наређењу, он је задржао интензиван контакт с пучистичком владом. Покушао је да убеди југословенску страну да би демобилизација можда могла да заустави рат. Шест дана пре кобног напада на Београд обавестио је југословенску страну о предстојећем бомбардовању. Уложио је у Берлину протест због планираног ратног похода и онда је по казни премештен „на чекање“, чиме је његова дипломатска каријера била завршена. Умро је у Баварској 1949.

Није на одмет да се примети, да Виктор фон Херен није могао да заустави реализацију „Наређења број 25“ и његово претакање у шестоаприлску „Операцију казнени суд“. Али да је то ипак очајнички покушавао, жртвујући тиме дипломатску каријеру.

Периферијско памћење

Генерал Војног ваздухопловства Боривој Мирковић био је мотор пуча. Он данас има своју улицу у Парцанима, у месту са око 600 становника, негде тридесетак километара јужно од Београда. Тај човек је, после априлског слома 1941, последњи полетео у евакуацији краљевске свите са аеродрома у Никшићу, са осам сандука злата у авиону. Оборила га је грчка противваздушна одбрана, поломио је обе ноге. Био је после рата официр британског ваздухопловства и умро је у Лондону 1969.

Генерал Душан Симовић је прошао нешто боље – по њему се зове слепа улица између Угриноваца и Батајнице, а Улица Душана Симовића постоји и на излазу Борче према Овчи. Не знам да ли је било пресудно то што је генерал Симовић сведочио у процесу Дражи Михаиловићу или што је као краљевски официр из Лондона подржао партизанску борбу, али он је умро у Београду 1962. Његов пријатељ Шарл де Гол понекад би послао француске дипломате да га обиђу у његовој београдској кући и питају га да ли му нешто треба.

Пучисти су углавном мислили да спасавају националну част, кориговали су немушти покушај кнеза Павла да у ситуацији у којој постоје само губитничке опције изабере „мање зло“. Чим су дошли на његово место хтели су да Берлину понуде испуњавање потписних обавеза. Било је касно. Ускоро су и монархисти и комунисти и грађански политичари схватити да парола енглеских обавештајаца „боље гроб него роб“ није метафора, већ једносмерна крвава историјска улица на чијем ће крају настати непрегледно гробље.

Како су Французи признали велики геноцид, прочитајте ОВДЕ.

Извор: Дојче Веле